Камен

Пише: Славиша Чуровић

Колико ми појма немамо шта имамо, видио сам на пријему који је организован у част посјете Предсједника Црне Горе Јакова Милатовића, Србији, ономад у „Црногорској кући“, баш овдје у Београду.

Толико паметних, успјешних, образованих људи на једном мјесту одавно није било и била је част стајати тамо са свима њима. Љекари, професори, умјетници, научници, привредници, стотинак нас, који смо ко својевољно, ко од муке милократије дошли у Србију и направили каријере, успјехе и имена.

Размишљам колико би ти људи, да је среће, могли бити на ползу и напредак Црне Горе, колико би могли дати замаха нашој земљи у временима која наступају а која нису нимало лака, нити безбрижна.

Шта ми не искориштавамо, ево само примјер мог посла…Од Петра Божовића, до ових најмлађих имамо макар 20 глумаца који НИКАД заједно нису стали на сцену у Црној Гори, било гдје, од Град театра до ЦНП-а !!! А заједно имамо макар 50 награда, од којих најмање 15 Стеријиних!!! Па ваљда се може поставити “ Горски вијенац “ са њима или било који Шекспир, Молијер, Чехов. НЕ, нико се није сјетио тога, нити је хтио да чини било шта по том питању. Макар сам сам покушао то 10 пута, а одговор је био увијек исти „Не може“.

О економистима, привредницима, љекарима и осталим да не говорим. Било је ту толико квалитета да би Црна Гора, враћајући кући макар трећину нас добила на квалитету и озбиљности…

Но, наш усуд је то што смо тражили и нашли своје мјесто баш у Србији и баш у Београду. Изгледа да је то једини гријех који нам се не прашта и који се не може никада опростити. Као да смо стварали у Новој Каледонији, а не на пар стотина километара од својих кућа.

Је ли ико икада помислио да окупи те људе, разговара са њима, предложи како и куда се може наћи најмањи заједнички именилац а да се зове Црном Гором. Да помогнемо кад већ умијемо, а не да се гледамо као реметилачки фактор.

Да ли је са Милатовићевом посјетом наступило вријеме промјена, те са позивом и нама који до сада никада нисмо нити једном позвани од стране Амбасаде, на било шта, остаје да се види… Заличило је на добру вољу, на отапање леда и наговјештај бољитка. На концу и он сам се вратио из Европе баш у Подгорицу. Не знам јесу ли му дјеца странци, као моје дијете које држављанство добити не може, јер је рођена у Београду, али се осјетило да човјек има добру вољу да кренемо некуд. Заједно. Сви.

Имамо ли снаге да ово спроведемо, да се удружимо, не знам, али ако тога не буде испашће да смо џабе кречили и Вилу „Црногорка“ прије коју годину, да смо џабе ногама и шетњама скинули последњег диктатора Европе и да смо таман кад је требало односе са Србијом довести у ред, поклекли.

Није до Милатовића, изгледа су кључеви ових брава код других који су са њим били до јуче или ће бити, можда од сјутра, али легитимитет се не добија ако постизборни инжињеринг правите тако да сви ми са почетка текста будемо исто што и под диктатором из Растока – неподобни, а српске странке у опозицији. Дакле као и под расточанином! Ако је то тако, онда нема наде за било какву смисленост и онда џаба добра воља пристојног и образованог Јакова Милатовића.

Легитимитет и јединство, тако тешке ријечи за Црну Гору, се добијају управо онако како се једино и може, између осталог и тиме да заобилазећи Србе, или оне који се изјашњавају Црногорцима, који су и у Црној Гори и овдје у Србији исти они људи који су као дјеца кренули ка великом граду да успију, а у срцу носе задовијек онај камен са кога су кренули ви правите лоше себи и својој земљи.

Не знам никога овдје а да се макар мислима, а најчешће и дјелом, не враћа сваки дан и сваки сат том камену одакле је потекао.

Уколико га ове нове Владе не претворе у тег који нам је у милократији био око врата закачен са натписом – “ Овај је пошао у Београд „. И додатком – “ Удри.“

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: