Kad prođe epidemija – hoće li nam nametati i vakcine protiv Covid-19 i čip-dokaz imuniteta?

Piše: Aleksandar Pavić

Nemoguće je ne primetiti, sedeći kod kuće ovih dana za računarom ili mobilnim, neverovatnu poplavu svakakvih senzacionalnih ili senzacionalističkih informacija, otkrića ili ”otkrića”, itd. vezanih za Kovid 19 i njegove uzroke i posledice, ne samo sa medicinskog nego i sa društvenog, političkog, ekonomskog pa čak i verskog stanovišta.

Jedino oko čega postoji opšta saglasnost je da se svet tokom poslednjih mesec-dva nepovratno promenio. U šta – to je već druga priča, ali ništa manje važna. I potpuno je legitimno da se svi zanimaju za to – jer pandemija (mnogi bi ovde stavili znake navoda) i njene posledice dotiču ama baš svačiji život, budućnost, opstanak i nasleđe.

Da li je virus nastao prirodnim putem, baš kao što su ”vidoviti” ljudi poput Bila Gejtsa, ali i nemačkog parlamenta, predvideli, nije važnije pitanje od onog kako će se cela ova situacija iskoristiti od onih koji drže poluge moći u svojim rukama, što na nacionalnom, što na nadnacionalnom planu. Jer, po rečima nekadašnjeg Obaminog šefa kabineta, Rama Emanuela: ”Nikad ne smeš da dopustiš da ozbiljna kriza prođe neiskorišćena, kao prilika da se uradi ono što pre nisi mogao da uradiš”.

Nesumnjivo je da su EU, NATO i slične nadnacionalne strukture pretrpele ogroman udarac, od kog će se teško oporaviti, dok su Kina i Rusija, uprkos problemima s kojim se suočavaju, zdravstvenim i ekonomskim, profitirale po pitanju ”meke moći”, pokazujući veću organizovanost, efikasnost i, što je najvažnije, ljudskost u krizi – ne samo prema svojim građanima već i prema drugima kojima su brza pomoć i reagovanje bili potrebni.

Ali, zver je najopasnija kad je ranjena.

Zapadno-centrični nadnacionalni centri moći još uvek poseduju dovoljno novca, moći, uticaja, mrežnih sposobnosti i hibridnog kapaciteta uopšte da mogu da nanesu ozbiljne udarce ne samo svojim strateškim suparnicima i neprijateljima, već svetu u celini, u skladu sa načelom, après nous le déluge. Pre će uništiti sve oko sebe ako procene da je sve propalo nego priznati poraz.

Međutim, daleko smo još od priznanja poraza. To se, između ostalog, može videti i po novim hiljadama milijardi koje američke Federalne rezerve već sada upumpavaju u faktički bankrotirane banke, hedž fondove i korporacije, i to van očiju javnosti, što im je omogućio nedavno usvojeni zakon koji obezbeđuje 2,2 biliona dolara ekonomskih olakšica i pomoći američkoj privredi pogođenoj posledicama pandemije, od koje sume će FED-ova ”magična mašina za pravljenje novca”, kako to sa vrlo malo ironije naziva čak i glasilo establišmenta Njujork tajms, dobiti garanciju američkih poreskih obveznika u iznosu od 454 milijardi dolara, koje će zatim volšebno moći da pretvori u potencijalno deset puta veću sumu za kupovinu gomile hartija od vrednosti u najmanju ruku sumnjivog kvaliteta i boniteta.

Ili, kako je to dodatno pojednostavio Vašington post: ”Sada smo svi socijalisti”.

Naravno, uvek je tako kada treba spasavati kockare sa Volstrita koji krize mahom i izazivaju, sigurni u to da će njihovi profiti uvek ostati njihovi, a gubici biti pokriveni jer su ”isuviše veliki” da bi im bilo dozvoljeno da propadnu (too big to fail).

Daleko od toga, međutim, da su FED-ovi novi-stari marifetluci jedini znak da se globalisti/duboka država/vladari iz senke/svetska zakulisa – kako god ko hoće da ih zove – neće tako lako predati.

Na prvom mestu, imamo najavu Bila Gejtsa da će finansirati izgradnju ni manje ni više nego sedam fabrika za proizvodnju vakcina protiv koronavirusa. Ko je, dakle, preživeo humanitarna bombardovanja, čekaju ga možda još humanitarnije vakcine. Ali, to nije sve, što bi rekli američki trgovci, ono što sledi biće još ”humanije”, ako se Gejtsove vizije ostvare:

”Ono što ćemo na kraju imati, to su sertifikati koji evidentiraju ko se oporavio od bolesti, ko je bio vakcinisan… Na kraju ćemo imati digitalni dokaz imuniteta, koji će omogućiti da se svet ponovo pokrene.”

Oni kojima je Orvelova 1984. upozorenje a ne obrazac kome treba stremiti zasigurno će se naježiti od ovih reči.

O onima koji ozbiljno shvataju Otkrivenje Jovanovo i viziju žiga zveri ne treba ni trošiti reči.

I nije, naravno, Gejts jedini koji sada pretenduje na ulogu digitalnog mesije koji čovečanstvu nudi bezbednost od bolesti u zamenu za totalni nadzor. Pogledajmo analognu viziju Gideona Ličfilda, glavnog i odgovornog urednika Em-Aj-Ti tehnološke revije, prestižnog tehnološkog časopisa u vlasništvu verovatno najpoznatijeg tehničkog univerziteta na svetu, Masačusetskog tehnološkog instituta, u članku naslovljenom ”Nema povratka u normalu”:

”Predviđam da ćemo na kraju povratiti mogućnost bezbednog druženja tako što ćemo razviti sofisticiranije načine identifikovanja onih koji su pod rizikom od razboljevanja i onih koji nisu, kao i – legalne – diskriminacije protiv onih koji jesu… (dakle, diskriminacija može biti i poželjna… ko bi rekao… – prim. aut.). Može se zamisliti svet u kojem ćete, da biste se ukrcali na let, možda morati da se pretplatite na servis koji prati vaše pokrete putem vašeg mobilnog telefona. Avio-kompanija neće moći da vidi gde ste bili, ali će dobiti upozorenje ako ste bili u blizini ljudi za koje se zna da su zaraženi ili u blizini žarišta zaraze. Slični bi bili zahtevi na ulazima u velike građevine, vladine zgrade ili čvorišta javnog prevoza.

Skeneri koji mere temperaturu svuda bi bili postavljeni, a na poslu bi od vas možda zahtevali da nosite monitor koji beleži vašu temperaturu ili druge vitalne funkcije. I dok vam sada noćni klubovi traže dokaz punoletnosti, u budućnosti bi mogli da od vas traže dokaz imuniteta – svojevrsnu identifikacionu karticu ili neku vrstu digitalne verifikacije preko vašeg mobilnog, kojom bi se potvrdilo da ste se ili oporavili od najnovijih vrsta virusa ili vakcinisali protiv njih.”

Kao što se vidi, ovde nije reč samo o privatnosti.

”Svetla budućnost” koja se nudi već sada, u vreme straha i neizvesnosti, tiče se suštine postojanja i identiteta samog čoveka, njegove slobode, i smisla života uopšte.

Možda je preveliki zahtev za neke da, dok traje vanredno stanje, razmišljaju o tome šta nas sve čeka posle. Ali je očigledno: ako ne mislimo mi – neki drugi dušebrižnici ne samo da taj posao rade umesto nas, već nam spremaju razne ponude koju se ne mogu odbiti.

A možda ipak mogu?

Izvor: Sveosrpskoj