Kako sam prihvatio Dražu, a odbio Andželinu

„Ravna gora” nije serija o Draži, već o početku borbe protiv fašizma, i onome što se dešavalo ovde za vreme Drugog svetskog rata. Mihailović je samo deo te priče, ali taj segment najviše golica i intrigira javnost – kaže glumac Nebojša Glogovac koji u serijalu „Ravna gora”, po scenariju i u režiji Radoša Bajića, čije je emitovanje u toku na RTS-u, tumači lik Dragoljuba Draže Mihailovića, a pojaviće se u četvrtoj epizodi.

Koliko ste bili upoznati sa likom i delom Draže Mihailovića pre snimanja ovog serijala?

Znao sam dosta o toj temi. Video sam snimak sa suđenja gde se vidi gestikulacija i čuje njegov glas, ali materijala je inače malo, jer je brižljivo skrivan. Radoš Bajić nam je preneo iskustva iz Australije i Kanade, potomaka iz Dražinog pokreta, čitao sam dokumente, i od tih delova sklapao kolaž, a ostalo je glumačka intuicija.

Vaša porodična istorija povezana je s ovom temom, i ovu ulogu ste posvetili svom dedi…

Moj deda je iz sela Dramiševa, 24 kilometara iznad Nevesinja, gde su ljudi živeli po tradicionalnim uzusima. Početkom rata je po njih došla jedinica da ih vodi u partizane. Nisu pristali na to, zarobili su tu partizansku jedinicu, i posle rata im je suđeno zbog toga. Moj deda je dobio 10 godina zatvora u Foči. Dugo godina nakon toga, odlazio sam kod dede u Dramiševo. Uz fenjer su se okupljali ljudi iz sela i pričali priče u kojima su Tita, iz predostrožnosti, a delom sigurno iz prezira, spominjali sa „onaj”, da ne bih, kad se vratim kući, prepričavao te priče u školi, jer bi moj otac u najmanju ruku završio na informativnom razgovoru.

Da li serijal objašnjava kontroverze oko Dražinog lika i dela ili se obračunava s njima? Mislim na kontroverze koje se odnose na njega kao antifašistu, a kasnije mu se pripisuje saradnja sa okupatorom.

Sve je toliko slabo istraženo da svaka informacija koja odudara od uvreženog mišljenja komunističke propagande jeste incident. SKOJ je protestovao pre emitovanja serije i pre početka snimanja serije, a nisu ni pogledali serijal. A poenta našeg rada jeste istina. Između ostalog i ta da su se četnici prvi borili protiv fašizma prve dve godine rata. To se prećutkuje, da su četnici držali odstupnicu partizanima na Kadinjači, da su sarađivali jedno vreme…

Prvih deset epizoda je obrađeno do formiranja ravnogorskog pokreta, tu još nema pregovora sa Titom. U pričama ljudi čuli smo da je u tri susreta Tita i Draže, Draži savetovano: „Ubij ga ili će on tebe”, a Draža je odgovarao: „Dao sam oficirsku reč da je bezbedan.” Kada je došlo vreme da se uzvrati istim načinom, Draža je streljan. Pošto je svrha propagande bila da prikrije zasluge druge strane, mi ćemo ih sada samo otkriti. U bajkovitim filmovima o partizanima, Bata Živojinović je pobio stotine hiljada Nemaca, desetoricu jednim metkom, i svima je jasno da to nije moglo baš tako. Da li je moguće da su svi u kraljevoj vojsci bili krvoloci, sa bradom. Nije moguće. Kraljeva vojska je bila zaljubljena u svoju otadžbinu, a to u filmovima ne može da se primeti. Vidimo samo prespremne partizane koji se hrabro bore protiv okupatora. Svrha „Ravne gore” jeste da ni jedni ni drugi ne budu blaćeni, već da razumemo obe strane, sa distance koja nam omogućava takav stav. Da vidimo zašto se narod, napadnut velikom silom, okreće sam protiv sebe. Zašto kreće brat na brata, zašto se ubijaju međusobom, umesto zajedno protiv fašista. I koliko je to prokleto i ružno. Zašto nismo bili zajedno, u jednoj ideji, pa posle ćemo da rešavamo unutrašnje probleme. Verovatno naš geografski položaj određuje zainteresovanosti raznih strana za ovaj prostor, uticaji stvaraju antagonizam, a kad se dvoje svađaju, treći se koristi.

