Kako je Njemačka poslije sto godina iz Velikog rata izašla kao pobjednik

Piše: Dragoslav Pakić

Čuvenu Lađu Francusku, što sa dragocenim transportom Srbadi krete sa pristaništa Solunska, u znak obelježavanja stote godišnjice pobjede u Prvom svetskom ratu, potopi francusko-švapski sumaren, na sred Pariza, pred Pobjedničkom kapijom. Na komandnom mostu sumarena beše kapetan Makron.

Potop se obavi na čuvenom pariskom trgu koji je do tada nosio ima Plas Šarl de Gol. Ubuduće će se, saznaje se iz izvora naklonjenih Srbiji, zvati – Plas Auto Gol. Postigao ga je golgeter Makron direktno u korist njemačke ženske momčadi sa kapetanom Angelom Merkel na čelu.

Tako je Njemačka iz Velikog rata izašla kao pobjednik. Vodi sa 1:0 i čeka ishod Drugog svjetskog rata.

Bilo je predloga da se trg, koji je od stida pocrveneo, nazove Crveni trg, ali se neko prisetio da takav jedan već postoji u Moskvi i da je suštinski potpuno suprotan ovom pariskom.

Na trgu je, pred mnoštvom svjedoka, jednoj stogodišnjoj, dobro držećoj Francuskinji, Makron predstavio Angelu Merkel. Gospođa, iako dobrog vida, kao malo iznenađena, upita tako da svi jasno čuju:

– „Da li je gospodine Mikron (naravno da ovde nije u pitanju slovna greška nego se radi o nameri da se naglasi nivo Francuske na koji ju je Mikron doveo), ovo gospođa Mikron, dakle prva dama Francuske“?

– „Ne, ja sam Merkel, nemačka kancelarka“ – intervenisa Angela.

– „Pa to ti je, dete, isto“ – reče gospođa i šeretski namignu radoznaloj publici.

– „Ako sam ja prva dama Francuske“ – ne izdrža da ne naglasi Merkelova – „ko je onda druga dama“?

„Očigledno gospodin Mikron“! – odbrusi prava dama. Zar niste vidjeli fotografiju koja je obišla svet kako Makron snishodljivo i stidljivo miluje koleno predsednika Trampa dok mu ovaj sa visine saopštava da mu ubuduće, ako ne izdvoji dva posto BND-a za vojne svrha i bratsku pomoć NATO-u, neće dozvoliti ni koljena da mu ljubi – reče gospođa, okrete se i vrati se u svoju dostojanstvenu mladost.

Kada je veliki Čačanin, srpski pesnik Dis, na jednom skupu u Francuskoj objašnjavao Francuzima kako Srbi doživljavaju Francusku rekao je: „Kada se budemo vratili svojim kućama i kada nas djeca budu zapitala gde je ta Francuska?, mi ćemo staviti ruku na srce i reći: ovde je velika i voljena Francuska. I srpska djeca će to razumeti.“ Da ga švapski sumaren nije sprečio da se kući vrati i da je danas u životu, na isto pitanje bi djeci odgovorio stavljajući ruku u zadnji džep čuvenih pantalona Angele Merkel i rekao: „Evo, tu je mesto ove Francuske.“ I srpska djeca bi to razumela.

U Beogradu se pojavila ideja da se Spomenik zahvalnosti Francuskoj, na kome odvažna Marijan sa isukanim mačem trči u pomoć svojim srpskim prijateljima, sa Kalemegdana premesti u Prištinu i postavi tako da gleda u leđa i još malo niže Bilu Klintonu.

Na sreću, bilo je mnogo više onih koji su se tome usprotivili tvrdeći da taj spomenik nije ni posvećen današnjoj nemačkoj Francuskoj, nego onoj pravoj, Francuskoj Franše d‘Eperea i porodici Trenije za čije se zdravlje i dug život Srbi i danas redovno mole.

Umjesto premeštanja spomenika, predlaže se da se podigne novi na čijem bi postolju bila Florans Artman sa isukanim novinarskim perom koji Srbiju gađa pravo u srce. Florans bi svojim psećim mastilom dojila, kao Romula i Rema, dva bernardinca – Kušnera i Anri Levija.

Na postolju bi sa jedne strane bio izgraviran tekst: „Mrzimo Srbiju kao što je mrzi Francuska od devedesetih prošlog veka pa na ovamo“.

Na drugoj strani bi bilo obaveštenje da se, zbog Bernara Kušnera i Bernara Levija, slavna Sara Bernar odrekla svog imena i dela.

izvor: Stanje stvari