Када је могао Ђукановић да обећа четрдесет хиљада радних мјеста може и Вуковић десет хиљада

Пише: Прим.др Данило Јокић, предсједник ИО Уједињене Црне Гор

Ових дана нелегитимни градоначелник најављује нове инвестиције; мостове, улице, тргове, паркове, минибусеве, болнице, зелене паркове, зграде за пензионере, вјештачко језеро, променаду, књжаре, биоскопе, атлетски стадион? И шпорете мијења климама? Сваки његов брифинг доноси још понешто. Не могу као љекар да поверујем, у обећања некога ко четири године води овај град; он четири и нешто, а са претходницима пуне двије деценије. Не могу. Ни дјеца у вртицу немају тако необуздану машту. Реалнија су.

Када је ријеч о младима и запошљавању издашност обећања је слична, магловита, неухватљива. Нешто ће се „правити“ од Забјела до аеродрома и запослити 10.000 људи? Зашто да не? Када је могао Ђукановић да обећа четрдесет хиљада радних мјеста може и Иван Вуковић десет хиљада! Уосталом, то су за њих изгледа само бројеви, а не конкретни и млади људи.

Вјерујем да људи јасно виде да се ради о класичном унижавању младих и подцјењивању њихове интелигенције.

Његов члан тима, љекар, држао је слово о условима за добар здравствени систем, а за 15 година апслутног директоровања, растјерао људе по свијету; осам година без специјализација, двије деценије са опремом старом управо толико, петнаест година са, чак, и неокреченим здравственим објектима.

Ипак, и такав „стваралац“ је у тиму, на грбачи пореских обвезника, са врло високим личним приходом и примањима. Отварене су и Куће здравља које не лијече никог, а његове колеге у својим седамдесетим раде да одрже здравствени систем.

Свједоци смо да су потрошене стотине милиона за двије деценије. И поред тога све се увијек сводило на шминкање града, мијењање уличне расвјете и асфалтирање или бетонирањев неких улица.

И свега има у „градоначелниковим“ обећањима, свега и свачега, готово као и по богатом свијету, само се заборавља дневно и очигледно, рецимо народне кухиње и гладни. А онима који у раскоши обећања истински гладују не треба ниста од „шљаштећих“ жеља већ само социјална сигурност или посао, да часно заради за себе и породицу.

Људи, међутим, нису заборавили и неће никада, да су градоначелници, па и последњи неуставни, заједно са својим партијцима производили застрашујућу неједнакост, понижење, незапосленост и глад. Ону глад која је тражила праведност, једнакост, пружену руку од градских отаца, наду и какву год шансу. И ону конкретну глад које има у предграђима Подгорице, неухрањеност и запуштеност која обија око новоскованих ограда рестаурираних паркова. Ону глад која се трпи од срамоте док град који расте постаје власништво осионих и пребогатих партијских тајкуна. Људи нису заборавили. Нису, јер су уцјењивани деценијама и притискани без обзира чиме су се бавили.

Прије и изнад свега људи хоће слободу и спремни су да се боре за њу. Људи хоће да им се врати град, да се прилагоди њима, а онима који су зарадили богатство прекрајајући му мапе, планове и развојне стратегије. Подгоричани траже да им се никада више не одузима од улица, од булевара града. Да им се не одузимају тротоари и претварају у саобраћајнице до тајкунских зграда и вила. Људи желе урбанистичка правила али и елементарне услове за живот. Људи су важнији од свега што је изграђено или ће се градити у будућности. Нажалост, од свега што имамо и немамо, најмање имамо људи.

Морамо хуманизовати простор и подредити га потребама човјека. Требају нам другачије планирани и изграђени домови здравља, са по три или четири велика објекта са обје стране Мораче, а у њима пун капацитет здравствених услуга – све на једном мјесту.

У „дивљим насељима“ не живе дивљи људи него губитници у систему сналажења, корупције и непотизма. Треба нам инфраструктурно сређивање таквих насеља да се смањи стигматизација тих грађана и њихове дјеце. Требају нам богата и уређења предграђа, а не фавеле у којима се живи на маргини и по правилима локалних гангстера.

Не смијемо никада више у трци за новцем градити нешто попут Сити кварта; насеља без вртића, школа, паркинг простора, зеленила. То није град, напротив, то и томе слично обесмишљава напор сваког човјека да подиже своју дјецу у граду који треба и новим генерацијама да буде завичај.

На крају, све ово су разлози због којих као љекар морам да будем на страни људи и обичног човјека. Овакво стање је произвела неодговорна политика, градоначелници уставни и неуставни, тајкуни и тајкунске политике. Ово може и да ријеши једино политика, градска и државна, водећи рачуна о људима и њиховим потребама, а не о жељама неситог џет-сета који је покорио нашу Подгорицу кроз минулих двадесет година.

Због свега и свих позивам вас да се боримо за своје животе.
Идемо људи, идемо да вратимо дух старе Подгорице али и Подгорицу уцијело, жиивот у њој по правилима на која ћемо добровољно и пуног срца пристати. Идемо људи, идемо да се боримо за човејка.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: