Kako je propao antikomunizam

Piše: Milan Milenković 

Komunizam je, dobro pamtim, bio nekom brat, nekom dušmanin. Bilo je mnogo onih koji su imali razlog za nezadovoljstvo, ali još je veći broj onih koji, samo zahvaljujući komunizmu, nisu ostali kod ovaca.

Dok je trajao, od opšteg pokliča „idemo Titovim stopama“, niko nije mogao do reči da dođe. Kad je počeo da propada, ne znano otkud, pojavili su se-antikomunsiti. I, da čudo bude veće, ti antikomunisti nisu bili iz onih porodica koje su bile žrtve komunizma, već uglavnom iz onih krugova koji su bili dobitnici režima. Tu, zapravo, nikakvog paradoksa nema: oni, koji su bili žrtve, izbačeni su iz političkog života, dok su komunisti i njihova deca već imali nataloženo iskustvo partijskog i političkog rada. Odmah su,  sasvim marksistički, uvezali novu, antikomunističku ideologiju, naciju i veru i počeli da drže političko-klerikalnu nastavu. Oni, koji su ostali u veri i običajima i koji su, tokom vladavine komunista, trpeli zbog toga, reč nisu mogli da kažu od antikomunističkih bojovnika, koji su se ekspresno krstili, negde oko dvadesete-dvadesetpete godine i koji su, na brzinu i plitko, počeli da čitaju teološku literaturu, jednako aljkavo, kao što su pre toga čitali marksističku. Crkve su se napunile, popovi su počeli da se bogate, a onaj pristojan svet, koji je tridesetpet godina odlazio u crkvu, počeo je da izbegava liturgije, već je odlučio da se povuče u male hramove na periferiji, u koje novopravoslavci nisu zalazili.

Nekoliko stvari govorio ozbiljno protiv antikomunizma i na njegov način interpretiranih vere, tradicije i rodoljublja.

Na prvom mestu, to je pitanje ljudskog materijala. Nema poštenog čoveka koji će pljunuti na ono što je bio juče i na ono što su mu bili roditelji. Pri tom, ne znam ni za jedan slučaj (možda neko od vas zna) da je neki antikomunista vratio stan dobijen od režima, ili diplomu stečenu na mrskim komunističkim univerzitetima. Svi benefiti sistema su im valjali, samo sistem nije valjao!?

Drugo: komunizam je samo jedna podvrsta građanske ideologije, jednako kao što su to demokratija, fašizam, ili liberalizam. Pretpostavka da je komunizam bio antisrpski je, u najvećoj meri, netačna, jer je, kao građanska ideologija bio, pre svega, protiv čoveka i protiv nacije uopšte. Takva je i demokratija, takav je i neoliberalizam. Sve ideologije, a naročito one koje su nikle u krilu prosvetiteljstva i racionalizma, razaraju sve pred sobom. Što je nacija čvršća, što je više organski iznikla, to će se na nju više obrušiti. To je razlog što se svaka ideologija obrušava na Srbe i ni jedna nije u tome manje kriva.

Antikomunizam je isto tako ideologija i isto tako je građanski, čak i malograđanski po svojoj suštini. Na poprištu bitke protiv komunizma pojavioo se kad je bitka već bila okončana i kad više nije bilo nikakve opasnosti. Kao direktan potomak komunizma, odmah je na sebe preuzeo da on, kao i komunisti, određuje ko je i šta je Srbin. Deca komunista su odluičila da je Srbin onaj ko ne izbija iz crkve (što naš narod, koji je duboko veran, ipak nikad nije krasilo, bar ne muškarce), da Srbin piše ćirilicom (pri tom, većina boraca za ćirilicu je jednako nepismena i na ćirilici, i na latinici); da dobar Srbin voli Dražu, Nedića i Ljotića i slične gluposti. Neki Srbi vole, neki ne vole. Neki su ateisti, neki su vernici. Svođenje nacije na jednu dimenziju, navlačenje naciji tesnog odelca, jeste upravo recidiv komunizma.

Ko može da zna šta je srpski narod i šta je „dobar Srbin“? Ko daje atest? Treba li ponovo da idemo u partije po sertifikate? Ko je ovlastio Radikale, DSS, Dveri, ili ma koga drugog da oni opdređuju šta je i ko je Srbin? Ja im, vala, po taj sertifikat otići neću. Život jednog naroda, suština njegova, ne mogu se meriti ideološkim aršinima, a još manje antiideološkim. Nekad smo kroz istoriju opstajali kao Obilići a, da se ne lažemo, nekad i kao Brankovići; bili smo i komunisti i antikomunsti; ima nas i vernika i ateista; u ratovima smo ginuli i pod petokrakom, i pod kokardom; pošteni smo kad možemo, krademo kad moramo; u miru smo rulja, u ratu prvorazredan streljački stroj.

Odakle ikom, dakle, pravo da tumači srpski narod i da mu stavlja stege? Srpski narod je stariji od svake ideologije i svaku će nadživeti. Nemojmo ga meriti ideološkim merilima, tesna su ona za njega. Nemojmo ono što je milenijumima staro, trpati u ono što će trajati dve-tri decenije i nestati. Starije je naše kolo, ili oro, u kome, kad igramo, igramo i sa našim mrtvim precima, i sa našim nerođenim potomcima, od partijskog sastanka; starije su gusle od filharmonije; starije je naricanje od partijskog govornika nad odrom. Kako to uvek zaboravimo?

Ako smo pametni, a valjda još jesmo, odbićemo svaku ideologiju. Partije su, sa svim ideologijama, pomoću kojih nas štroje, stare jedva vek i po, a srpstvo je mnogo starije. Kako li smo samo živeli bez ideologija i partija? Kako opstadosmo u istoriji bez stranačkih genija? Jesu li partije i ideologije išta dobro uradile za taj nesrećni vek i po? Jesu li one stvorile epiku? Jesu li jednu šaru na našoj nošnji napravile? Jesu li, makar mrvu jednu, doprinele srpskoj kulturi? Samo su je razarale i to sve, i ideologije, i partije. Od Dimitrija Tucovića i Pašića, do Mila Đukanovića i Vučića, skupa sa svom sitnom tevabijom, sve je jedan veliki pad.

Nama nisu potrebni ni principi, ni ideologije, već moć i sila da nametnemo svoju, a ne neku apstraktnu pravdu; nama je, više od hleba, potrebna pobeda, a ne objašnjavanje poraza; potrebna nam je zemlja otaca, a ne zemlja građana; potrebne su nam majke i žene, a ne roditeljke i supruge. Tu nema ideologije, već samo onoga što je od Boga, ili prirode dato; Nerešen rezultat u istoriji je pronalazak teoretičara, život zna samo za pobedu i poraz. Opstati, održati se, ne klečati pred neprijateljem i ne tražiti milost-zakon je svih zakona. To vam ni jedna ideologija neće reći.