Kad N.N. postane M.M.

Piše: Emilo Labudović

„Blago iznenađenima“, rekao bi Matija. Blago naivnima, njihovo je carstvo nebesko , dodao bih ja. Ali, sve je manje iznenađenih, a još manje naivnih, jer „nije vino pošto pređe bješe“!

Oprema za razbijanje demonstracija, masovno „demonstrirana“ u svim protestima koje je tokom svog opozicionog izbivanja organizovao DF, nije „zaboravljena“. I nije slučajno u zgradi na čijem se krovu, gle čuda, šepuri reklama „Bemaksa“. I ne pripada pomenutom M. M. koji velikodušno primi svu odgovornost na svoja pleća. Jer, taj, ko god bio, M. M samo je surogat onog, još uvijek N. N. lica, čiji su ne samo inicijali nego puno ime i prezime, ime oca i majke i adresa stanovanja dobro poznati i policiji i tužilaštvu. Ali, treba stisnuti petlju.

Daleko je do murava, rekli bi Podgoričani!

Bilo je bezbroj svjedoka, a još više modrica, prebijenih i otrovanih, hapšenih i suđenih, koji su, nakon svake rasturene demonsteacije, ukazivali na razularene momke u crnim majicama, sa fantovkama na glavama, naoružane bolje od zvaničnih „pendrekaša“, satanski ostrašćene i mržnjom zatrovane, koji su iskakali iz pomenute zgrade, a i one od preko puta. Privatna „vojska“ privatne države već pomenutog N. N. lica, a svima poznatog. Ukazivali, ali zadžaba, jer to bješe vrijeme kad je kadija tužio a kadija sudio. Ili, prostije rečeno, vrijeme „tete Vesne“, čika Milivoja, brata Saše i ostale stokupljevine.

Još od tih vremena znala se uloga onih koji nevino tvrde da u čitavom slučaju saučestvuje samo njihova reklama. Nije nego. I njihovi su tragovi, brojni, do pećine, ali godinama su izmicali prethodno naznačenim „tragačima i goniocima“. A, ruku na srce, ni ovi sadašnji se nešto ne pretrgoše.

Dakle, gospodin M. M, koji je alijas za gospodina N. N. (ime i adresa poznati svima), samo je još jedan pokušaj da se zataškaju tragovi i odloži neminovno. Jer, ako je M. M. mogao i da „zaboravi“ toliku opremu, vrijednu hiljadama evra, zakon ne bi trebalo da zaboravi njegov i učinak njegove bratije, bilo da su djelovali u „trojkama“ bilo da su frontalno jurišali na nenaoružan narod. Jer, ko ne plati na mostu, platiće na ćupriji, garant.

Ali, ne bi valjalo i ne bi bila Božija da se kola slome samo na M. M. i njegove. Jer, džaba bi smo krečili ako pravda, i njoj samjerena kazna, ne stignu šefove pomenutog M. M, onda onog Roćena koji im je komandovao iz prikrajka, zatim brzotrčećeg Ranka koji im je širom otvarao vrata Skupštine a zatvarao ih poslanicima, pa sve do gospodina N. N. čiji su svi podaci, a i (ne)djela izgleda poznatija svima nego onima koji su za to nadležni.

Samo se pitam u čijem će se podrumu pronaći one silne „bezbolke“ od kojih mnoge i danas bole rebra i leđa?