Kako pravilno razumjeti Oktobarsku revoluciju – 107 godina od napada na Zimski dvorac u Petrogradu

Na današnji dan, 6. novembra 1917. godine počela je Oktobarska revolucija napadom na Zimski dvorac u Petrogradu.

Pošto je početkom prošlog veka u carskoj Rusiji na snazi bio Julijanski kalendar prva socijalistička revolucija u istoriji sveta ostaće upamćena kao oktobarska, iako se odigrala 7. novembar — 25. oktobar po starom kalendaru. Pravilno razumeti Oktobarsku revoluciju nije moguće bez uzimanja u obzir šireg društvenog geopolitičkog konteksta, krenimo od početka 1917. godine.

Veliki rat ušao je u svoju treću godinu. Posle dve veoma teške godine, u kojoj se suočila da nekoliko poraza i velikim gubicima, situacija na bojnom polju po rusku armiju delovala je obećavajuće. Austrogugarska je bila praktično poražena, a Nemačka iscrpljena ratom na dva fronta. Optimizam je bio toliki da su se čak šile svečane uniforme za pobedničke parade u Berlinu i Konstantinopolju, očekivane na leto, odnosno jesen 1917. godine.

Po uzoru na šlemove ruskih srednjovekovnih ritera kreirane su bile i paradne kape — bogatirke. Nakon revolucije skladište sa svečanim uniformama pada u ruke boljševika, koji sa paradnih kapa skidaju kokarde i prišivaju petorkrake i tako botarika postaje buđonovka, znak prepoznatljivosti Crvene armije u Građanskom ratu.

Februarska revolucija — majka svih obojenih revolucija

Na šta je konsolidovana ruska armija sposobna, neprijatelji i njeni kobajagi saveznici sa Zapada videli su na leto 1916. godine tokom Brusilovljeve ofanzive na Jugozapadnom frontu. Veštim manevrima talentovanog generala Alekseja Brusilova, čiju će doktrinu i inovacije nepune tri decenije kasnije koristi i nacisti u munjevitom ratu, slomljena je kičma vosjci Austrougarske, milion vojnika izbačenih iz stroja i preko 400.000 zarobljenih. Slične poduhvate osokoljena ruska vojska je spremala i na proleće 1917. na Istočnom i frontu prema Turskoj.

Osnovni cilj Brusilovljeve briljantno izvedene ofanzive bio je rasterećenje britanskih i francuskih saveznika na Zapadnom i smanjenje pritiska na Istočnom frontu, jer su Nemci bili prinuđeni da odatle prebace snage da bi Austrougarsku spasili od potpunog kraha. Umesto zahvalnosti, Britanci su u ruskim vojnim uspesima u Galiciji prepoznali pretnju. Eventualno rusko zauzimanje Berlina i izlazak na Bosfor nikako se nije uklapalo u britanske geostrateške interese. Pošto je već tada postalo jasno da Nemačka nema kapaciteta za pobedu u ratu, Britanija pokušava da nađe kanale kako da obuzda moguće ruske uspehe. Kompleksna unutrašnja situacija u Rusiji i beskrupuloznost značajnog dela ruskog plemstva i društvenopolitičke elita bile su ahilova peta najvećeg carstva u istoriji, posle države Aleksandra Makedonskog.

Idealna varijanta za britanske strateške interese bio je prevrat, koji bi instalirao političku elitu spremnu da Rusiju ostavi u ratu. Sa druge strane realno je bilo očekivati da prevrat vodi rasulu u armiji, što bi prepolovilo njene kapacitete, načinilo je nemoćnom za napredovanje, a istovremeno i dalje sposobnom da na Istočnom frontu veže značajne nemačke snage.

Britanski eksponenti naravno nisu bili sposobni da sami izvedu Februarsku revoluciju. Značajnu ulogu u revoluciji odigrala je prilična naivnost patriotskih i monarhističkih krugova, uključujući i vodeće generale, koji su naivno verovali da će personalna promena na carskom prestolu smanjiti tenzije u društvu i umiriti narodno nezadovoljstvo.

Suočen sa pritiskom generala, car Nikolaj Drugi 2. marta (15. februara po Julijanskom kalendaru), u glavnom štabu u Mogiljevu (današnja Belorusija) donosi odluku o abdikaciji u korist mlađeg brata, velikog knjaza Mihaila. Međutim, pod još uvek nedovoljno razjašnjenim okolnostima, veliki knjaz Mihail već sledećeg dana odriče se prava na prestol i monarhija u Rusiji zauvek odlazi u istoriju. Kraj nesuđenog ruskog cara bio je takođe tragičan, oko mesec dana pre zverskog ubistva porodice njegovog brata, likvidiran je u okolini Perma.

