„Кад је рат држава даје топове, богати волове, а сиротиња синове“

Пише: Јово Пејовић

За све оне грађане Црне Горе који су се у великом броју одазвали позиву државе да стану на браник отаџбине 24.03.1999. године када је отпочела злочиначка агресија НАТО пакта на нашу земљу, носи са собом болно сјећање на све пале жртве те агресије.

Седамдесет и осам дана 19 чланица НАТО пакта је убијало војнике, цивиле и малу дјецу, рушило мостове, пруге, фабрике и стамбене зграде једне мале суверене земље чији је храбри народ поносно пркосио до зуба наоружаним злочинцима. Усљед бомбардовања осиромашеним уранијумом, грађани и дан данас осјећају посљедице по своје здравље. Прве бомбе су пале на касарну у Даниловграду, а прва жртва био млади војник из Београда Саша Стајић. Убиства недужних цивила на мосту у Мурино, од чега троје дјеце, као и оних на Шипчанику остаће као непреболна рана за све часне грађане Црне Горе. Сјећање на овај датум нас враћа и неколико година касније на ратна дешавања почетком деведесетих година на подручју бивше нам заједничке државе, као и на оне грађане Црне Горе који су погинули у том рату. Но, со на живу рану коју у својим срцима деценијама носе породице погинулих и њихови ратни другови додатно повређују црногорске власти, које су зарад подаништва агресорима и сакривања своје улоге у тим дешавањима издали оне које су послали на ратишта. Посебно боли однос како бивше тако и садашње власти на злочин који је извршен над никшићко-шавничком групом у логору Лора у Хрватској и ћутање на изјаве министра спољних послова Хрватске Горана Грлић Радомана који негира постојање овог логора и мучења наших бораца. Но, званична Црна Гора се понижавала и када је због подаништва НАТО пакту забрањивала родбини и ратним друговима палих бораца да одају почаст и положе цвијеће на спомен обележја у кругу касарне. Има се утисак, да није храбре и истрајне борбе коју деценијама на решавању статуса палих бораца и њихових породица води директор Удружења бораца ратова од 1990. године Црне Горе Радан Николић, да би ови храбри и часни људи били заборављени од државе на чији су се позив одазвали и положили своје животе при чему су били изложени најстрашнијим мучењима. Однос државе према учесницима ратова од 1990. године најбоље се огледа у сљедећој реченици: „Кад је рат држава даје топове, богати волове, а сиротиња синове. Када се рат заврши, држава врати топове, богати добијају нове волове, а сиротиња тражи гробове својих синова.“

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: