Kako sam stvorio Montevideo

Knjiga Vladimira Stankovića osvetljava Srbiju između dva svetska rata i njeno učešće na prvom SP u fudbalu. Oživljeni legendarni igrači i mečevi na Mundijalu. Svedočanstva o rušenju države iz Zagreba.

Gotovo uporedo sa premijerom filma „Montevideo, vidimo se!“, drugog dela storije o uspehu naše reprezentacije u Urugvaju 1930. (za desetak dana prikazivanja videlo je više od 100.000 gledalaca), u knjižarama se pojavilo i drugo izdanje knjige „Montevideo, Bog te video“.

Dokumentarni roman Vladimira Stankovića, dugogodišnjeg sportskog novinara i publiciste po kome su nastala dva velika filmska projekta u režiji Dragana Bjelogrlića, prati jedinstvene okolnosti u kojima je srpska reprezentacija u dresovima Kraljevine Jugoslavije svojim pobedama šokirala svet na Prvom svetskom prvenstvu u fudbalu.

– Jedan divan događaj iz srpske istorije, ne samo fudbalske, otrgnut je od zaborava i to je najveća satisfakcija ze mene – kaže Stanković, koji danas živi u Španiji. – Nije, međutim, bilo lako doći do podataka, jer je bilo vrlo malo direktnih svedočanstava. Naprosto je neverovatno koliko je taj događaj bio potisnut. Istraživao sam dve godine, ponešto sam našao u nekoliko knjiga, kao što su memoari dr Mihajla Andrejevića „Dugo putovanje kroz fudbal i medicinu“, iz koje je potekao i naslov knjige.

I mada knjiga i filmovi „Montevideo, Bog te video“ i „Montevideo, vidimo se!“ imaju melodramatičnu i romantičnu atmosferu, ono što ih čini zanimljivim je to što poseduju i politički kontekst, objašnjavaju istorijske i društvene prilike tog trenutka, bojkot hrvatskih fudbalera, raspad jugoslovenske reprezentacije, odluku da se u Montevideo ide samo sa igračima iz srpskih klubova, odnos kralja Aleksandra Prvog Karađorđevića prema tom događaju, ali i odnos sveta prema nama.

Dugo sam razmišljao kako da nađem formu koja bi pomirila dokumentarni, faktografski deo sa uzbudljivom pričom iz tadašnje svakodnevice, i našao sam mnogo sličnosti sa današnjim vremenom: Konferencija o ideji Panevropske unije u Berlinu na kojoj učestvuje i Jugoslavija, pristupanje Jugoslavije Međunarodnom sudu pravde u Hagu, oduzimanje koncesije za izgradnju mosta preko Save jer izvođač nije ispunio uslove iz ugovora, smrt patrijarha Dimitrija i izbor novog Varnave. A kralj Aleksandar, osim što je bio darodavac pehara za utakmicu protiv Rumunije 4. maja 1930, na koju je delegirao izaslanika, a sam poslao telegram od nekoliko reči sa potpisom „Aleksandar“, ništa drugo nije uradio i nisam našao nijedan podatak da ga je zanimao fudbal – govori Stanković. – Priča iz filma o traženju para od njega za put u Urugvaj je „dramaturška potreba“, novac uopšte nije bio problem. Urugvaj je sve plaćao, igrači su čak dobijali i dnevnice, jer je bio problem da sakupi dovoljan broj učesnika. Na kraju se takmičilo samo trinaest reprezentacija, svega četiri iz Evrope.

Knjiga ima pet poglavlja, oživljava legendarne igrače, senzacionalnu pobedu protiv Brazila i jednu od najneverovatnijih sportskih nepravdi, kakva je u utakmici sa Urugvajem naneta Srbiji… Ali ona baca svetlost i na naše doba, i može donekle da „objasni“ zašto se 90-ih godina desio raspad velike Jugoslavije, kako je i ta država počela da „puca po šavovima“ najpre na fudbalskim terenima, zbog čega je fudbal možda najviše politizovan od svih sportova….

Prvo svetsko prvenstvo u fudbalu bilo je samo jedan od brojnih nesporazuma na relaciji Beograd – Zagreb. Mnogo krupniji događaji koji su uticali na rast tenzija bili su ubistvo Mačeka u Skupštini 1928, atentat na kralja Aleksandra 1934, delo ustaških zaverenika. SFRJ jeste vidno „vizuelno“ počela da puca na utakmici Dinamo – Zvezda 13. maja 1990, kada je Zvonimir Boban kung-fu udarcem oborio policajca. Ali, to je samo bio brutalni i vidljivi čin suptilnije političke igre koja je počela mnogo ranije, od napuštanja Kongresa SKJ od strane Slovenaca, preko pobede HDZ-a u Hrvatskoj, do „kuvanja“ u Bosni i Hercegovini.
Ova priča o časti, entuzijazmu, plemenitosti, prijateljstvu, vrednim pojedincima koji kad postanu tim mogu da pomere svet, uliva nadu da, ukazuje autor, i sada može da se podigne jedna bolja Srbija.

Srbija o kojoj piše Vladimir Stanković tek se oporavljala od Velikog rata, i taman kad je izgledalo da je postala deo evropske porodice naroda, došao je Drugi svetski rat…
– Onda se Srbija opet dugo oporavljala, pa je došao „treći balkanski rat“, onaj iz devedesetih godina, od koga se još oporavlja, i mentalno i fizički. A pre petnaest godina, doživela je bombardovanje najvećih svetskih sila. Sve to mora da ostavi posledice, a najgora je „odliv pameti“. Dajmo Srbiji dovoljno vremena, vratimo optimizam pozitivnim pričama poput ove o Montevideu, i biće svima bolje – ukazuje Stanković.

ODUŽILI SE JUNACIMA

Drago mi je što se današnja Srbija polako odužuje junacima iz Montevidea. Pre desetak dana dr Kosta Hadži dobio je spomenik u Novom Sadu. U Beogradu je obnovljen spomenik Milutinu Ivkoviću Milutincu koji je, na našu sramotu, svojevremeno bio ukraden. Beograd je jednu ulicu nazvao po Aleksandru Tirnaniću, Moša Marjanović ima svoju na Bežanijskoj kosi. Ja sam završio dokumentarni film o Milutincu koji će uskoro biti emitovan na RTS-u.