Kako sam preživeo „nepotvrđenu” malariju

Piše: Dopisnik portala IN4S, Igor Damjanović

Moje stanje je bilo mnogo ozbiljnije nego što su to pokazivali prvi nalazi i negativni testovi, doktorka je predložila hitnu hospitalizaciju, uz procenu da će ubrzo biti još lošije i bila je u pravu

Dok su se u drugoj polovini jula širom Evrope probijali temperaturni rekordi, u Bamaku, prestonici Republike Mali, u srcu Zapadne Afrike, regionu koji je sinonim za tropsku vrelinu, temperatura je retko prelazila 30 stepeni. U julu ovde počinje takozvana vlažna sezona, sa svakodnevnim kišama koje neretko prerastaju u pravu provalu oblaka.

Nabujalo drveće i zelenilo, živopisni prizori tropskih šuma na izlazu iz grada i prijatna spoljna temperatura ipak donosi malo radosti lokalnom stanovništvu. Većina njih bi ovu, za nas Evropljane „zelenu vlažnu idilu”, zamenili za takozvanu suvu sezonu, koja u periodu od februara do juna ovde donosi temperature od 50-ak stepeni u hladu. Sećam se da je u susednoj Burkini Faso, koju sam posetio u aprilu, pokazivač spoljne temperature u automobilu merio 40 stepeni tačno u ponoć.

Razlozi zašto Afrikanci ne vole ovu vlažnu sezonu nije zato što čeznu za tropskom vrućinom. Loše urađena putna infrastruktura, praktično bez odvoda za atmosferske padavine, utiče da ulice Bamaka posle svakog jačeg pljuska budu poplavljene. Ugaziti u tu mutnu vodu višestruko je opasno zbog raznih parazita koji u njoj plivaju i vrebaju plen. Bilo je informacija da su jake padavine i bujice, koje su usledile krajem jula, bukvalno obrisale sa lica zemlje neke siromašne kvartove Bamaka, gde su kuće bile napravljene od opeka gline i blata. Pored parazita u vodi, drugi razlog zašto lokalno stanovništvo ne voli kiše je taj što u tom periodu dolazi do ekspanzija raznih tipova alergija.

Ipak, sve to nije ono najgore od svega što Maliju i Zapadnoj Africi donosi vlažna sezona. Zajedno sa svojim prijateljem Mamaduom Baom, lokalnim aktivistom koji predvodi NVO „Sahelska perspektiva”, posetio sam gradsko porodilište u Bamaku. Cilj posete bila je namera „Sahelske perspektive” da pošalje svoje volontere da očiste smeće na prilazima porodilištu. Rukovodstvo porodilišta im je zahvalilo na ponudi, ali ih i zamolilo da pored smeća volonteri obrate posebnu pažnju i poseku nabujale krošnje drveća u dvorištu i okolini bolnice. „To drveće je sada puno komaraca koji porodilje i novorođenčad mogu zaraziti malarijom”, kazali su nam tada.

Malarija je opaka tropska bolest, koju izaziva parazit plazmodijum. Procene, koje zbog specifične situacije u Africi treba uzeti sa rezervom, govore da godišnje oko 600.000 ljudi umre od malarije, a zarazi se čak 250 miliona. Moj prijatelj Mamadu Ba ispričao mi je da je za svojih 40 godina najmanje 10 puta preboleo malariju. Ova bolest posebno je opasna za decu do pet godina, jer pored težeg lečenja može izazvati i kasnije poremećaje u razvoju. Zato ne treba da čudi što su u porodilištu zelene krošnje drveća videli kao veću pošast od razbacanog smeća na prilazu.

Malarija se ne prenosi kapljičnim putem ili neposrednim kontaktom sa zaraženim, već ujedom komarca. Zanimljivo je da muški komarci, kojih ima u prirodi više, nisu prenosnici bolesti, već isključivo ženski, koji pljuvačku sa parazitom koga su pokupili sa zaraženog, ubrizgavaju u krv zdravog čoveka. Najvažnije je da malarija bude otkrivena na vreme i tada terapija traje tri dana. Međutim, ukoliko se zakasni sa otkrivanjem i lečenjem posledice mogu da bude fatalne.

Poslednjih godina u medijima se pisalo da je Svetska zdravstvena organizacija odobrila dve vakcine protiv malarije RTS-S i R21. Međutim, sami tvorci tvrde da je RTS-S samo „u izvesnoj meri efikasna”, dok za R21 kažu da je „delotvorna do 55 odsto”. Lekari sa bogatim iskustvom rada u Africi, a sa kojima sam se konsultovao uoči mog puta u Centralnoafričku Republiku u januaru, na moje pitanje da li treba da se vakcinišem protiv malarije, sa osmehom su mi odgovorili da „tako nešto postoji na papiru, ali ne i u praksi”. Savetovali su me međutim da pored obavezne vakcine protiv žute groznice primim još vakcine protiv tifusa i hepatitisa A. Međutim to što se jedan ruski kolega, koji se uredno vakcinisao protiv tifusa, neposredno po dolasku u Mali razboleo od ove kod nas davno iskorenjene bolesti, demotivisalo me da se vakcinišem i naveo da obratim posebnu pažnju na hranu koju unosim i vodu koju pijem.

Ipak, ma koliko bio pažljiv, ma koliko se prskao posebnim sprejevima protiv ujeda insekata, koje sam dobio u našoj vojnoj bolnici u Bangiju, u Centralnoafričkoj Republici, koji su mirisali na zapaljene gume, spavao pod baldahinom i mrežom, zaštititi se od ujeda malaričnog komarca je naprosto nemoguće. Dan po povratku iz Malija osetio sam glavobolju i 38,3 izmerena temperatura predstavljala je alarm da odmah odem u Kliniku za tropske i infektivne bolesti Kliničkog centra Srbije u Beogradu. Nakon pregleda kod lekara specijaliste, uredne laboratorije i negativnih testova na kovid i malariju, upućen sam na kućno lečenje, uz preporuku da se kroz naredna dva dana javim na kontrolu.

Nakon jednodnevnog predaha temperatura je ponovo počela da raste i dostigla 39,3. Umesto na kontrolu, otišao sam u Hitnu pomoć Vojnomedicinske akademije i zamolio da me pregledaju njihovi specijalisti. Na ovo sam se odlučio zbog toga što su naši vojni infektolozi prolazili praksu u vojnoj bolnici u Bangiju i drugim UN i EU misijama širom Afrike. Imao sam sreću da u to vreme na VMA bude doktorka Radmila Rajić Dimitrijević, koja je zahvaljujući bogatoj lekarskoj praksi moje stanje ocenila mnogo ozbiljnijim nego što su to pokazivali nalazi i negativni testovi. Predložila je hitnu hospitalizaciju, uz procenu da će se moje stanje ubrzo pogoršati. I bila je u pravu.

Prvu noć u bolnici počela je groznica i glavobolja, neuporediva sa svim što sam za četiri decenije života preživeo. Nalazi laboratorije i sada su bili ponovo uredni, uz neznatan rast sedimentacije i CRP-a. Testovi na kovid, virus denga i još neke tropske viruse, malarije Plazmodijum falciparum, ovale, vivaks i malarije bili su negativni, pregled krvi pod mikroskopom takođe nije prepoznao malariju… Ipak, moje stanje je bivalo sve teže i trećeg dana hospitalizacije doktorka donosi radikalnu odluku ‒ da preventivno počne sa terapijom na malariju. Ovo je obrazložila rečima da se tokom svoje prakse u Africi sama par puta srela sa fenomenom „mikrobiološki nepotvrđene malarije”.

Četvrtog dana hospitalizacije lekari su na stetoskopu registrovali promene na plućima, što je kasnije potvrdio i skener trbušne duplje i karlice. Dva dana ranije nalaz rendgena pluća bio je uredan. Još jedna indikacija da je malarija počela da unutar organizma „radi svoje” i da je sa terapijom verovatno reagovano bukvalno u poslednjem momentu. Nakon trodnevne terapije za malariju moje stanje se stabilizovalo, temperatura je prestala, dok su se glavobolje produžile još nekoliko dana. Urađene su ponovne analize i posle 10 dana otpušten sam sa Klinike za infektivne i tropske bolesti VMA, uz dijagnozu da se „verovatno radilo o malariji po povratku iz endemskog područja i konkomitantnoj levostranoj pneumoniji”.

Nemoguće je opisati pažnju i posvećenost celokupnog osoblja počev od načelnika klinike profesora dr Vesne Begović Kuprešanin, preko lekara, medicinskih sestara i bolničarki na klinici, pa sve do stručnosti i odlučnosti dr Radmile Rajić Dimitrijević. Pozitivna energija i ljubaznost koju su demonstrirali doprinela je da lakše i sa manje stresa preguram ovu tešku situaciju. Osoblje i rukovodstvo Klinike za infektivne i tropske bolesti VMA su zaista ponos i Vojske Srbije i našeg zdravstvenog sistema.

Zvanično, malarija u Srbiji i na Balkanu iskorenjena je nakon Drugog svetskog rata. Svi slučajevi poslednjih decenija bili su uglavnom uvezeni. Međutim, 2000. godine kod nas se volšebno pojavljuje tigrasti komarac – prenosnik malarije. Navodno njegove larve su u Crnu Goru stigle sa automobilskim gumama proizvedenim u regionu Indokine i odatle se raširio po celom Balkanu. Pre tri godine u izjavi za srpski servis Bi-Bi-Sija, profesor Poljoprivrednog fakulteta Dušan Petrić navodi da su „tigrastog komarca verovatno doneli ljudi koji su išli na Jadransko more u Crnu Goru ili Hrvatsku, jer on može da uđe u kola dok se pakuješ i onda, kada otvoriš prozor na granici ili benzinskoj pumpi, može da izleti”.

Ne osporavajući kompetencije profesora Petrića, podsetio bih da od 1999. do 2000, praktično nije bilo građana Srbije na hrvatskom primorju, kao i da pojava tigrastog komarca na Balkanu korespondira sa NATO agresijom na našu zemlju. Da li su pored kontejnera sa grafitnim i kasetnim bombama, NATO avioni izbacili i kontejnere u kojima nisu bila eksplozivna sredstva već neki tipovi biološkog oružja, verovatno nikada sa sigurnošću nećemo saznati.