Како живе будале међу кукавицама

Била на свијету једна будала.
Дуго је глупан живио срећно, али мало помало до њега допријеше гласине да га сви сматрају празноглавим нитковом.
Збуни се будала и поче да брине како да заустави те непријатне гласове.
Изненадна помисао напокон озари његов тамни мозгић. И он, нимало не оклевајући, крену да је оствари.
На улици га је срео познаник и почео да хвали славног сликара…
– Забога! – узвикну будала. – Тај сликар је већ одавно архивиран… Ви то не знате? Нисам то од вас очекивао. Ви сте човјек заостао!
Познаник се уплаши и одмах се сагласи са будалом.
– Какву сам дивну књигу данас прочитао! – рече му други познаник.
– Молим вас! – узвикну будала. – Како вас није срамота? Та књига ништа не ваља; сви су је давно отписали. Ви то не знате? Ви сте човјек заостао.
И тај познаник се уплаши, и сагласи се са будалом.
– Каква је дивна особа мој друг Н. Н.! – рече будали трећи познаник. – Заиста племенито створење!
– Побогу! – узвикну будала. – Н. Н. је ноторни гад! Опљачкао је сву родбину. Ко то не зна? Ви сте човјек заостао.
И трећи познаник се уплаши и сагласи се са будалом, одустаде од пријатеља.
И ко год је, шта год је било похваљено пред будалом – она је увијек имала исти одговор.
И понекад додатак:
– А ви још вјерујете у ауторитете?
– Тежак тип! Злица! – говорили су познаници. – Али, каква глава!
– И какав језик! – додавали би други. – Ма таленат!
На крају, издавач једног листа предложи му да води одјељење критике.
И глупан поче да критикује све и свакога, уопште не мијењајући понашање.
Сад је он и сâм велики ауторитет, млади људи пред њим дрхте и плаше га се.
Па и шта ће, јадни младићи? Уопштено говорећи, не треба се плашити, али, знаш како, ако се не плашиш, бићеш заостао!
И ето, тако живе будале међу кукавицама.

(Превео Желидраг Никчевић: Иван Сергејевич Тургењев, 1878. године)

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: