Како се Берлински зид прво обрушио на Југославију (ВИДЕО)

О тој смјени епоха у емисији „Свет са Спутњиком“ говорили су прије 5 година, професор Факултета политичких наука Слободан Самарџић и бивши дописник „Политике“ из Њемачке Мирослав Стојановић.

Њемачка је изгубила два свијетска рата, дуго је била подијељена земља, а данас је европски лидер. Ипак нема капацитет да постане свјетска сила. Препрека је то што није стална чланица СБ УН и нема довољно велику војску — најсажетија оцијена позиције после пада зида Њемачке коју су саговорници Спутњика истакли.

Довољно је времена прошло да се са дистанце и без емоција сагледа пад Берлинског зида, који је довео до мирног уједињења двије Њемачке. Нажалост, после тог уједињења уследио је крвави сукоб у СФРЈ. До распада Југославије неминовно би дошло, али је сасвим сигурно да је уједињена Немачка тај процес убрзала признавањем словеначке и хрватске независности.

„Случај са СФРЈ је био окидач који је лансирао Њемачку у сферу европског вођства, и то траје до данас. А како ће бити даље, још не знамо“, рекао је професор Слободан Самарџић.

Прва јака карта — Југославија

Некадашњи дописник „Политике“ из Њемачке Мирослав Стојановић, подсјећа да је прва јака политичка карта коју је уједињена Њемачка бацила на европски сто била фатална за нас.

„Непосредно прије уједињења, Хелмут Кол је неколико пута напомињао да је Југославија статика Европе и да ту не треба ништа чинити јер су олујни вјетрови већ шибали по Балкану. Они су осјећали да је уједињење Њемачке близу, плашили су се да на Балкану нешто не букне што би то спријечило. Међутим, после уједињења, постали су арогантни, унутрашња криза у СФРЈ је уз помоћ спољних интервенција прешла у катастрофу. Онда је Њемачка наступила сама против свих“, рекао је Стојановић.

Он подсјећа да је Вашингтон био против једностраних потеза Берлина, да је генерални секретар УН Перез де Куељар преклињао шефа њемачке дипломатије Ханса Геншера да не признају Словенију и Хрватску. Мировни преговарач за СФРЈ лорд Карингтон послао је запомажуће писмо у којем је навео да ако Њемци признају Словенију и Хрватску, он више нема адута да лидере југословенских република зове за преговарачки сто.

Последице још осјећамо

Стојановић оцјењује да се прилично јефтино барата тезом да смо били слијепи и да нисмо сагледали шта се догађа с падом Берлинског зида. Да он није довео до рушења једног света који је био прављен у време Хладног рата, зид би био национална тема.

„Пад зида има међународне размјере управо због тога што је дошло до униполарног свијета и једна велика сила која је остала сама без репера и оријентира почела је да се понаша крајње осионо и бахато, производећи серију разарајућих ратова. Америка је са тријумфализмом побједнице Хладног рата кренула у авантуру чије последице још осјећамо. У вријеме Хладног рата постојала је равнотежа страха, после тога дошао је страх од неравнотеже, тако да реперкусије онога што се после пада зида десило нису више само национално питање Немачке, иако су Њемци највише профитирали“, каже Стојановић.

Маргарет Тачер лупила шаком о сто

Он истиче како, да није било Горбачова, не би до уједињења ни дошло јер су Њемачки партнери у самој Европи били против те идеје. Стојановић каже да је шеф француске дипломатије Ролан Дима указивао да Немачка показује ароганцију, а да је британска премијерка Маргарет Тачер била жестоко против. Постојао је страх од немачке моћи и милитаризације.

„И у мемоарима код Кола пише да је Тачерова лупила шаком о сто и рекла ’два пута смо вас поразили и дигли сте се на ноге!‘ Покушала је да анимира француског и америчког предсједника, Франсоа Митерана и Џорџа Буша, да буду против уједињења. Али, сви су рачунали да ће то спречити Горбачов, да они не би прљали руке. Горбачов је, међутим, дао сигнале да ће прихватити уједињење“, прича Стојановић.

Неспорно је да је Немачка моћна земља и да би њен успон деведесетих услиједио са уједињењем или без њега.

Самарџић оцјењује да би и Западна Њемачка самостално у Европској унији постала политичка сила, али да је са уједињењем то ишло много брже. Професор ФПН-а сматра да је ЕУ беневолентно гледала на процес уједињења.

„Двије ствари су биле важне — да се ствар обави што брже и да сами сносе трошкове. Али не би се све тако брзо догодило да Миахил Горбачов није дао зелено светло. Лидер Совјетског Савеза је јула те године на Парламентарној скупштини савјета Европе говорио о слободном избору друштвеног и политичког система у земљама социјалистичког лагера. То је био знак да они преузму одговорност на себе и да их Москва неће туторисати“, указује Самарџић.

Извор: Спутњик