Da li će ovaj scenario reći ko je dobar momak: četnik ili partizan?

Dobar momak je dobar momak, bio on četnik ili partizan. Dobri momci su i Hrvati, i muslimani i Srbi. Ali svuda ima i loših momaka. Komičan je SKOJ, gde niko nema manje od 70 godina, pa da kažemo da je njihov bunt mladost-ludost. Ako žele, u seriji će naći loše stvari, kao što novinari od muve mogu da naprave slona. Ko hoće pošteni pristup, teško će naći veličanje neke strane. Najbitnije je razmeti ljude u datim okolnostima, ne moramo ih voleti niti se identifikovati s njima. Sela iz kojih su četnici i danas su namerno skrajnuta, njihovi putevi su rastureni, van tokova novca i saobraćaja.

Hrvatska štampa primećuje da ste „blagi” prema Mihailoviću?

Ja samo branim svoj lik – igrao ja Dražu, geja, zločinca ili heroja. Ne mogu da kudim lik i da ga igram, to je glumački neizvodljivo. Pošto pobednici pišu istoriju, oni pozitivne junake putem propagande pretvaraju u negativne likove. A nije pošteno ne dati priliku drugoj strani da progovori. Verbalni delikt je dugo bio tradicija na ovim prostorima i to u meni stvara bunt protiv nametnute neslobode mišljenja. Svi su morali da vole Tita, išli smo na more, vozili „stojadina” i „fiću”, a sve to od lažnog blagostanja i kredita, sledeći pesmu„ Još smo dužni, ti oduži”. Sada imamo ozbiljne posledice. I zašto to sada ne reći?

Zašto onda niste pristali da branite lik negativca u filmu Andželine Džoli „U zemlji krvi i meda”?

Predstavljeno je kao da sam odbio ulogu, a ja sam samo tražio da pročitam scenario. U tom filmu ne postoji dobar Srbin, ali i bez toga film je loš. Oni su odustali od mene kada sam počeo da zapitkujem o strukturi te priče. U svim prepiskama pisalo je da reditelj koji je označen kao „ona” želi da me vidi u svom filmu, kao da ne znamo o kome se radi. Morao sam da znam, jer šta ako je porno film, a ja nisam spreman. Mislim da ni drugi glumci nisu čitali scenario, nego su dobijali separate u kojima je njihov dijalog. Glupo je da učestvujem u filmu čiji scenario nisam pročitao.

A da jeste pročitali? Gledate li na to samo kao na ulogu ili i kao na ozbiljnu i konstantnu propagandu protiv Srba?

Verovatno bih odbio, jer je ravan, prazan, bez pokrića, i nije dobro napravljen. Dobar scenario se čita kao dobra literatura, a ovde nema soka, života, nije lepo ispletena priča. Postaje više dosadan taj plasman Srba u filmovima, koji služi formiranju javnog mnjenja o nama kao lošim momcima. Kao da ovde niko ništa dobro nije učinio, i kao da su loše događaje u ratovima učinili jedino Srbi. To vređa inteligenciju. Da pomažem u formiranju mišljenja da je moj narod loš, to nije u redu, ali takođe znam da ni mi ne radimo previše na menjanju tog imidža, opet zbog naše razjedinjenosti. Mi smo uvek svima bili važni. Kao raskrsnica koju treba osvojiti da biste osvojili ceo grad. Zašto i kako, mnogo umnije glave će teško odgovoriti. Ne znamo sa sigurnošću ko je stimulisao Mladu Bosnu, ko je rekao Principu šta treba da učini, niti smo ušli u vašingtonski arhiv i videli prepisku Draže i Tita. Najzad, da li imamo pravu sliku i o Kosmetu. Kad je naša predstava gostovala u Prištini neki tamošnji Srbi su nam rekli da je zbog politike isforsirana cela priča o mržnji Albanaca i Srba, i da obe strane trguju na istom tom mostu na kom se sukobljavaju… Dakle, dok nemamo uvid u sve informacije, dokumenta i pregovore, nećemo moći ni da donosimo prave zaključke.