Februarska revolucija otvara Pandorinu kutiju. Ključni momenat Februarske revolucije nastupa kada se masa demonstranata koncentriše pred Dumom, iz koje izlazi Aleksandar Kerenski i pozova jake vojne snage koje su obezbeđivale zgradu da se pridruže demonstrantima. Time naizgled spontano okupljena masa dobija institucionalnu potporu. U ruskim gradovima i vojsci je zavladao je haos. Duma proglašava Privremenu vladu, čija se polovina ministara nalazila pod kontrolom tajnih službi Britanske imperije. U Londonu je mogao da se otvori šampanjac, a engleski kralj Džordž Peti odbija zahtev za azil porodicu svog rođaka cara Nikolaja Drugog.

Pavel Miljukov, počasni doktor Univerziteta u Kembridžu bio je prvi saradnik britanske obaveštajne službe u Dumi u kojoj je sve vrvilo od britanskih agenata. U prvoj privremenoj vladi knjaza Georgija LJvova dobija resore potpredsednika i ministra inostranih poslova. Miljukov je kasnije u emigraciji svedočio da je: «Odluka da se uhapsi carska porodica doneta je pod jakim spoljnim pritiskom.», navodeći da je britanski ambasador Džordž Buhenen imao snažan uticaj na Aleksandra Kerenskog, kasnijeg premijera.

Ozlogalšeni galamdžija iz Dume, Aleksandar Kerenski je početkom februara 1917, dve nedelje pre revolucije, otvoreno prizivao ubistvo carske porodice: «Istorijski zadatak ruskog naroda je da smesta sruši srednjovekovni režim. Postoji samo jedan put borbe protiv onih koji krše zakone, a to je njihovo fizičko uništenje». Kerenski sam donosi odluku da se carska porodica prebaci daleko od Moskve, u region Urala. Podlost britanske politike pre jednog veka najbolje se vidi u odnosu prema carskoj porodici. Za tragediju Romanovih tadašnja britanska politička elita snosi jednaku odgovornost kao i zveri koji su ih 17. jula 1918. streljali, pa iskasapili.

Patritoski deo ruske poltičke elite, koji se naivno nadao da će abdikacijom Nikolaja Drugog monarhija biti spašena, ubrzo je uvideo da je nasamaren i da Rusija klizi u provaliju. Uvidevši kuda situacija vodi načelnik generalštaba general Lavr Kornilov, koji je u Februarskoj revoluciji uhapsio caricu Aleksandru, u avgustu 1917. izdaje naređenje vojsci da krene na Sankt Peterburg. Premijer Kerenski, ujedno ministar vojske i mornarice, u tom momentu donosi odluku da oružje podeli pristalicama boljševicima, koji mu pomažu da zaustavi napredovanje vojske generala Kornilova i trenutno sačuva vlast. Do tog momenta ne naročito uticajna frakcija boljševika postaje ključni igrač koja praktično kontroliše prestonicu.

Nemci vraćaju Lenjina u Rusiju

Indikativno je da su boljševici od Februarske revolucije bili puni novca, koga su od tajnih službi Nemačkog Carstva. Ulogu posrednika u transferu nemačkog novca prema boljševicima obavljao je Israel Geljfand, revolucionarno ime Aleksandar Parvus. Rođen je u Ruskoj Imperiji, selu Berazino (današnja Belorusija), kao mlad odlazi u Švajcarsku. Ubrzo dolazi u dodir sa nemačkom obaveštajnom službom i za kratko vreme stiče enormno bogatstvo.

Paralelno sa svojim bogaćenjem Parvus promoviše socijal-demokratske stavove. Na početku Prvog svestkog rata, Parvus u Berlinu za potrebe nemačke obaveštajne službe na 20-ak stranica podnosi referat, koji kao najefikasniji način pobede u ratu sa Rusijom predlaže unutrašnju destabilizaciju. Većina toga što je Parvus u svom referatu napisao, zaista će se ostvariti tri godine kasnije.
Mesec dana nakon Februarske revolucije, Parvus okuplja u Švajcarskoj 32 ruska politička emigranta, uključujući i Vladimira I. Uljanova — Lenjina, koji sa ciriške železničke stanice kreće nazad u domovinu, u vozu koji im je na raspolaganje stavio nemački car Vilhem Kajzer. «Lenjinov dolazak u Rusiju je uspeo. On radi baš kao što želimo.» — stoji u depeši nemačke vojske njihovom ministarstvu spoljnih poslova. Kada neposredno preuzmu vlast, boljševici će se Nemcima odužiti potpisaivanjem Brest-Litovskog mira, zaključenog 3. marta 1918. Ovim sporazumom boljševici Nemcima poklanjaju Belorusiju, Poljsku, Ukrajinu, Finsku i baltičke zemlje. Brest-Litovskim mirom nije zaobiđe ni nemački saveznik Turska, kome boljševici ustupaju teritorije današnje Gruzije koje su Rusi oslobodili u ratu 1877-1878.

Oktobarskom revolucijom, Nemačko Carstvo dobija kontrolisanu vlast u Rusiji. Međutim za Nemce je Oktobarska revolucija stigla kasno, njihov poraz u Velikom ratu bio je neizbežan i nastupio je 9 meseci nakon Brest-Litovskog mira.

Oktobarska revolucija iznedrila je bila zaista paklenu ekipu, čiji je cilj nakon preuzimanja vlasti bio nastavak dezintegracije ruske države. Pored uništenja ruske države, boljševička elita nastojala je i da potre ruski nacionalni identitet. Svoju nerusku nacionalnost revolucionarni lideri pokušali su prikriti promenom svojim prezimena. Tako je Leon Bronštajn postao Lav Trocki, Leon Rosenfeljd — Lav Kamenjev, Nikolas Gimer — Nikolaj Suhanov, Georg Apelbaum — Grigorij Zinovjev, David Simha — Zeljman Goldenbah — David Rjazanov, a Jakub Furštenberg — Jakov Ganecki.
Niko od gore pomenutih nije nije preživeo udar železne pesnice, železnog čoveka — Josifa V. Džugašvilija. Staljina nakon povlačenja sa vlasti Lenjin opisao kao: «pravog i istinskog ne samo socijal-nacionalistu, nego i grubog velikoruskog šovinistu». Lenjin je u istom zapisu na «za svu tu istinski velikorusko-nacionalističku kampanju», na koju mu se žalila klika okupljena oko Trockog, politički odgovornima treba smatrao Staljina i Poljaka Feliksa Đeržinskog, navodeći da: «Taj Gruzin, u suštini, krši interese proleterske klasne solidarnosti».

Niko kao Staljin nije nadmudrio neprijatelje Rusije

«Na Zapadu Staljina ne mrze zbog njegovih represija.» — izjavila je pre nekoliko dana poznati ruski istoričar Natalija Naročickaja. Ovoga leta imao sam priliku da uradim intervju sa legendarnim Herojem Sovjetskog Saveza, generalom Aleksandrom Salujanovim. Kada smo razgovarali o SSSR-u general mi je rekao sledeće:

«Do dana današnjeg antiruske sile se plaše Staljina i ne mogu oprostiti što je suprotno njihovim planovima izgradio imperiju i najmoćniju državu svog vremena. Objektivnu sliku o Staljinovom liku i delu možete naći u dvotomnoj knjizi «Generalisimus», delu Vladimira Karpova, Heroja Sovjetskog Saveza. Sam Karpov je bio osuđen u periodu represije, upućen u logor, potom u kažnjenički bataljon, ali mu sve to nije smetalo da u knjizi predstavi konkretne dokumente o delatnosti Staljina. U predgovoru knjige Karpov navodi: «Sve što sam naveo u knjizi je strogo dokumentovano, pojedinci mi možda mogu zameriti na prevelikom broju citata».

Nakon objavljivanja knjige 2002. godine, antiruske snage Vladimira Karpova, uvaženog autora do tad mnogih cenjenih knjiga, isključile su iz Saveza pisaca Rusije. Te snage je istina itekako zabolela. Ponoviću da je Staljin jedan od najvećih lidera Dvadesetog veka. Staljin je nadmudrio neprijatelje koji su želeli da unište Rusiju kao državu, napravivši baš ono što neprijatelji nisu želeli – veliku imperiju, koja je nam je omogućila pobedu u Drugom svetskom ratu.»

Rusko društvo nikada nije bilo više podeljeno po pitanju Oktobarske revolucije kao danas. Isključivost njene glorifikacije iz sovjetskog perioda, ili njenog potpunog nipodaštavnja iz 90-ih je prevaziđena. Sama revolucija izvršena bez krvi, jer je vlada Aleksandra F. Kerenskog je toliko slaba i omražena da su svi Rusi priželjkivali njen odlazak. Međutim, Oktobarska revolucija zapalila je iskru krvavog građanskog rata, velike nesreće koja je odnela preko 10 miliona života. Ako je u nečemu bila negativna, onda je to u izazivanju krvavog bratoubilačkog rata.

(Autor: Igor Damjanović, Izvor: Njuz Front Srbija, 2021 godina)