Kako je skončao Franc …

Svakog leta… svakog leta se setim… Kad dođe taj dan, srce mi se stegne, tuga, vrati… Nedavno je prošao još jedan 2. avgust, Sveti Ilija… a na taj dan, pre mnogo godina, „trebalo“ je da „odemo s ovog sveta“!…

Mama je dugo, do smrti, u fioci kreveta, u mojoj staroj košulji (kao košuljica!) čuvala, crno-na-belo, poziv, na narandžastom kartonu, ustaške komande iz Stoca: da se 2. 7. – u određen sat – moramo javiti u mesni zatvor… a, zna se, šta je, to, značilo!… A deda je, prethodno, uhapšen, nikad ga, više, nismo videli… Odveo ga je golobrad visok mršav mladić s drvenom puškom, kao dečjom, s kanapom umesto kožnog kaiša, pa, još, naopačke okrenutom, da bismo, još više, bili poniženi!… Sveg se tog živo sećam, imao sam pet godina! Sećam se dedinog poslednjeg pogleda pre nego što je zamakao iza ugla, desno, prema centru, uz Bregavu, sigurno je znao šta ga čeka! Imao je 78 godina (jednu godinu manje nego ja, sad!). Mama se, u tom trenu, onesvestila na stepenicama, ispred kamene kapije, i ona je znala šta čeka – nas!… znala-znala, i te kako!…

A, ubrzo, uhapšen je i tata, nisam prisustvovao… Jednom smo ga posetili u tom istom sreskom zatvoru, sećam se, kako se ne bih sećao, imao sam pet godina… brat dve i po… Čim smo ušli u zatvor, ugledao sam crn mitraljez na srednjem prozoru, na spratu: cev uperena prema kapiji. I stražara, kraj vrata, s fesom, s pravom izglancanom puškom. Kad su tatu izveli da se vidimo, izašao je užasno ružan, neobrijan, mršav, izmučen, s crnim prugama po licu i košulji; posle sam saznao da je, to, od ribanja patosa, na spratu, prostorije u kojoj su saslušavani srpski zatvorenici; a zašto se ribaju patosi u takvim prostorijama, jasno je… Tata je tražio vode, stražar je skinuo fes i natočio s česme, nalio u svoj fes, pa dao tati i, čim je tata prineo vodu ustima, žestoko ga je udario da ne bi popio ni jedan jedini gutljaj!… Tu mi se sećanje prekida, verovatno zbog šoka…

A onda je došla ona noć kad smo, krišom, a u velikom strahu, kroz spuštene kanate, na prozorima, gledali kako odvode, u kamionima, uhapšene Srbe, Stočane, među njima i našeg dedu i oca… u nepovrat, u neku jamu, a „naš“ 2. avgust se približavao, naš sudnji dan, mama je bila izvan sebe: jedina nada joj je bio njen brat, naš ujak, u dalekom Beogradu, pod okupacijom…

Da nije bilo tog našeg ujaka, maminog rođenog brata, ovo ne biste čitali!…

Zvao se Slavko Hadžić, bio je sudija Okružnog suda u Beogradu, u današnjoj Masarikovoj ulici. Čovek, obrazovan, proputovao svet, svetski, načitan, uman, preduzimljiv, on nas je spasio sigurne smrti u Stocu, na Bregavi, u Hercegovini… i izbavio u Srbiju!… Kako od sigurne smrti da spasi svoju sestru, našu majku i njeno dvoje dece, nas?!… Slavko čudotvorac, naš ujak…

I smislio plan, „lud“ – ali koji „upali“!…

Imao, ujak, dobrog poznanika Slovenca, Franca. Ne znam kako su se upoznali, možda tako što je naš ujak bio na lečenju, u Sloveniji, u Mojstrani? Možda poznanstvo iz vojske, iz ujakove sudske prakse… ko zna… Gospodin Franc je radio u beogradskoj Glavnoj pošti, u Takovskoj ulici. Bio je šalterski službenik. Nosio je nemačku uniformu, bio je prisilno mobilisan. I, baš, ta „prosta“ činjenica, da je gospodin Franc imao nemačku uniformu, a znao nemački kao slovenački, dala je ujaku ideju (ni danas ne vidim šta bi, moglo, drugo!). Da nas Franc spasi! Da ode po nas u Stolac – i doveze nas u Beograd!… „Ludo“, možda „ludo“ za „običnog“ čoveka, ali, ne i za našeg ujaka, ne treba zaboraviti, bio je sudija Okružnog suda, u Beogradu, a ne „mačji kašalj“!… Maštu je pretočio u praksu, u plan našeg spasavanja iz pakla…

Svoj plan, ujak izloži Francu. Nemačku uniformu, već, ima, samo da pronađe oficirske oznake i kapu. Kao i kola. Franc je predložio „kabriolet“, ne znam koje marke, ali, „kabriolet“! Ujak je ostao zadivljen! „Kabriolet“, to jest, otvoren automobil, delovaće kao „psihološka bomba“ u malom Stocu, „slepom crevu“ NDH gde nije bilo ni jednog jedinog Nemca, samo ustaše i Italijani koji „kleče“ pred Rajhom! „Kabriolet“, idealno rešenje! Za falsifikovanu propusnicu, pobrinuće se on, ujak…

I, eto, jednog dana, krajem jula, gospodina Franca u Stocu…

Ušao je u mesto kao da je „firer“!…

Svi „pali na nos“! Nemac – iz Beograda – u „kabrioletu“ – sam – bez vozača – došao po gospođu Kseniju i njeno dvoje „malodobne“ dece – da ih „sprovede“ u Beograd – „Ni dlaka s glave im ne sme faliti!“ – zapretio im je gospodin Franc – prstom – i, to, na čistom nemačkom!… (Mogao je i na maternjem slovenačkom, ali, efekat bi bio nikakav!)…

Mama je znala i dan i sat kad će Franc doći… Radila je u Sreskom načelstvu, u Stocu, kao činovnica. Ujak joj je jednog dana telefonirao kad će Franc stići, kako i zašto, nek bude pripravna, nek ne gubi ni minut već da sluša šta joj Franc kaže!… Naš bedan život, u njegovim je rukama!…

Sećam se, samo, Franca, njegovih sjajnih kola, naše kuje Lole, svojih igračaka… Franca koji je bio veoma visok, njegovog blagog glasa… i naše majke kako se pakuje… I ničeg više…

I sad kao da gledam – majka može da ponese, samo, dva kofera i jorgan! Za više nema mesta! I malo hrane!… Ali…

Ali, majka koja je izgubila muža, našeg oca, i svekra, „đuturuma“, našeg dedu… pakuje: tanke čaše za vino! – šest komada! – u tanku činovničku hartiju koju je prethodno izgužvala! – da se, na putu, ne razbiju!… čaše!… vinske čaše!… da joj se nađu – u izbeglištvu!!!… Sve drugo ostaje, ali čaše!… Ne znam kako bi ovo protumačili psiholozi…

– Gospođo Ksenija, ostavite te čaše! Važno je da spasite živu glavu, svoju i svoje dece!…

Tih reči se i danas sećam…

I eto nas, mimo svih kontrola, u okupiranom Beogradu. Spasio nas Slovenac, Franc, šalterski službenik u Glavnoj pošti, s pravim znanjem nemačkog jezika, s pravom oficirskom uniformom koju je od nekog pozajmio! Hvala mu, glava mu je bila u torbi!…

Ujak Slavko nas je dočekao kao da nam je tata… I drugi ujak, njegov mlađi brat, Branko-Brano… Spasena sestra i njeno dvoje dece, pet i dve i po godine!… Usred rata!… Iz pakla!…

Tako je počeo naš život, izbeglički, u Beogradu, u Ulici admirala Geprata broj 97.

„Izdajnik srpskog naroda Nedić“ (!)… primio je i nas kao tolike hiljade izbeglica u Srbiju! Mama je dobila posao u Komesarijatu poljoprivrede, današnja zgrada Ministarstva spoljnih poslova (ulazio sam, posle škole, na ulaz, na uglu Kneza Miloša i Nemanjine)… Od njene plate, živeli smo, mi, nas troje, kao i naša tetka i njeno troje dece… bili smo gladni, bosi i bedni – ali živi i srećni!… U prvom razredu osnovne škole (danas je u toj zgradi Matemtička gimnazija) imao sam školsku torbu od kartona, nosio sandale od kanapa, espadrile, jeo puru s pekmezom ili prženim lukom… živ i srećan!… Sećam se i obešenih na Terazijama… tetka Ljubica mi je prekrila oči, rukom, dok smo prolazili… ali ja sam video između njenih prstiju kako se…

Dani oslobođenja… Tad smo, već, bili u Sokobanji, u Izbegličkom domu, to jest, Invalidskom, na Banjici, iznad Moravice… Nisam dočekao oslobođenje 1944. u Beogradu već u Sokobanji… Bio sam u drugom razredu osnovne škole…

A šta je bilo s Francom?… S „našim Francom“?!

Partizani su ga „pokupili“ s ulice kad je išao u onu istu poštu gde ga je naš ujak pronašao i zamolio da rizikuje svoj život!…

Streljan je na Sajmištu!…

Naš spasilac, gospodin Franc, streljan je kao da je Nemac! Kao da je kriv zbog nečeg! Bez suđenja! Po kratkom postupku! Radio je u „nemačkoj pošti“, imao je „nemačku uniformu“, uhapšen i… na Sajmištu… ugasio se život čoveka koji je voleo Srbe, koji je, stavljajući glavu u torbu, spasio našu porodicu od sigurne smrti „zakazane“ za 2. avgust 1941!…

A šta je s Francovim nožem, iz podnaslova?… O kakvom nožu se radi?…

Sitnica, ali koja traje decenijama…

Taj nož postoji i danas, nalazi se među mojim priborom za jelo, od detinjstva do danas, mama nam je mazala pekmez preko hleba… ja sam, to, isto, radio, praveći doručak svojoj deci…

Franca, nema, odavno, a, eto, ostao njegov nož koji nam je dao u onom automobilu kad smo spasavali živu glavu…

Franc, oprosti!…

Naš mlađi ujak Branko, Brano – kad je saznao od brata Slavka da je Franc uhapšen – odjurio je na Sajmište, ali… bilo je kasno!!! Gospodin Franc, naš spasilac, tragično je završio svoj pravednički život!… Streljan je!…

Svako zlo je veliko, a zlo odraslih najveće!… Posebno zlo bezumnih, neobrazovanih, nekulturnih, onih koji sramote Čovečanstvo!… Onih koji će te zbog „krivog pogleda“, „uvredljive reči“, „pogrešnog osmeha“… UBITI kao pile!!!…

Bože, spasi me nerazumnih!…

Bože, ne dozvoli da ikad budem zao!…

Šta je naš Franc poslednje pomislio… poslednje pred streljanje?… Da li je… ili… Ne, ni reči; sve bi, to, bili literatizmi! Nigde ispod književnosti – što mi, jednom prilikom, na bini Jevrejske opštine, u Beogradu, lično, uputi gospodin dr Predrag Palavestra… kad mi je uručivao treću treću (čitaj: devetu!) Nagradu za roman „Jevrejin između ljubavi i strasti“, hvala mu… Pobedila me „pesmica“ iz inostranstva!… Ako… bila je bolja od mog romana…

Mogu, samo, da pretpostavim… Da pretpostavim šta je Franc pomislio, koja mu je bila poslednja misao… „u glavi“!… A u „srcu“ i da ne govorim!…

I da je bio u pravu…

Franc, oprosti!… Nisu znali šta rade!…

Kao što mnogi ne znaju ni danas… Dok god ima moćnih i slabih, bogatih i siromašnih, pravih i nabeđenih, sitih i gladnih, s krovom i bez krova… ispaštaće mali čovek, mali narod, mala sreća… to jest, do kraja sveta, duboko nepravednog kog su silnici takav napravili: na svoje ruglo i ruglo celokupnog napaćenog Čovečanstva!…

Franc, oprosti!….

Još dok je majka bila živa, bogami, davno-davno, palo nam na pamet da odemo u Stolac, da pokupimo ono malo naše sirotinje, ako je, išta, ostalo: zaboga, bili smo siromašni, u Sokobanji, nismo imali ni krevete već smo ih, na revers, pozajmili iz sokobanjske bolnice… izbeglice su i na tom bile zahvalne… „izbeglice-izelice“ – kako su nas zvali, sasvim tačno… uvek smo bili gladni… ja sam i dan-danas gladan, nikad se najesti!…

U nekom kamionu, iz Mostara, mog rodnog grada,. stignemo u Stolac. Što god je ostalo naše, potrpaćemo u kamion pa pravac Sokobanja…

U stanu u kom smo nekad živeli, druga porodica. Mama pita da li je nešto naše ostalo posle rata. Ništa, bio je odgovor, sve su razneli Italijani! Aha, biće da je tako: naše jastuke, dušeke, posuđe, ormane, krevete, ćilime… Italijani uzeli pa odneli u Rim, Napulj, Trst… biće da je tako!…

Dok su otišli da nam donesu slatko i vodu, mama mi kaže:

– Eno, onaj ćilim je naš!… Onaj jastuk!… Ona slika!… zapravo, ram, stavili su svoju sliku u naš ram!… I ovaj sto je naš!…

Suze joj nisu dale dalje da nabraja…

Poslužiše nas slatkom i „himberom“ (voda s malinovim sirupom). Još smo malo posedeli kao na iglama…

Pa mi „podvismo šipke“, pa u kamion, pa u Mostar, pa u voz, pa u Sokobanju, preko Žitkovca i Aleksinca…

Tako u Stocu…

To se zvalo oslobođenje, bila je, to, nova vlast, to se zvala sloboda, niko kriv, svi pravi!… Gleda te u oči i laže!… „Nema, ništa, sve razneli Italijani!“…

Franc, oprosti!…

Bolest, glad, beda, gubitak zavičaja, morati živeti daleko od rodnog jezika, daleko od sebe, nepravda… to su prave nesreće u jedinom čovekovom životu, sve, ostalo, samo su trice i kučine!…

Franc, hvala ti…

Za MOJU HERCEGOVINU, Velibor Mihić