Da se na policama filozofa Bena Brambla, čiji je tekst u Gardijanu zapalio društvene mreže, pored stručne literature našlo mesta za samo jedan primerak stripa Alan Ford, siguran sam da bi srpski živalj uživao u lepom danu (iako je ponedeljak) nakon što je Novak Đoković, zvanično (kao da nam je to bilo potrebno), postao najbolji teniser u istoriji.

Međutim, nije nam dao mira filozof i nekada teniser početnik, pa je tako, bez filozofiranja ću se usuditi da kažem – nespretno i nepotrebno pokušao da nas ubedi da Novak, zapravo, nije najbolji teniser svih vremena.

„Ako kaniš pobijediti, ne smiješ izgubiti”, dobro poznate reči, o kakve li ironije, Broja Jedan.

Čak ni čitav jedan primerak, već samo jedna rečenica bila bi dovoljna da jutro prođe bez stresa i nitroglicerina.

Ali, vreme u kojem se dodeljuju medalje za 27. mesto na krosu, u kojem su svi pobednici – i oni koji to jesu i oni koji ne mrdnu prstom, kada su šampioni i legende oni koji nemaju čime da odbrane te neosvojene titule, čini to da više pažnje dobiju osećanja onih koji, prosto rečeno, nisu najbolji.

I to bi bilo sasvim u redu, samo da nije jednog malog detalja – da se ne čini sve da se umanji uspeh onog koji ga je svojim delanjem zaslužio, ne bi li se ta razlika između njega i onih drugih, izbrisala.

Sport, koliko god nekad bio surov, upravo je voljen zbog toga što, uglavnom, sasvim jasno donosi odgovore na pitanje – ko je najbolji? Većina sportskih problematika sa takvim pitanjem obično ne zahteva previše razmišljanja. A, opet, pojedini žele da dokažu svoje postojanje mišlju, što, u ovom slučaju, zaista nije bilo neophodno.

Tako je, podelivši svoje misli sa čitaocima, Brambl podelio i svoju latentnu tugu zbog toga što je Novak Đoković najbolji teniser svih vremena. Zapravo, Brambl nas je (sve nas koji smo nažalost pročitali njegov članak) proveo kroz četiri od pet stadijuma tugovanja.

Negiranje

Prva reakcija na tragične vesti (na primer – da je jedan Srbin najbolji u igri koja je napravljena za druge) jeste negiranje. Prva i sasvim normalna reakcija – ponašati se i govoriti kao da se to nije dogodilo.

„Mnogi kažu da je sada Đoković najveći igrač svih vremena. Ima 23 grend slem titule, a da li brojevi mogu da lažu. Da!”, počeo je svoju misao Brambl.

Odbrambeni mehanizam je počeo da radi svoj posao – negiranjem blokira emociju nakon spoznaje, njemu, tragične istine.

U ovoj filozofskoj začkoljici – čovek koji je osvojio sve, osvojio više od bilo koga u istoriji, koji je pobedio sve one koji su se merili sa njim, nije najbolji jer te pobede i titule ne govore istinu.

Bes i ljutnja

Nakon faze negiranja, dolazi faza besa i ljutnje. Začarani krug koji crtaju ove emocije obično povređuju bližnje – porodicu i(li) prijatelje, ali u ovom slučaju, povređuju isključivo autora.

Kako drugačije protumačiti niz besmislenih izmišljenih situacija koje, tobože, govore njegovoj tezi u prilog?

„Pretpostavimo da naiđe teniser koji je visok tri metra. Svaki servis mu je as. Nikada ne gubi svoj servis. Osvaja 30 grend slemova. Da li je on najveći svih vremena? Ne. Ideja je smešna”, „objašnjava” Brambl.

Zašto bismo, zaboga, zamišljali trometraša koji ne gubi servis?

Sledi još kreativniji i luđi primer:

„Ili pretpostavimo da je u narednih nekoliko godina izbije još jedan svetski rat i da je većina mladića regrutovana. Ali grend slemovi se i dalje igraju, a izvesni Dejv ih osvaja 30. Da li je Dejv najveći? Sigurno ne”.

Zbog čega zamišljamo svetski rat i zašto je Dejvu do tenisa u takvom trenutku?!

Lično, meni omiljen argument, do kojeg sam na čitavu ovu rasutu misao gledao sa osmehom, a onda shvatio da je vrag odneo šalu, jeste sledeći:

„Kada je reč o fizičkim prednostima, Đoković nije visok tri metra, ali je izuzetno brz i fleksibilan. On je, kako kažu, ‘čovek od gume’. Ovo je ogromna fizička prednost. Omogućava mu da produži poene i uništi svoje protivnike. Njegove sposobnosti u odbrani i napadu, kao i to da je strateg koji vodi svoje protivnike, deo su njegove veličine. Ali njegove fizičke prednosti, u isto vreme, umanjuju veličinu njegovih dostignuća.”

Dakle, ako sam dobro razumeo, a zaista želim da ostavim prostor i mogućnost da nemam kapacitet da sažmem sve – u sportu u kojem je fizička priprema izuzetno važna, u kojem se svako trudi da bude bolje fizički pripremljen od protivnika – onaj najspremniji nije bolji od ostalih (iako ih pobeđuje) zato što je – spremniji od svih ostalih?!

Čoveku kojem je telo njegov hram, koji pazi šta unosi u njega (zbog čega ima samo 23 grend slema), čoveku koji sa 36 godina igrom izaziva grčeve kod deceniju i po mlađih igrača kojima predviđaju neverovatnu budućnost, prebacuje se to što je predan sportu, sebi i svojoj dugovečnosti?

Još bitnije – prebacije mu se ono što se svi trude da rade, ali on to radi bolje od ostalih. Vrhunac besmisla je da baš zbog toga nije bolji od ostalih?!

O tempora, o mores!

Pregovaranje

U fazi pregovaranja, često posežemo za retoričkim pitanjima, kako bismo olakšali bol – verujemo da bi bilo nešto drugačije, da smo mogli da učinimo nešto više, samo da je, samo da smo…

Svesni da je situacija van naše kontrole, pa na sve načine pokušavamo da dođemo bar do osećaja da imamo sve u svojim rukama, tako kreiramo situacije koje se neće dogoditi. Jer, sasvim jasno i nedvosmisleno, ne mogu da se dogode.

Tako i tvorac ovog apsurda veruje da bismo dobili definitivno odgovor na pitanje ko je najveći u situaciji koja je nezamisliva. Ne samo u tenisu. Ni u sportu. Ni u životu.

„Mogli biste reći da se najveći svih vremena određuje hipotetički, odnosno ko bi koga pobedio na vrhuncu. Ali teniski mečevi se igraju drugačije. Može biti da bi Federer na svom vrhuncu pobedio Đokovića na svom vrhuncu, koji bi zauzvrat pobedio Nadala na svom vrhuncu, a ipak je istina da bi Nadal pobedio Federera! U stvari, moglo bi biti da bi Kirjos na svom vrhuncu pobedio bilo kog od ove trojice igrača na vrhuncu, ali to ne bi učinilo Kirjosa najboljim svih vremena.”

Depresija

U fazi depresije, Brambl sasvim očigledno govori da je Đoković najbolji teniser svih vremena, samo nedostaje da to prevali preko usana.

„Mislim da je najveći teniser svih vremena, ako možemo da shvatimo ovaj pojam, neka funkcija ko bi, na svom vrhuncu, dosledno pobeđivao druge velikane na njihovim vrhuncima, na raznim podlogama.”

Đoković – Federer 27:23 (na tvrdoj podlozi 21:18, na travi 3:1, šljaka 4:4)
Đoković – Nadal 30:29 (na tvrdoj podlozi 20:7, na travi 2:2, na šljaci 8:20)

Dakle, Đoković je pobeđivao sve, na svim podlogama, samo je u „minusu” na šljaci u duelu sa Nadalom. Dalje, Brambl navodi da je skor sa Federerom „nebitan”, zato što nisu bili na vrhuncu u isto vreme?

Đoković je do vrh(unc)a došao u eri najvećih tenisera u istoriji, pobeđujući ih, preotevši tron i nametnuvši svoju eru. I to ne pred kraj njihove karijere, nego je vladao poštenih deset godina! Ah, da… Zaboravih – ne računa se jer je bio fizički spremniji od ostalih.

Brambl opet priznaje, a ne priznajući zapravo, da je Đoković najveći.

„Ogroman faktor ovde je mentalitet. Zajednička karakteristika ‘velike trojke’ (Federer, Đoković i Nadal) je njihova sposobnost da dobro odigraju važne poene i da ostanu psihički čvrsti. Na kraju, najveći bi se mogao svesti samo na ovaj faktor: mentalnu snagu. Nejasno je ko je u tom pogledu najbolji.”

Nejasno. Je. Ko. Je. U. Tom. Pogledu. Najbolji. Priznajem, na trenutak sam žarko želeo da razjasnim ko je u tom pogledu najbolji, ali sam shvatio da će početi Vimbldon dok pobrojim sve dokaze.

Prihvatanje

Ovaj svojevrsni „Giš galop” Bena Brambla, u kojem je rafalno izbacio hrpu suludih misli koja nemaju dodira sa realnošću, služi samo da publika, ukoliko se argumenti ne pobiju, poveruje da je sve zapravo onako kako govornik kaže.

Piše: Matija Jauković
Izvor RT Balkan