Kako su se u Rumuniji „uvredili“ igrači lažnog Kosova i zašto nikome ne smeta – „Kosovo je Albanija“

Svega petnaestak minuta po prekidu utakmice, kolega iz Temišvara prosledio mi je poruku: „Po odluci UEFA novi meč Rumunija-Kosovo igraće se na neutralnom terenu. U Beogradu“. I u ovoj šali, raširenoj po društvenim mrežama, ima politike. Fudbal je više od igre.

Takav je bio i naziv kultne televizijske serije iz sedamdesetih godina, režisera Zdravka Šotre i scenariste Slobodana Stojanovića.

Još na samim počecima popularizacije ovog sporta pojavljuju se rivalstva između bogatih aristokratskih i siromašnih radničkih klubova, pa fudbal dobija dve nove dimenzije – socijalnu i političku. Između dva svetska rata rivalstva se uspostavljaju i po ideološkoj liniji, međusobna netrpeljivost simpatizera desničarskih i levičarskih pokreta reflektuje se i na stadionima. Što je još zanimljivije, u tom periodu fudbal „pralazi granice“ država i postaje „međunarodna stvar“.

Fudbal kao propaganda

Benito Musolini među prvima je shvatio da mu organizacija svetskog prvenstva 1934. godine i projektovani uspeh reprezentacije omogućavaju široko polje za propagandne aktivnosti i popravljanje slike o Italiji u evropskoj politici.

Kasnije, 1969. godine neredi na utakmici između Salvadora i Hondurasa predstavljali su okidač za početak oružanog sukoba. Bez obzira što je kratko trajao, salvadorsko-honduraski konflikt u istoriji je zabeležen i kao Fudbalski rat. Promene u međunarodnim odnosima donosile su i nove tenzije, pa su tako uspostavljana nova rivalstva. Jednostavno, fudbala nema bez navijača, a navijačku armiju, kada je reč o reprezentativnom fudbalu, u manjoj ili većoj meri čini celokupna populacija države. Skandiranja sa tribina zato često predstavljaju realno raspoloženje javnosti.

U Rumuniji – više od igre

Poslednji incident vezan je za utakmicu između Rumunije i takozvane „reprezentacije Kosova“. Dobro je poznato da Rumunija ne priznaje jednostrano proglašenu nezavisnost kosovsko-metohijskih Albanaca, a u Srbiji je nešto manje poznato da su generalno – među Rumunima, simpatije prema Srbima široko rasprostranjene.

Između ostalih, to je bio jedan od razloga zbog kojih je Trajan Basesku svojevremeno vrlo tvrdo i rezulotno odbacio sve pritiske EU i NATO i odbio da prizna jednostranu odluku iz Prištine.

Tokom vremena, od sitnih navijačkih prozivki stiglo se do sve ozbiljnijih čarki. Kvalifikaciona utakmica za Evropsko prvenstvo odigrana u Bukreštu 2023. godine bila je prekinuta 50 minuta zbog transparenta „Kosovo je Srbija“. Septembra 2024. godine tokom meča u Ligi nacija odigranom u Prištini evidentirano je mnogo ispada i uvreda na račun Rumuna, uključujući i skandiranje „cigani“, na šta je rumunska javnost posebno osetljiva.
Daleko osetljivija nego srpska javnost, mada je isto to skandirano od dela italijanske publike u Đenovi 2010. godine nakon sramnog ponašanja navodnih navijača iz Beograda. Zbog svega, očekivalo se da bude tenzija i na novembarskom susretu u Bukureštu. Ispostavilo se, međutim, da nikakvih značajnijih incidenata nije bilo, nije se desilo ono što je najavljivano.

Kosovo je Srbija

Nekoliko puta se zaorilo „Srbija, Srbija“ i „Kosovo je Srbija“ i to najglasnije na samom kraju, kada su se igrači dva tima pokoškali na terenu. Ovo selekciji iz Prištine nikako nije odgovaralo. Po svoj prilici, oni su u Bukurešt i doputovali da bi napustili teren i zahtevali da dobiju pobedu službenim rezultatom 3:0, računajući na incidente i „ugrožavanje bezbednosti“.

Za prolaz dalje, njima je upravo bila neophodna pobeda sa tri gola razlike. Sada, pošto je fudbal više od igre, napuštanje terena postalo je političko pitanje. Zanimljivo, u prištinskim medijima vesti o ovim dešavanjima nisu objavljivane u sportskoj, nego u političkoj rubrici.
Još zanimljivija je horska odbrana nezapamćenog gesta njihovih fudbalera i optuživanje Rumuna za rasizam. Optužbe za rasizam ponavljaju doslovno svi koji su se oglasili, uključujući i ministre. Kakav rasizam predstavlja skandiranje Srbiji ili ponavljanje za same Rumune notornog fakta da je Kosovo – Srbija! Rasizam se tiče rasne diskriminacije, ono za šta u Prištini optužuju rumunske navijače ne uklapa se u definiciju rasizma. U svojevrsnom takmičenju optuživanja Rumuna i razrade teorija zavere najdalje je otišao kolumnista lista „Bota sot“.

Pored redovnih teza o srpskom fašizmu i genocidu, još se navodi: „Moramo jednom zauvek da naučimo, shvatimo da je srpski rasizam – šovinizam u 21. veku ušao u sve pore srpskog društva i sada se manifestuje na sportskim terenima u Srbiji, ali i šire. Ono što se desilo na fudbalskom stadionu u Bukureštu je scenario koji je pripremio kabinet Aleksandra Vučića, njegova Vlada, odnosno Ministarstvo sporta u Beogradu. Ove kriminalne grupe srpskih huligana finansiraju se i upravljaju od diplomatskih centara Srbije do ambasada u raznim zemljama Evrope“.

Ludački scenario

Može li se uopšte zamisliti slika Zorana Gajića, srpskog ministra, jako prijatnog i predusretljivog čoveka koji je veliko sportsko ime u globalnim razmerama, kako na lični nagovor Aleksandra Vučića koji nema ozbiljnijih stvari na dnevnom redu nego da se bavi fudbalskom utakmicom u Bukureštu, organizuje beogradske huligane i kuje plan koji će ugroziti vitalne ineterese državolike tvorevine kosovsko-metohijskih Albanaca?

Tako nešto ni Pajtonovci ne bi smislili. Autor se tu nije zaustavio, pa se osvrnuo i na domaćina utakmice: „Vreme pokazuje da pravde u današnjem svetu nema. Da je bilo pravde za Rumuniju, ova trula, korumpirana, marginalina država morala bi predstavljati poslednji deo Evropske unije“. Nije sve u Zoranu Gajiću, ima nešto i u „truloj Rumuniji“.

Osnovni problem nalazi se u tome što ovakve somnabulne konstrukcije traju u dugom kontinuitetu i prolaze kod publike. Kosovsko-metohijski Albanci žive u svojoj realnosti, koja se kreće trajektorijom od srpskog fašizma do genocida, uz prateće teze kako je ceo svet uz njih. Ukratko – oni su žrtve i zato im svi nešto duguju. Ako se pojavi ko god sa suprotnim viđenjem, taj je rasista ili u dosluhu sa srpskim huliganima.

Izgrađen je narativ o sopstvenoj istini i u taj kalup sve se uglavljuje. Kapiten reprezentacije Amir Rahmani, koji je izazvao koškanje u poslednjim minutima utakmice i pozvao saigrače da napuste teren, u izjavi za hrvatske medije govori kako se osećao uvređenim zbog „Kosovo je Srbija“ i dodaje:

„Ovo je previše. Stanite. Svi bi trebali znati Kosovo je Kosovo ili Kosovo je Albanija. I tu je kraj“. Dakle, „Kosovo je Srbija“ nije u redu, ali „Kosovo je Albanija“ jeste u redu. Bilo bi interesantno čuti reakciju iz UEFA na ovu izjavu. Ili će se nadležni praviti da je nisu pročitali?
Uglavnom, nakon prekida utakmice u Bukureštu mnogo toga kontekstualizuje se na nov način. Ne samo u evropskim fudbalskim krugovima, nego i u našoj političkoj stvarnosti. Prvo, priča o tome kako je „kosovski slučaj“ završen daleko je od istine. Za svakoga ko prati međunarodne odnose to je poznato i od ranije, ali je sada ovom manifestacijom potvrđeno.

Drugo, albanski narativ, kalup u koji se uglavljuje svaki događaj vezan za „kosovski slučaj“ druge u svetu sve manje interesuje. Promena političkih okolnosti menja i poglede na istorijske događaje. To se vidi i u prištinskim medijima, pošto nasuprot njima, malo ko upotrebljava istovetnu argumentaciju prilikom opisivanja poslednjeg incidenta, pa malo koga mogu i citirati.

I treće, uprkos svemu – kreirana konstrukcija u albanskoj političkoj javnosti – opstaje. Opstaje čak i kada se tiče jeftine prevare koju su želeli da izvedu fudbaleri.

O čemu dalje da se pregovara…

Može se pričati o popravljanju međuetničkih relacija, popuštati u pregovorima, širiti bajke o pomirenju koje donose evropske integracije, konstrukcija se ne menja. O čemu onda dalje pregovarati? Kako razgovarati? Kada se pogledaju stvari iz ovog ugla, stanje je gore nego što se na prvi pogled čini.

Istorijsko nasleđe je bremenito, u svakom pogledu problem koji imamo jeste veliki, odnosi između dva naroda nisu dobri, ali smo i komšije i o nekakvoj saradnji nužno je razmišljati.

Ako se o tome makar ne razmišlja, ako se okolnosti ne sagledavaju realno, onda je alternativa novi krug sukobljavanja.

Da li su svi ovi koji pišu o srpskom fašizmu i genocidu svesni šta novi krug sukobljavanja može doneti? Jesu li sigurni da će od toga imati koristi?

Od koga će i kakvu podršku za to dobiti? Iako se tiče samo jedne fudbalske utakmice, sve je ovo praktično rečeno. Jer, fudbal je ipak više od igre.

Izvor: Sputnjik