Кад је образ од живота пречи!

Пише: Јован Лакићевић

Када су ме моје колеге новинари, прије доста година, као српског гуслара питали :“Зашто нема више епских пјесама о НОБу?“, одговорио сам им, што и данас мислим: “Не може се, драге колеге, пјевати о – братоубилачком рату!“  А он је, изузимајући 13.јулски устанак, и нешто мало времена након тога,  управо то био: грађански, или братоубилачи рат, по диктату Коминтерне, са основним циљем – да се освоји власт по сваку цијену, а да се успут, баш као некад, што више Руса, у црној Октобаеској револуцији, или Срба, у њеној копији, нађе под земњом! И то је, наш вишедеценијски идол, Броз, сјајно опослио!

У мојој „Антологи новије епике“, коју је, с благословом Митрополита, издала  недавно и „Светитигора“, имају двије „партизанске“ и двије „четничке“ епске пјесме.

Једну ћу вам, из овoг другог „блока“, у нешто скраћеној верзији,  с разлогом цитирати:

КАД ЈЕ ОБРАЗ ОД ЖИВОТА ПРЕЧИ

Подно Крње челебићке Јеле

Два се гробна мрамора бијеле.

Мјештани су ту у ратне дане

Сахранили јунаке незнане,

Који су се враћали с Неретве

После борбе тешке и злосретне,

Уз свијеће и уз опијела,

Но на њима не би одијела.

Бјеху са њих пљачкашки вандали

Сво господско рухо поскидали

И војничке књижице спалили

Да се не зна кога су убили,

Да их не би породице њине

Могле наћи преко воде Дрине.

Али много година касније

Сазнаће се за ове делије,

Да су били – два морачка змаја,

Пратиоци капетана Гаја,*

Команданта четничке бригаде,

Члана Штаба врховне команде

Пуковника Павла Ђуришића,

Од морачке куће Радовића.

Па помени, вило, сестро драга,

ЛАКИЋЕВИЋ МИЛУТИНА ЈАГА

И комиту РАДОВИЋ НОВИЦУ,

Смрт јуначка срете обојицу

У гласитом челебићком крају

Да не дођу више завичају!

Бирао је Радовић Гаврило

Своје десно и лијево крило,

Не по томе што су му рођаци,

Него што су уздани јунаци,

Кадри смрти погледат’ у очи,

Кад се једном са њима суочи!

Новица је на Мојковцу био,

Кад је оно с браћом прославио

Колашинску чувену бригаду

На Брскову, Урошевом граду.

С комитском је дружином доцније

Пролазио кланце и бобије,

Да се бори, да се не покори,

Чувајући образ Црној Гори.

И тукао Швабе немилице

И домаће њине придворице.

У блиској је борби код Никшића

Заробио Фрања Ферјанчића.*

А Јаго је, свједоче саборци,

Био понос црногорској војци,

Кад су оно устаници смјели

Град Колашин на јуриш узели –

Он је први у град ускочио,

Талијански барјак уграбио!

Њих тројица бјеху на конаку

На поштеном и часном оџаку

Гостопримне Јефтовића куће,

Али неће дочекат свануће…

Мјештани су говорили Гају

Да по крају „тројке“ тумарају

Неке чудне војске и ознака

Што је јутрос прошла пут Мељака,

Рекло би се, ђаво ће их знати,

Однекуд су банули Хрвати…

Капетан им у шали узврати:

„Немојте се, браћо, препадати

Нас тројица можемо, одиста,

Дочекати таквијех бар триста!“

Не слутећи да ће тако бити –

С батаљоном да ће се побити!

Тек бијаху први сан уснили,

Када су их одасвуд сколили

Острвљене хрватске немани,

Дал’ усташе или партизани,

Уз повике дивље са свих страна:

„Предајте нам вашег капетана,

А другима ништа неће бити –

Свима ћемо живот поклонити!“

Но не знају, ил’ неће да знају

Да јунацији презиру предају,

Да та ријеч у њиној Морачи

Довијечно понижење значи,

Поготово што злотвори траже

Официра ђенерала Драже –

За сва блага свијета овога

Не би дали команданта свога!

Кад им рафал из куће долеће –

Знак да им се живи предат неће,

Из машинке Лакићевић Јага,

Отвори се борба, браћо драга,

Усред ноћи, без дана бијела,

Рекао би – гори Крња Јела,

Као да се бију двије војске,

А не двије пушке црногорске

На опсадни батаљон пуцају.

Док гранате ноћ просијецају!

У тој ватри Гајо капетане,

Радовићу од Мораче славне

Баци двије бомбе кроз прозоре

Да завара хрватске злотворе.

На доњу су полећели страну

Да затворе пролаз капетану.

Али овај војник од заната

На главна је уризико врата,

Тамо гдје се нико надо није

Да би мого обруч да пробије!

Баци бомбе десно и лијево,

Не би човјек ни у сну снијево

Да се може кроз ватру паклену

Изнијети глава на рамену,

Па полеће, ко да има крила,

Браћа су га јуначки штитила!

И док Гајо измаче поћери,

Пратиоце срећа изневјери –

Рафали су преко кућног прага

Покосили Новицу и Јага,

Који за спас команданта свога

Попадаше један до другога,

Да потврде завјетне ријечи-

Да је образ од  живота пречи!

* Гајо Радовић, био је један од ријетких официра, који се на ријеч велеиздајника Секуле Дрљевића, није предао усташама и партизанима  на Лијевча Пољу. Са остатком десетковане  црногорске и херцеговачке војске стигао је до Аустрије, али су их наши „вјечити савезници Енглези“ вратили Брозовим џелатима на поклање! Прије неколико година  држао сам у рукама оригинал депешу ОЗНЕ надређеној команди: „Јутрос смо стријељали групу морачких одметника, враћених из Аустрије (наводе се имена) на челу са потпуковником Гајом Радовићем…“

*Дистих означен  звјездицом,“ У блиској је борби крај Никшића/ Заробио Фрања Ферјанчића“/  заслужује,такође,  додатно објашњење.  Ријеч је о аустроугарском вакмајстору, Хрвату, који је у никшићком крају починио, у вријеме окупације, многа злодјела и црногорским родољубима  подигао многа вјешала.

Мој пријатељ и наш епски бард, Радован Бећировић Требјешки, везао је смрт Фрања Ферјанчића за освету комита Војиновића њихове сестре Милице. Пјесма је предивна, али што реко Рашо у једној прилици мени недостојном – „Једно је поезија, а друго – историја“.  Истина је знатно другачија.

Комита Новица Радовић, који ће у Челебићу погинути са Јагом Лакићевићем, двадесет пет  година раније  заробио је у Никшићкој  Жупи, у блиској борби, српског крвника Фрања Ферјанчића и довео га код свога вође, најмлађег  комитског војводе  Светозара Радовића  (Митрополитовог и мог најближег рођака), који тада није имао ни 20 година.  Пошто је претходног дана , у борби са окупаторима, био тешко рањен у десну руку, Светозар је , кад је угледао српског и свог крвника Ферјанчића, без икакакве приче и преговора, пуцао у њега из кратежа, лијевом руком.

За смрт свога вакмајстора, аустроугари су стријељали 75 српских таоца из Драговољића! Послије ове стравичне одмазде, дуго година, мало је Морачана „у Нишиће“ одлазило.  Саосјећали су у болу са својим пријатељима Жупљанима, као да су у њиховој великој несрећи и сами учествовали.( А, на неки начин, бар неки од њих, јесу…)

Овој причи додаћу и један свој лични доживљај.  Тражећи својевремено  на никшићком гробљу споменик  мог пријатеља Требјешког, натрапао сам на гроб – Фрања Ферјанчића! Био је, ваљда, једини споменик исписан латиницом. Нетакнут. (Такви смо ти ми, „фашистички светосавци“!)

Поштовани посјетиоци Портала ин4с,  ви који имате стрпљења и живаца за овакве приче и стихове, бићете, надам се, у прилици, да прочитате и  бесједу нашег Митрополита, поводом преноса костију ова два витеза из Челебића у Морачу,преузету из „Светигоре“, као и стихове мога сестрића Славка Живковића, тим поводом.  Од тога смо направили ЦД који има, вјерујем, свака морачка кућа.

Оно што ме је готово запањило, у некој прилици на нашем Рудом Пољу, у морачким Барама, јесу ријечи нашег будућег Светитеља: “Буразеру, ово ти је најбоље што си урадио у животу!“

Прво сам помислио да је  Високопреосвећени имао у виду десетак гусларских ЦД а , које сам до тада снимио, па овај у коме је цитирана пјесма ,  издвојио, али сам веома брзо схватио на шта је наш Митрополит заправо циљао! Мислио је Високопреосвећени и на сам пренос костију двојице  гињеника  послије  50 година…

Но о томе у једном од наредних издања Портала.

Прочитајте ЈОШ:

Окупација (здраве памети) у 10 слика

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: