„Juriš na istorijsku istinu“ ili kako veliki zločinci hoće da su nevini

Piše: Dragoljub Petrović

Poslednjih stotinak godina svetske istorije našlo se na novom — rešetu: veliki zlikovci koji su to vreme obeležili zločinima kakve istorija civilizacije nije zapamtila hoće da se upišu u nevinašca i da za sve što su sami činili kao zaslužnike označe one koji su dosad slovili kao njihove žrtve. I o tome se raspričali i političari i istoričari, i akteri i posmatrači, i znalci i neznalice, pri čemu su mere za takvo ponašanje uspostavili Poljaci time što na obeležavanje stogodišnjice Velikog rata (1. sept. 2019) nisu pozvali ni ruskog ni srpskog predsednika iako su i Prvi / Veliki i Drugi rat pripremljeni s ciljem da se razore i Rusija i Srbija (Drugi i da se, uzgred, uspostavi i jevrejska država). Kao sasvim solidni fašisti pod vlašću Pilsudskog, Poljaci su s Hitlerom potpisali sporazum o nenapadanju po istom obrascu po kome su to učinili i Englezi i Francuzi, ali se od svih njih kao „razlog za izbijanje krvavog rata“ određuje jedino onaj koji su Nemci potpisali s Rusima. Na liniji takvih umovanja znalac će postaviti „jedno sasvim banalno pitanje evropskim parlamentarcima i njihovoj »teoretskoj pozadini«: čija se zastava zavijorila na Rajhstagu 1. maja 1945. i čija je armija oslobodila Berlin? Znači li to da ćemo uskoro saznati da je sovjetska armija zapravo okupirala nemačku prestonicu. Ko je proterao Treći rajh iz Poljske. Revizionisti istorije Evrope uporno tvrde da je Poljska prva žrtva Drugog sv. rata. A kakva je njena uloga u sopstvenoj tragediji“ — problem je o kome potpisnik ovih redova priznaje da ne zna ništa.

Osvetljavanju svih aspekata problema o kojima govorimo posvećene su i neke „debele knjige“ kojima se dodeljuju ordeni, ali i priznanja da su pametne i da saopštavaju suve istine o događajima o kojima svedoče. Jedna takva, „na više od 900 strana, uz mnoštvo dokumenata iz relevantnih arhiva, ubedljivo dokazuje nemačku odgovornost za [Veliki] rat“, ali to neće biti smetnja onoj ovenčanoj ordenom da za sve to okrivi „Srbiju kao remetilački faktor, ne samo na Balkanu već i u Evropi“. I to nas vraća na mnoge ranije „srpske »grehove« pred velikim evropskim demokratijama“, takvima kao što je, recimo, pouka Austriji da posle Rizorđimenta teritorijalne gubitke u Italiji „nadoknadi“ na Balkanu (što je dovelo do aneksije Bosne); ili „stvaranje arbanaške nacije“ (čije je objašnjenje, po svemu sudeći, Teodora Toleva platila glavom); ili sve dugogodišnje pripreme za napad na Srbiju pre Velikog rata (i u njihovom sklopu engleski progon Srba iz Skadra posle Prvog balkanskog rata), što nas sve dovodi na staru Marksovu „nauku“ da bi „Evropa bila čistija“ kad bi se Srbija mogla izvesti na Atlantik i potopiti.

Tako se „novija evropska istorija“ može osmotriti i iz nekih neobičnijih uglova i time pokazati da se „ratne krivice i zasluge“ mogu predstaviti kao naknadno „osmišljavanje“ događaja s ciljem da se zabašure i zametnu neke činjenice s kojima je teže uskladiti „novoproklamovane demokratske obrasce“. Ako u ovom trenutku ostavimo po strani „srpske grehove“ za izbijanje Velikog rata, biće zanimljivo osmotriti zasnovanost tvrdnje da je za njega isključivo „odgovorna“ — Nemačka. Mislim da se takva tvrdnja, uprkos „mnoštvu dokumenata iz relevantnih arhiva“, ne može dokazati i za to je dovoljan jedan sasvim banalan razlog: Veliki rat isplaniran je „na drugom mestu“, a Nemačka je samo „podmetnula leđa pod toljagu“ ne shvatajući da će njene zakasnele imperijalne pretenzije biti upotrebljene kao sredstvo za ostvarenje nekih „drugih“ dalekosežnijih geopolitičkih ciljeva. Ne procenjujući dobro ni svoje snage ni svoje „saveznike“, naime, Nemačka je u prošlom veku dvaput „gurnuta na Rusiju“ (i oba puta bila žestoko poražena), ali još ne shvata da su njenim postupcima upravljali Englezi (s Amerikancima) i da su njeni predvodnici u obama ratovima mislili „plitko“ i delovali neznalački i svoj narod izložili ogromnim stradanjima. Pokazuje se, naime, da su Amerikanci 1917. godine „isporučili“ Rusima Trockog i Lenjina da tamo izvedu „revoluciju“ i izazovu građanski rat i s nalogom da, kad osvoje vlast, u „svoju prvu rusku vladu“ uvedu 90 procenata Jevreja, da bi (»glupi«) „Rusi kasnije mogli hiljadu godina pisati da su im Jevreji razorili državu i pobili stanovništvo, a  neće se setiti da za to optuže američku vladu“. Taj projekat „vodio je“ američki demokratski predsednik Vudrou Vilson, a cilj mu je bio da se zaustavi ekonomski, kulturni, demografski i svaki drugi uspon Rusije budući da se predviđalo da će do 1930. godine Rusija preuzeti primat nad svim „zapadnim ekonomijama“ i da će sredinom HH veka imati više stanovnika nego sva Evropa; Zapad je taj uspon „morao“ preseći pa je najpre na Stolipina (kao arhitektu toga uspona) izvršen atentat, a posle Trocki i Lenjin izaslati da tamo izvedu „revoluciju“ i tako priredili osnovu da se tokom više sledećih „komunističkih decenija“ (što glađu, što gulazima, što ratovima) smakne mnogo desetina miliona (boljih) ruskih glava. Sve što se tamo događalo može se osmotriti i iz jednoga neobičnijeg ugla: posle Drugoga svetskog rata komunizam se najavio i Americi, ali se pokazalo da ona nije „prepoznala svoje delo“ pa je neke njegove najistaknutije predstavnike posadila na električnu stolicu, a tu epizodu američke istorije (poznatu, inače, kao „makartizam“) zatvorio Ajzenhauer (24. avg. 1954) svojim predsedničkim dekretom određujući da komunizam nije „za domaću upotrebu“, ali da je pogodan za razaranje drugih naroda, posebno onih nepouzdanih i neposlušnih. (Po ovom drugom osnovu komunizam je isporučen i Srbima, ali se pokazalo da mu teren nije bio pripremljen pa je bio potisnut u ilegalu i do reči došao tek pred početak Drugoga svetskog rata kada se pojavio kao kandidat za „borbu protiv srpskog hegemonizma“.)

Sva ratovanja koja pominjemo bila su, u osnovi, usmerena na razaranje ruskog pravoslavlja, a srpsko se na udaru našlo uzgred, tek kao „kolateralna žrtva“ (ostala balkanska pravoslavlja „branile su“ nemačke dinastije Koburzi, Hoencolerni, Šlezvig-Holštajn-Sonderburg-Gliksburzi — uz savezništvo sa samom nemačkom državom i njenim vladama), pri čemu pojedinostima o kojima govorimo valja dodati i neobičnu činjenicu koju navodi Gi Metan: na Zapadu se rusofobija „neguje“ punih dvanaest vekova, tj. još od onoga vremena za koje neki istoričari vele da ga je obeležio Karlo Veliki, drugi tvrde da za takvoga Karla nema potvrda da je postojao, ali ima i onih koji zapisuju da su se negde „po njegovim prostorima“ mogla pojavljivati neka plemena za koja su se vezivale jezičke činjenice koje čudno podsećaju na — Srbe !?. Najstariju evropsku istoriju, po svemu sudeći, obeležili su Sloveni i „Zapadna Evropa“ (zajedno s Amerikom kao svojom novotvorinom) nije mogla podneti saznanje da će se to isto dogoditi i s novom istorijom pa je zato krenula u poslednji obračun s „velikom istočnom opasnošću“. I razume se da je za taj veliki obračun  izabrala veliki zločin kao sredstvo u koje se jedino razumevala (i svu svoju istoriju takvim zločinima jedino obeležavala). Zanimljivo je, međutim, da su o razmerama tih zločina samo Jevreji priredili „knjigu mrtvih“ i u njoj se našlo i tri (ili tri i po, ili četiri — već ne znam precizno, miliona umorenih, s tim što se pominje da je takvih bilo i dva miliona više), ali slične „statistike“ nisu priređene za druge evropske stradalne narode i za njih su takve cifre u najgrubljem smislu aproksimativne, pa se za Srbe „kreću“ između tri i tri i po miliona, a za Ruse se pominje — 60 miliona. I nikad se nije postavilo pitanje ko je zaslužan za tako kolosalan broj umorenih, što je u najmanju ruku čudno ako se zna da se ponekad pominju i neke neuporedivo manje cifre. Tako su, recimo, izraelski funkcioneri nedavno ukorili ukrajinskog predsednika Porošenka za to što je, negde tamo, otkrivena spomen ploča Simonu Petljuri, koji je bio predsednik Ukrajine u vreme kad je tamo pobijeno između 35 i 50 hiljada Jevreja, a nigde se ne pominje činjenica da je Vilson izaslao Trockog kao rođenog Ukrajinca da tamo satre desetine miliona Rusa. Komunisti su, istina, najavili da se „u poslovima »ukrajinizacije« Malorusije [i Novorusije] neće zaustaviti ni pred čim uključujući otvoreno nasilje i teror, a u njegovim okvirima i pomor glađu, usmeren u prvom redu na rusko stanovništvo“. Prema nekim navodima, naime, 1921–1923, 1932–1933. i 1946. pobijeno u teroru NKVD i Staljinovim čistkama oko 21 milion žitelja Ukrajine, a među njima svakako najviše Rusa budući da ih je do 1917. godine na prostoru današnje Ukrajine živelo čak 90% i da je tada počeo njihov najsuroviji izgon „s najplodnije zemlje i iz oblasti razvijene industrije [Donbas], na kojoj je zasnovano ekonomsko čudo Carske Rusije“. Nije, dakle, sada između Rusije i Ukrajine sporan samo Krim nego praktično i Ukrajina u celini: ako je do pre stotinak godina tamo živeo tako visok procenat Rusa i ako je „ukrajinizacijom“ znatan njihov deo „prepakovan po boljševičkom inženjeringu“, ostaje činjenica da je u Ukrajini do našeg vremena „stiglo“ makar još dvadesetak miliona Rusa, ali im je zakonom zabranjeno da se smatraju autohtonim narodom svuda tamo gde to aktuelna ukrajinska vlast naznači. Pa je tako, recimo, naređeno da su na Krimu „autohtoni“ Tatari, Karaimi i Krimčaci, a da Rusa tamo nikad nije bilo; ili da u Kijevu nije „krštena“ Velika nego neka Mala Rusija, tj. potonja „[boljševička] Ukrajina“; ili da „Ukrajinska Pravoslavna Crkva“ nikad nije pripadala Moskovskom Patrijarhatu i da je to današnji Vaseljenski patrijarh potpisao Zelenskom i Filaretu još pre više od hiljadu godina.

Ostalo je nejasno gde su se „iščašile“ priče o tome da su glavne žrtve velikih ratova u HH veku bili Jevreji („Holokaust“, sa „šest miliona“ umorenih i za to kao glavni krivci označeni Nemci), ali se čudno zaobilazi podatak da je tamo za to vreme pobijeno 60 miliona Rusa i da je to sve učinjeno po nalogu i za račun „Vilsonove demokratije“. To je, treba priznati, vreme „građanskog rata“ u Ukrajini (i Rusiji) i jasno je da u takvim prilikama metak nije mogao biti selektivan, ali se pokazuje da pamćenje o tim događajima selektivno itekako može biti: Zurof veli da su Ukrajinci „bili najveće žrtve“ pomora glađu, ali da „nije postojao plan istrebljenja ukrajinskog naroda“ (budući da su „od gladi u to vreme umirali i Belorusi, Rusi, ali i Jevreji“), ali je mnogo uverljiviji Marsdenov navod da je na velikim prostorima Rusije, pre svega na jugu Rusije i Ukrajine, „stanovništvo bilo naznačeno za potpuno istrebljenje“. A to je, treba to posebno naglasiti, bio prostor na kome se zasnivao celokupan ekonomski uspon carske Rusije i upravo je tu oblast kasnije Hruščov izdvojio iz Rusije i darovao Ukrajini (a 1954. priključio joj i Krim motivišući takvu odluku činjenicom da je „to poluostrvo nekako bliže toj republici i sve to zarad jednostavnije izgradnje Severnokrimskog kanala“).

„Teritorijalna kombinatorika“ pred kojom smo se našli „osmišljena je“ s ciljem da kasnije posluži kao osnova za dalju destrukciju zajednica čije se uništavanje planira, a takva „metodologija“ proverena je na razaranju srpskog etničkog prostora i srpskog pravoslavlja: srpsku srednjovekovnu državu komunisti su „preselili“ u („Severnu) Makedoniju“ i Šćipniju, Crnu Goru kandidovali za katoličenje, u Hrvatskoj Srbe istrebili „pod nadzorom međunarodne zajednice“, u BH-Federaciji ostalo ih je još 40.000, Republika Srpska drži se „na tankoj omči kod Brčkog“, a neka (opet — međunarodna!) „agenda“ predviđa da će Raška oblast „otići“ u Bosnu (tj. u Tursku), Vojvodina (zajedno sa Čankom) pod austrougarsku stražnjicu, istočna Srbija u Rumuniju i Bugarsku, a u Šumadiju i „Beograd na vodi“ biće preseljeni svi evropski Cigani i ne zna se koliko „Soroševih Arapa“ (da „»Kineze« Blagoja Neškovića“ ovde ostavimo po strani). Ruske su prilike u tom smislu bile bitno drukčije: posle raspada Sovjetskog Saveza, od njega se odvojila, uglavnom, inoverna periferija, ali je moćni ruski pravoslavni blok, delom i uz „ukrajinsku podršku“, ostao neokrnjen i stratezima preuređenja tamošnjih geopolitičkih odnosa ostalo je jedino da se rugaju i istoriji i istorijskim činjenicama onako kako smo to napred pokazali za Zelenskog i njegovog „ukrajinskog patrijarha“: protiv ruskog pravoslavlja „postrojila se katolička Ukrajina“, ali činjenica da se tamo još nalazi dvadesetak miliona onih koji se nisu ispisali iz ruskog pravoslavlja neće olakšati posao onima koji hoće da su stariji i od svoje „crkve“ i od svoje „nacije“.

Za ostvarivanje svojih projekata krojači svetske sudbine uvek se oslanjaju na najjevtinije primerke ljudske vrste koje su demokratski naturili narodima čije razaranje planiraju. To je dosad potvrđeno nebrojeno puta u dramatičnim lomovima na planeti, a lepo se overava trenutnim događanjima u Crnoj Gori posebno vezanim za ruženje Srbije i srpskog naroda. Tako je, recimo, crnogorskom Parlamentu uspelo u Podgorici ono što Englezima nije u Njujorku: da donesu presudu (koju nije nijedan sud ni u Hagu ni oko njega) da je u Srebrenici izvršen genocid nad 500 ili 800 Naser-efendijinih i Baba-Munirinih koljača (onih koji su u Srebrenici i oko nje pobili 3.267 dece, žena i staraca i među njima tek pokojeg vojnika); crnogorski državnjaci odneli su tu presudu u Potočare, da tamo na njoj dopišu žaljenje što u BH-federaciji nije poklano i onih četrdesetak hiljada Srba koji su tamo još preživeli Alijinu i Klintonovu demokratiju. I što im je „za drugo vučenje“ ostavljena Republika Srpska.

Od onakvih primeraka ljudske vrste kakvi su tridesetak godina odlučivali o sudbini Crne Gore (i koji su i danas nesmenljivi i nezamenljivi) nikad se nije tražilo da „znaju“ i njima je bilo dovoljno to što su „umeli“ i što su svoja „umeća“ doveli do savršenstva uvek vodeći računa o tome da im moral ne ošteti veštinu. I u tome uvek bivali jedino uspešni budući da su mere i sopstvenog i narodnog obraza uvek usklađivali prema zahtevima okupatora i overavali ih po nalozima sopstvene stražnjice. I kad je o tome reč, treba podsetiti i na nedavno postavljeno pitanje o tome šta je zajedničko Milu Đukanoviću, Novaku Kilibardi i Zoranu Krivokapiću kao trojici „glasitih Crnogoraca“ koji su (istina, na različite načine) obeležili poslednje decenije „crnogorske istorije“. I odgovor na to pitanje sasvim je prost: tamo kuda oni stižu neka se „znanja“ ne mogu poreći, ali obraz i moral tamo ne treba tražiti. Svi su oni „bili Srbi“, ali su shvatili da je služiti tuđim interesima i mrzeti Srbe — mnogo konjunkturnije, posebno zbog toga što bi im priznanje za to Veliki zločinci mogli „podupreti“ i kojim dolarom. (Za takve je u Crnoj Gori ostala „riječ da nijesu imali kad da postanu »ljuđi«“ jer su imali mnogo važnijih poslova.)

U svoje bitke protiv čoveka i čovečnosti Veliki zločinci najlakše uvode one predstavnike ljudske vrste koji najbolje uspevaju na političkim i moralnim đubrištima posejanim svuda tamo gde je „demokratija“ uspela da zagadi planetu naturajući genetski i moralni otpad za predvodnike porobljenih državnih zajednica.

Srbi su zapamtili vreme „kad su sveci po zemlji hodali“ i kad se oni (gorepomenuti) među ljudima nisu mogli pojaviti ni ako ih niko ne primeti (oni su znali gde im je mesto i zato se na taj rizik nikad nisu ni odlučivali). Pod uzdom Velikih zločinaca oni su došli do Reči i sad im Je niko ne može uzeti.

A Veliki zločinci „i dalje jašu“: u poslednjih nekoliko meseci pobili su predsednike Tanzanije, Burundija, Haitija, premijere Obale Slonovače i Svazilenda, i mnoštvo njihovih, i drugih, ministara i visokih funkcionera. Zato što nisu dozvoljavali da se njihovi narodi vakcinišu.

Nisu bili obavešteni za satanski nalog da „Žig Zveri“ niko ne sme izbeći.