Južni tok – istorijska šansa Srbije

Trgovinskim sporazumom i protokolom, koji je zaključen u Moskvi februara 2008. godine, predviđene su mere za unapređenje robne razmene u smislu povećanja srpskog izvoza. Sporazum o saradnji u oblasti nafte i gasne privrede u cilju unapređenja naftne i gasne privrede između Srbije i Ruske Federacije, koji je potpisan u januaru 2008, stvara preduslove za dalji razvoj saradnje između Srbije i Rusije u oblasti energetike.

Energetski sporazum ima za cilj stvaranje povoljnih uslova za projektovanje, finansiranje, izgradnju, rekonstrukciju i korišćenje objekata gasne i naftne privrede na teritoriji Republike Srbije, povećanje energetske sigurnosti i obezbeđenje kontinuiranih isporuka gasa i nafte iz Ruske Federacije, njihov tranzit u treće zemlje, kao i proizvodnju naftnih derivata na teritoriji Republike Srbije.

Zahvaljujući sporazumu o saradnji u oblasti naftne i gasne privrede, Srbija bi u narednih trideset godina mogla imati obezbeđeno snabdevanje gasom i drugim energentima. Investicioni radovi na teritoriji Republike Srbije na izgradnji gasovoda, podzemnog skladišta gasa i drugih kapaciteta omogućuju zapošljavanje radnika i povećanje proizvodnje u nekim drugim sektorima koji obezbeđuju inpute za investicije u ove infrastrukturne energetske kapacitete. Posredno bi se time mogla povećati proizvodnja i u drugim granama, jer se upošljavanjem radnika povećava platežna moć stanovništva i tražnja na domaćem tržištu.

Nakon izgradnje kapaciteta za tranzit gasa Srbija će se naći na jednoj od najvažnijih evropskih „saobraćajnica“ energetske mreže i mogla bi imati višestruku korist od ovih sporazuma. Planirane investicije u gasni sektor u Srbiji u narednih pet godina iznose dve milijarde evra. Osim toga, početkom 2013. godine očekuje se početak izgradnje najvažnijeg projekta gasne infrastrukture u Srbiji – kraka međunarodnog gasovoda „Južni tok“.[1]

Srbija je energetski siromašna zemlja. Rezerve kvalitetnih energenata nafte i gasa su simbolične i čine manje od 1% u ukupnom bilansu rezervi Srbije, dok preostalih 99% čine energetske rezerve uglja, u kojima dominira niskokalorični ugalj lignit.

Pored energetsko – resursnog siromaštva, bilans Srbije ukazuje na tendenciju povećanja energetske zavisnosti, kako primarne energije (nafte, gasa, uglja), tako i sekundarne (električne energije).

Začeci aktuelno rusko-srpske (u okviru SFRJ) energetske saradnje u našem regionu sežu u sovjetski period, u sedamdesete godine prošlog veka, kada se odvijala brza i obimna gasifikacija u SSSR-u i državama SEV -a. Na to je uticao i prvi naftni embargo nakon arapsko-izraelskog sukoba 1973. i okretanje evropskih potrošača snabdevanju naftom iz SSSR-a, ali i do tada nedovoljno zastupljenom energentu – gasu. U to vreme gas je, preko Mađarske, stigao i do Jugoslavije. Raspad SSS R –a i promene u državama Saveta za uzajamnu ekonomsku pomoć neko vreme zaustavile su širenje gasnih poslova.  Ipak, još je 1996. Formirano zajedničko rusko-srpsko preduzeće Jugorosgas, a 2006. Srbiji je ponuđeno učešće u projektu Plavi tok II, koji je bio preteča sada aktuelnog projekta Južni tok.[2]

Sporazumom o saradnji u oblasti naftne i gasne privrede ugovorena je realizacija tri krupna poduhvata:

izgradnja na teritoriji Republike Srbije deonice gasovodnog sistema u okviru magistralnog gasovodnog sistema iz Rusije kroz Crno more i teritoriju trećih zemalja za tranzit i isporuke prirodnog gasa u druge zemlje Evrope;
izgradnja podzemnog skladišta gasa na mestu iscrpljenog gasnog polja Banatski dvor, koje se nalazi 60 kilometara severoistočno od Novog Sada;
rekonstrukcija i modernizacija tehnološkog kompleksa koji pripada Akcionarskom društvu „Naftna industrija Srbije“.

Radi izgradnje gasovoda i podzemnog skladišta gasa zemlje osnivaju se odgovarajuće kompanije. Kompanije učesnici su ispred Ruske Federacije Otvoreno akcionarsko društvo „Gasprom“, ili njegova afilirana lica (kompanije-kćerke) koja ono odredi, a ispred Republike Srbije Javno preduzeće „Srbijagas“.

Podzemno skladište gasa „Banatski Dvor“, kod Zrenjanina, pušteno je u rad, čime je obezbeđena veća sigurnost u snabdevanju gasom Srbije. Skladište je u vlasništvu ruske kompanije „Gasprom“ i srpskog preduzeća „Srbijagas“, a u njegovu izgradnju uloženo je 30 miliona evra. Puštanjem u rad podzemnog skladišta „Banatski Dvor“ obezbeđena je redovna isporuka gasa kako za privredu, tako i za domaćinstva, što je od izuzetnog značaja, posebno ako se imaju u vidu problemi sa kojima se Srbija suočavala pre nekoliko godina tokom nestašica tog energenta. Planirane su i nove investicije, a reč je o još jednom podzemnog skladištu gasa i izgradnji tri do četiri gasne elektrane u Beogradu, Novom Sadu, Pančevu i Nišu.

Posle modernizacije skladišta gasa Banatski Dvor, kapacitet istog biće 450 miliona kubika gasa, što će pružiti Srbiji mogućnost formiranja operativnih zaliha, za slučaj prekida dotoka gasa tokom vanrednih situacija. Radni obim skladišta iznosi 10% ukupne godišnje potrošnje gasa u Srbiji i ta količina daje mogućnost stabilnog snabdevanja potrošača u određenom vremenskom roku. Očigledno je, da sklapanje gasnog aranžmana će imati nekoliko pozitivnih posledica za Srbiju, od kojih je prva otvaranje više hiljada radnih mesta.

Ukupna finansijska težina projekata po izgradnji srpskog dela Južnog toka i skladišta gasa procenjuje se najmanje na 2 milijarde evra. S obzirom na to da će najmanje pola izvođača radova biti srpske firme, dolazimo do pretpostavke da će najmanje milijarda evra, tokom nekoliko godina, biti ubrizgana direktno u srpsku ekonomiju. Ruske firme, koje će raditi na području Srbije, će takođe trošiti na njenoj teritoriji značajna finansijska sredstva, a gradnja gasovoda će zahtevati i modernizaciju, između ostalog, i putne infrastrukture Srbije.

Početak rada gasovoda, planiran najkasnije do 31 decembra 2015 godine, obezbediće neprekidno snabdevanje Srbije gasom direktno od proizvođača, pružajući  mogućnost da se Srbija odrekne usluga mađarske kompanije MOL, koja tranzit ruskog gasa srpskoj strani naplaćuje do 70 miliona dolara godišnije. Šta više, sa početkom eksploatacije gasovoda, Srbija i sama dobija ulogu tranzitne zemlje, imajući na umu da vlastite potrebe Srbije ne prelaze granicu od 3 milijarde kubika gasa godišnje.

Tranzit gasa potrošačima u EU i regionu bi mogao donositi budžetu Srbije do 200 miliona evra godišnje. Ruski gas bi mogao odigrati podsticajnu ulogu za srpsku industriju, čiji je razvoj bio usporen zbog nedostatka energenata. Dodatni impuls dobiće i projekat razvoja gasne mreže u centralnoj i južnoj Srbiji, što će se pozitivno odraziti na životni standard lokalnog stanovništva.[5]

Izgradnja i proširenje podzemnih gasnih skladišta spada među najznačajnije infrastrukturne projekte, jer doprinose energetskoj sigurnosti Srbije i zemalja regiona. Osim skladišta gasa u Banatskom Dvoru, s procenjenim maksimalnim kapacitetom od milijardu kubnih metara gasa, planirana je izgradnja novog skladišta u Banatskom Itebeju, čiji kapacitet će takođe biti do milijardu kubnih metara gasa. Studija o mogućnosti skladištenja prirodnog gasa predviđa izgradnju još nekoliko skladišta, koja bi zajedno s postojećim rezervoarima gasa omogućila skladištenje do pet milijardi metara kubnih gasa.

Kad se uzme u obzir izgradnja gasovoda Južni tok, izgradnja skladišta gasa dobija još veći značaj. U 2013. godini mogao bi da bude raspisan tender i pripremljena projektna dokumentacija za izgradnju skladišta gasa Itebej. Srbijagas planira da u 2014. godini uloži 65 miliona evra u izgradnju tog novog gasnog kapaciteta kod Zrenjanina. Postoje dve lokacije na kojima bi rezervoari mogli da se izgrade – Ostrovo i Itebej, s tim što bi Ostrovo, koje se nalazi južno od Save i Dunava, odnosno kod Kostolca, bilo mahom za domaće potrebe, budući da je reč o skladištu manjeg kapaciteta – oko 160 miliona kubika gasa.[7]

Predviđanja su da bi kapacitet podzemnog skladišta na gasnom polju Itebej u Banatu otkrivenog još 1949. godine moglo biti znatno veće od milijardu kubika. Izvesno je da bi i na toj lokaciji mogao da se izgradi dodatni rezervoar, koji bi, u velikoj meri, pokrivao ne samo domaće potrebe, već bi se gas i prodavao onima kojima nedostaje. Ležište Ostrovo je otkriveno početkom 2000. godine. Ispitivanja su pokazala da je u pitanju lokalitet koji raspolaže kapacitetima za eksploataciju u narednih dvanaest godina. Sistem gasnih skladišta, međutim, vredi graditi samo ako će se on koristiti u sprezi sa najavljenim gasovodom Južni tok.

Specifičnost geografskog položaja Srbije je što u susedstvu ima čak osam zemalja sa kojima ima dobru energetsku infrastrukturnu vezu i interkonekciju u sferi elektromreže. Te zemlje su direktno zainteresovane i za gasnu interkonekciju. Započeta je saradnja sa Bugarskom na izgradnji gasovoda Niš – Dimitrovgrad – Sofija, ukupne dužine 120 kilometra, a vrednost investicije sa obe strane je 120 miliona evra. Planirana je interkonekcija sa Rumunijom, na relaciji Mokrin – Arad u dužini od 76 kilometara. Izgradnjom te deonice značajno bi se rasteretio osnovni magistralni pravac Horgoš – Batajnica.

Takođe je planirana interkonekcija sa Hrvatskom, Crnom Gorom i Makedonijom. Direktna interkonekcija na magistaralni gasovod Južni tok biće realizovana sa Bosnom i Hercegovinom, posebno sa Republikom Srpskom, kapaciteta 1,2 milijarde kubnih metara gasa. Ukupna vrednost invetsicije je 35 miliona evra. U cilju maksimalne iskorišćenosti gasovoda Južni tok kroz Srbiju, već se ušlo u razgovore sa strateškim partnerom Gasopromom i za otvaranje po jedne interkonekcije sa Makedonijom i Crnom Gorom, kao i Albanijom.