Кајмакчалан као капија слободе

Заузимањем Кајмакчалана српске побједоносне трупе први пут ступају на земљиште своје отаџбине након пробоја Солунског фронта, а част за то припада Дринској дивизији.

Овако је у званичним српским извјештајима на Солунском фронту у септембру 1916. године обзнањено свијету да је „отворена капија отаџбине и слободе“, да је планински ланац и најјаче утврђење, за које су Бугари имали наређење да бране до последњег војника, заузела војска васкрсла послије страдања у Албанији.

Дринском дивизијом командовао је Златиборац, пуковник Крста Смиљанић.

Крвава драма трајала је 22 дана, уз грмљавину топова, гушање с Бугарима у рововима и јурише преко гомила људских тела. Животе је дало 39 официра и 747 војника, а било је два пута више рањених. Посебна пажња овој херојској бици поклоњена је на страницама тек објављене књиге „Ђенерал Крста Смиљанић – хроника једног витешког живота“, у издању Библиотеке „Љубиша Р. Ђенић“ у Чајетини.

Аутор књиге Снежана Ђенић, историчар и директор Библиотеке, иначе писац више монографија и књига о Златибору и његовим људима, прати живот Смиљанића (1868-1944) од сељанчета из Љубиша, школовања, напредовања у војсци, преко ратова са Турцима, Швабама и Бугарима, до службовања послије Великог рата и постављања старог ратника за бана Зетске бановине.

Трагајући по архивама и сабирајући међу корице књиге историјску грађу, аутор истиче да је Крста Смиљанић био човјек народног духа, уман и непоколебљив у одлукама, доследан у испуњавању захтева своје отаџбине и вјеран положеној заклетви.

„Крста Смиљанић није био династички официр, ничији миљеник, као што није припадао ниједној официрској завјереничкој групи“, истиче Снежана Ђенић.

Службовао је код четири српска краља, а непосредне старешине и најближи сарадници, и у рату и у миру, били су му великани тог времена, четворица српских војвода.

Подсјећајући да је Смиљанић, као начелник Штаба Шумадијске дивизије у Крагујевцу, прихватио основни постулат свога команданта војводе Степе Степановића – да без војне дисциплине нема ни војске, а да му је у српском Ђенералштабу војвода Радомир Путник додијељивао значајне и повјерљиве задатке, посебно током балканских ратова, аутор књиге истиче:

У тешком и трагичном одступању српске војске од Обреновца до Крфа, са војводом Живојином Мишићем и Првом армијом прошао је кроз албанску голготу носећи крст мучеништва који му је усуд додилио, док је са војводом Петром Бојовићем прешао пут, са високо уздигнутом тробојком, од Солунског фронта до Београда и донио Србији слободу, остављајући трајни белег једног скоро митског предања о хероизму српског народа.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: