Како је митрополит Амфилохије говорио о Његошу: Он није просто пјевао о Богу и вјеровао у Њега, он га је знао!

Поводом празника Његошевог дана сајт Митрополије црногорско приморске објавио је извод из бесједе блаженопочившег Митрополита Амфилохија на промоцији Његошевих сабраних дјела 2013. године

(…) У писму које је Његош написао 12. октобра (по старом календару) 1851. године Лудвигу Августу Франклу он му захваљује што му је послао 21. августа његов „дични превод Гусле“. Ту он каже: „Ја сам љубитељ поезије; она је мене много занимавала. Ах, дивна поезија, искра таинствена! Ја никад нијесам могао разабрати али је она искра бесмртнога огња, али је бурна клапња – чедо уског поднебија нашег. Са земне је катедре сматрам вјетреним наступом“. Нађите, ви пјесници, ко је на неким од европских језика тако дефинисао поезију гледано са тачке гледишта блатне земље. Јер он каже: „Све што блатној земљи принадлежи то о небу поњатија нема“, па тако гледајући, он поезију, а кроз њу гледајући људски живот и људску судбину, са земне катедре сматра „вјетреним наступом“. „Но када се човјек попне више самог себе, онда види биједност људску и када је поета може рећи да је жрец олтара свесветија“. „Поета је клик смртнога с бурнога нашега бијега“. „Поета је глас вапијућега у пустињи“. Ето зашто кажемо за њега да је он Цетињски пустињак и зашто онај његов спис „Пустињак цетињски“ у ствари говори о њему. То је његова исповјест о самоме себи. И ето зашто се у новије вријеме – изгледа да раније то није било примијећено – говори о Петру II Петровићу Његошу као пророку.

Ево га и овдје у предвечерје свога земнога живота он говори о себи, о поети, као гласу вапијућег у пустињи. Он „сања о бесмртију, довикује га и за њим се топи“; он види „велики лист од књиге миробитија отворен, у њему чита чудества Створитељева, она су његово најслађе пиће, он се њима опија“, тим „чудествима Створитеља“; „он силом воображенија изводи из блатне земље клицу небескога живота, трулину боготвори, његов се едем шири на луковима тврдим“. „Човјеку је готово кад му дође слатко плакати ка пјевати. Ја овако нашу пјесму разумијем“. У овом кратком тексту, у овом можда последњем његовом писму, чини ми се садржан је сав Његош. Не само као пјесник, не само као мудрац, не само као књижевник, не само као државник, не само као народољубац, него као боговидац, као тајновидац. Све сам ближе томе да тврдим да оно што је Његош записао и што је испјевао, што је остало иза њега као његово дјело, да то није плод просто његове школе, онога што је прочитао. А читао је, очевидно, колико је могао у своје вријеме, почевши од Дантеове „Божанске комедије“ коју му је читао онај учитељ Троповић у Савини у Топлој. А и оно што је научио од Симе Милутиновића, манитога – како је и сам за њега говорио. А Сима га је увео у тајну хомеровског наслеђа. Отуда је толико присутно у њему управо то наслеђе уткано у његов дубљи доживљај и свијета и Бога и свесветија, свих знаних и незнаних, видивих и невидивих свјетова.

Дакле није оно што је он видио плод књиге, није плод чак ни његовог крстоносног живљења, његовог голготског живљења, његове Голготе, његовог распећа. Ад је на њега „са проклетством рикао“. Нико тако дубоко није осазнао моћ Сатане, моћ зла, зависти и злобе, „адског наследија“, како га назива, као Петар II Петровић Његош. Али нико није тако добро и дубоко сазнао , не просто интелектом, умом или емоцијом или „воображенијем“ (ријеч коју он употребљава), снагу и моћ и непобједивост Бога и добра као Петар II Петровић Његош. А то се догодило управо са тога разлога што је Његош Боговидац и Тајновидац ловћенски. Његош је видио Бога. Зато је и могао да напише онакво завјештање које је, колико ја знам, јединствено у европској књижевности.

Његошево завјештање је у маломе садржано, ево, и у овом његовом писму упућеном Лудвигу Августу Франклу. Његош је имао виђење тајне. Он није, дубље гледано, просто пјевао о Богу, он није вјеровао у Бога. Наш Свети владика Николај, који је написао једну од првих тако значајних књига о себи сродном, сад се то види, Петру II Петровићу Његошу 1912. године, назвао га је великомучеником и сад се то потврђује. И до смрти и после смрти је он великомученик и гроб му је великомученички не само због тога што му је живот земни био великомученички.

Тај Николај је у Дахау био 1944–45. године заједно са нашим патријархом Гаврилом Дожићем (…) У истом том Дахауу пита га есесовац официр: „Како је могуће, ти си учен човјек, да ти вјерујеш у Бога?“ А он каже: „Ко теби каже да ја вјерујем у Бога?“ „Па дивно“, каже он, „радује ме да има и неки прелат који се одрекао тог мрачњаштва“. А он ће њему рећи: „Господине, док сам био дијете и незрео, ја сам вјеровао у Бога. Ја више не вјерујем у Бога. Ја знам Бога!“

Е, Петар II Петровић Његош – он је знао Бога, он је видио Бога. Зато је и могао да напише за поету да је он „жрец олтара свесветија“. (…)

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: