Проф. др Живко Андријашевић, предавач на Филозофском факултету на одсјеку за историју, овогодишњи добитник 13-јулске награде, нажалост представља интелектуалну елиту (новог) црногорског друштва које је сторила владајућа странка у Црној Гори, односно Мило Ђукановић и ДПС.

Познат као „Жика Милицијацац“, угледни универзитетски професори нису налазили за сходно да одговарају на његове „теорије“ које је недавно изнио. Не само због своје ступидности и крајње неодрживости теза, већ и зато што су за разговор о историји, а нарочито о односу Бога и науке – потребне одговарајуће референце.

Проф. др са НУЛА научних радова на SCI листи

И то је оно гдје Андријашевић др Живко губи свој кредибилитет. Без иједног ваљаног научног рада (изостављају су они који су политички мотивисани, те самим тим представљају памфлете из творнице ДПС), Андријашевић је непризнато и непознато име у науци. Штавише, безобразна самоувјереност у изношењу лажи и компарације које прави – више не изазивају ни смијех.

Наиме, Андријашевић је шеф Студијског програма за на коме раде професори који имају значајан број радова на SCI листи, док их поштовани добитник Дванаестојулске награде има чак 0. Особа без радова на SCI листи не може докторирати, не може се бирати у звање, а проф. Андријашевић који руководи докторским студијама не испуњава први и основни услов за опстанак на Универзитету Црне Горе. Такође, није био компетентан да обавља функцију предсједника Савјета за високо образовање и није био позван да напише Закон о високом образовању и поставља правила која ни сам не испуњава. Осим тога проф. др Андријашевић се умио потући са студентима и против њега се и даље воде поступци на Суду части због злоупотреба приватних података студената (Рјешење о злоупотреби личних података студента од 17. 02. 2020. издала Агенција за заштиту личних података) и мобинга.

Још ваља додати да је  проф. др од НИШТА НАУЧНИХ РАДОВА НА SCI ЛИСТИ и аутор спорног и омраженог Закона о слободи вјероисповијести.

„Док власт еманципује и модернизује ЦГ, опозиција предводи политику СПЦ утемељену на злочинима и затупљивању неписмених маса“

Недавно је у разговору за Викенд новине Живко др Андријашевић, поново „бриљирао“ је баратајући историјским „чињеницама“ и импозантним објелодањивањем својих „интелектуалних капацитета“.

Он је, осврћући се на подршку коју Цркви дају универзитетски професори,  а који црквено учење узимају за своју “највећу истину”, истакао да је то “крај научности и интелектуалности”.

„Међутим, за мене је, рецимо, неприхватљиво када универзитетски професор заступа политичке идеје иза којих стоје злочини или када подржава концепт Црне Горе као полудржаве са владавином српства и православља„, каже и додаје да му је „необично је када научник, који истражује егзактне проблеме и који аналитички и критички мисли, прихвати за врховну истину црквене измишљотине, које су вјековима затупљивале и обмањивале неписмене људе„.

„Да се Црква пита, не би у свијету било ни слободне мисли, ни науке, ни универзитета. Друго је када Цркву поштујете као институцију која одржава извјесне ритуале, па се у цркви вјенчате или крстите, када је Црква дио ваше традиције, али када вјерујете да она проповиједа истину, онда је то крај ваше научности и интелектуалности. А врхунац посрнућа је када Цркву узмете за свог политичког покровитеља, а себе сматрате вјерником“, рекао је.

Андријашевић је такође, „жустро“ напоменуо као историчар да су више су црногорске православце и њихов бољи и достојанственији живот, урадили комунисти за четрдесет година своје “безбожничке власти”, него Црква за осам вјекова владавине њеног православља!

Па ипак, зачуђујуће је како научних оваквог кова није чуо за велика имена у науци кроз историју, који су (гле чуда!) били вјерујући људи.

На питање о односу религије и науке није једноставно одговорити, а управо томе свједоче Алберт Ајнштајн, Исак Њутн, Михајло Пупин и Блез Паскал. Сваки је на свој осебујан начин одговорио, често и против службеног става цркве, ипак, је да наука и религија нису супротстављени… Ова сјајна научна четворка само је знала оно што је знао и човјек у пећинама праисторије – да постоје моћне силе које треба испитати, а док се то не уради, човјек треба да је понизан и добар, али истовремено и страшно храбар да пита и истражује. То је често изражавао и покојни патријарх Павле, који је својом слободом и питањима ишао и против неке претпостављене црквене “главне” линије. Наиме, волио је да истиче “васпитај чеда моја, да буду мудра попут змије, а безазлени попут голуба”. Јесу то особине хришћанина, али су то и особине научника, који понизно и у скромности упорно ради, али истовремено поставља најхрабрија питања. Да је тако, више него очигледно сведоче Ђордано Бруно, Никола Коперник или Никола Тесла.

Идеја на ломачи

Зна се да је 17. фебруара 1600. године италијански филозоф и астроном Ђордано Бруно јавно спаљен на ломачи, због своје теорије да је свемир бесконачан, а природа је “Бог у стварима”, јер се то није уклапало у учење цркве. Побјегао је из манастира у Женеви (тамо је данас ЦЕРН, који истражује “божју честицу” и Велики прасак од прије 14,5 милијарди година) и отишао у Париз. Приклонио се хелиоцентричном систему Николе Коперника.

Његов претходник у истој цркви, пољски астроном школован на Јагелонском универзитету и онима у Болоњи и Падови Никола Коперник (1473 – 1543) установио је хелиоцентричну, сунчану теорију (Земља се окреће око своје оси и око Сунца) насупрот службеној да се небо, тј свемир окреће око Земље. Коперникански обрт.

Био је бројним везама упућен на цркву, у Вармији, пољској црквеној кнежевини, а онда је до краја живота био свештеник у Фрауенбургу. Ту је направио звездарницу, Коперников торањ, и пратио небеска гибања, те написао буквар астронома “De revolutionibus orbium coelestium” о кретању небеских сфера у шест књига, објављен у Нирнбергу 1543. Утицао је на најважнија открића Кеплера и Њутона.

Галилео Галилеј (1564 – 1642) био је италијански астроном, физичар, математичар и филозоф, чија су истраживања поставила темеље модерној физици. На универзитету у Пизи је предавао математику од 1592. до 1610. Био је филозоф и математичар код великог тосканског војводе од 1610. па до краја свог живота. Теолошки саветници инквизиције осудили су га 1616. године због тога што је заступао нову астрономију, Коперников хелиоцентрични систем. Инквизиција га је позвала у Рим.

После државно-црквеног слиједио му је до краја живота кућни затвор. Галилеј је направио дурбин са увећањем од 10 пута, помоћу кога је гледао удаљене бродове док једног дана није тај дурбин окренуо ка небу. Тако је настао телескоп којим је открио Јупитерове сателите. Закључио је да је Аристотел донио криве закључке те да је у праву Коперник. Легенда каже да је на самрти поручио „Ипак, се окреће!“, иако се јавно био одрекао хелиоцентричног система.

Три и по вијека касније 1992. године Ватикан се извинио због начина на који је поступано са Галилејем.

Теслин случај

У неку руку Никола Тесла (1856 – 1943) је био модерни Коперник, са чврстим везама у цркви (отац Милутин Тесла био је свештеник у Смиљану и Госпићу). Никада ништа није рекао што би нашкодило цркви, али је стално помјерао границе “разговарајући са Марсом” и васионом на свој начин, а „Умро је светац науке“, објавио је Њујорк тајмс, после сахране Тесле.

Занимљиво да је Исак Њутн рођен на Божић, 25. децембра 1642. (умро је 1727). Свакодневно је читао Свето писмо, о коме је написао око милион ријечи тумачећи садржаје. Постхумно је изашла Њутнова књига “Опсервације о пророчанствима Књиге пророка Данила и Апокалипсе Светог Јована”.

Михајло Пупин (1858 – 1935) створио је дјела важна за развој телеграфије и телефоније, а о својој религиозности је говорио “Не, ја не верујем да постоји Бог. Но, ја знам да Он постоји.”

Биолог Чарлс Дарвин (1809-1882) имао је разумијевања за вјернике говорећи: “Немогућност схватања да је овај велики и чудесни универзум, са нама као свјесним бићима, настао случајем, чини ми се главни аргумент за постојање Бога.“ Његов модерни колега Стивен Хокинг (73), космолог и астрофизичар, то изражава овако: „Оно што сам урадио је да покажем да је могуће да због начина на који је универзум настао он буде детерминисан законима науке. У том случају, није потребно да се обраћамо Богу за објашњење како је Универзум настао… Ово не доказује да Бог не постоји, него само да он није неопходан.“

Астрофизичар и промотер науке Карл Саган (1934-1996) изразио је вјероватно доминантно модерно схватање пишући да је „наука не само компатибилна са духовношћу, она је дубок извор духовности. Када препознајемо своје мјесто у бескрају свјетлосних година, и пролазности времена, када схватимо замршеност, љепоту и суптилност живота, тада је огромно осјећање, да се одушевљење и понизност комбинују, сигурно духовно … Схватање да се наука и духовност међусобно искључују није добро ни једном ни другом.“

Алберт Ајнштајн (1879-1955) себе је описао као “агностика и неатеисту“. Он је говорио да нема онога горе ко свима на Земљи управља да би онда исправио сам себе и друге тврдећи “Бог се не игра коцкицама”, нема случајности. Један цитат из одговора Ајнштајна на писмо једног шестака гласи: „Свако ко озбиљно учествује у научним истраживањима постаје увјерен да се дух манифестује у законима универзума – дух много супериорније од човека… На овај начин научне тежње доводе до религиозног осјећања посебне врсте, што је заиста сасвим другачије од наивне религиозности.“

Вернер фон Браун (1912-1977), ракетни научник, креатор астронаутике у нацистичкој Немачкој (творац ракета В-1 И В-2), касније истакнути стручњак у многим НАСА програмима, сматрао је да је „тешко разумјети научнике који не признаје присуство супериорног бића иза рационалног постојања универзума.“

Петронијевић и Кнежевић

Бранислав Петронијевић (1875 – 1954) је рођен у селу Совљак, покрај Уба, родног мјеста још једног филозофа – Божидара Кнежевића (1862-1905). Њих двојица су највећи филозофи са ових простора. Петронијевић је био научник, метафизичар, математичар и палеонтолог на Београдском универзитету, иначе, њемачки ђак европског и свјетског реномеа, који је написао “Принципе метафизике”, бавећи се крајњим појмовима свеопштег постојања. Кнежевић у својим дјелима излаже синтетичку филозофију природе, односно космологију, онтологију, антропологију, етику и естетику. Тежиште је на увјерењу да је историја највиша филозофија. “Што је узвишенији дух, њему све више треба Бог, и све више само један Бог”, сматрао је Кнежевић. Петронијевић се са тим никако није слагао, па је покушао да теоретски “разори” такво учење.

Ставови

„Мисао о неопходности Бога је толико света, толико дирљива, толико премудра, и толико она служи на част човеку“ – Фјодор Михаилович Достојевски.

“Не могу да схватим како човек може да гледа небо и да каже да нема Бога”, чудио се Абрахам Линколн. “Двије ствари ми кажу да има Бога – звездано небо нада мном и морални закон у мени” – Имануел Кант.

Макс Планк, физичар, рекао је: „Није случајно да су највећи мислиоци свих времена били дубоко религиозни„, а његов колега, Ервин Шредингер – „Веома сам изненађен да је научна слика стварног свијета око мене мањкава. Даје много чињеничних информација, ставља сва наша искуства у величанствено доследан поредак, али сабласно ћути о свему што је заиста близу нашем срцу, што нам је заиста важно. Не може да нам каже нешто о црвеном и плавом, горком и слатком, физичком болу и физичком задовољству; не зна ништа о лијепом и ружном, добром или лошем, Богу и вјечности…“

И тако, то су само неки од примјера истакнутих имена у историји науке, али према Андријашевићу др Живку – сви они представљају “крај научности и интелектуалности”.

Прочитајте ЈОШ:

Андријашевић др Живко: Док власт еманципује и модернизује ЦГ, опозиција предводи политику СПЦ утемељену на злочинима и затупљивању неписмених маса

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: