Karantin

Piše: Mišo Vujović

Logor je postavljen na brdu sa malim ulazom na kraju puteljka vijugavog kao telo džinovske otrovnice. Put se serpentinama kao zmija penje do vrha platoa koji podseća na otvorena usta kobre. Gore sve poznati ljudi. Na tremu prve barake Stevo Žigon u SS uniformi.

Oko njega desetak žutokljunih uniformisanih bića neodređenog pola nalik na posavske lovačke goniče. Hladne i bespolne individue. Neka nova vrsta. Muškarci sa ženskim hormonima i mišićave žene. “Ovo felerična fela će uništiti svet. Oni su dvopolni, ali nemaju nagone”, kaže Saša, lekar i profesor seksologije. “Satanizam uzima maha. To je njegovo delo. Nečastivi je sada u časnom postu, objavio rat Gospodu i tu će slomiti zube”, kaže otac Nikodim.

“Da kraj života bude nepostidan miran i da dobar odgovor damo na Hristovim sudu”, nastavlja da se moli. Vlada me kao senka prati držeći gitaru u rukama. “ajde još jedared da ti odsviram pesmu pustite me iz ćelije”, govori tiho.

“Kada sam pisao ovo nisam ni slutio da ću se obresti ovde. Počinje da peva. Srđan gleda u nebo. “Kako je nebo lepo kada ga gledaš kroz bodljikavu žicu. Ceo sam život leteo i nikada mi nebo nije bilo lepo kao sada.

A tri rata i bombardovanje i letovi pod zabranom i sankcije i poplave i sada logor. Sećam reči svoga oca godinu dana pre smrti. Vozimo se prema Toplici on ćuti zagledan u Jastrebac. Vidim setu u njegovim očima. Pitam ga o čemu razmišlja. On me zamišljeno gleda. Ćuti. Okrene glavu na desnu stranu, posmatra valovite brežuljke ove pitome planine. Odjednom se okreće posmatra me i kaže: Sabiram po životu i svodim račune sinko. I mislim šta bih voleo da budem ako se ponovo rodim.

Šta?, pitam znatiželjno i sa nevericom. Znam svog oca, oficira, nepokolebljiv kao stena. Borac, realista, prkosan i dostojanstven, pkrivenih emocija. Sada razmišlja šta bi voleo da bude u drugom životu. – Seljak, odgovara samouvereno. Bio bih seljak – slobodan čovek. Šta ima lepše od toga? Budiš se sa prirodom udišeš slobodu. Imaš vremena da se posveiš onima koje voliš. Služiš i gospodariš na svojoj zemlji. Račune polažeš Bogu i svojoj savesti. Sve ostalo je robija. Zapamti sinko robija. A svet će postati veliki kavez. Vidiš li kako danas čipuju životinje, sutra će ljude,”, prisećao se očevih reči ovaj vojni i civilni pilot. Zemunac isto kao Vlada. Dobri ljudi. “U kavezu su samo dobri ljudi”, čujem nepoznati glas. Gledam ta zabrinuta lica svojih prijatelja. Senka zebnje počiva na svakom.

Ne, nema tu straha. Strah je potisnut prepuštanjem Božjoj milosti. Iza stuba se sćućurila komsomolka u paradnoj uniformi ruskih kozaka. Krsti se. Grešna mi duša zbog nepoverljivosti u pokajanje tih starih komunističkih kadrova. Pokajanje i češljanje savesti se ogleda u očima većine. Perut greha razvejava poletarac.

Zlatousti se smeška, zagledajući pridošlu primabalerinu Boljšoj teatra, zelenooku Anastasiju, ženu nestvarne lepote, lepih pravilnih crta lica, malo napućenih usana ispod izvajanog nosa izraslog između izbačenih jagodica uokvirenih plavim kovrdžama. Vlada je i dalje setno prebirao po žicama. “Zamisli sada kada sam ponovo zaljubljen i treba da letim oni me zatvoriše. Kog vraga ću im ja sa sedamdeset pet. Ionako više ne glasam”, šapuće kroz šaku ovaj dragi čovek, pesnik tanane duše, autor mog omiljenog “Kućerka u Sremu”. A čovek se čako prepozna. Po stisku ruke. Po toplini glasa, po zapisu u očima. “ Sumorni neki dani sad je dobro imati prijatelja jednostavnog,veselog, vedrog, lekovitog. Da nas nauči šta je važno a šta nevažno u životu. Da nas lupi šakom po ramenu i da od tog udarca ozdravimo”, citira Srđan Duška Radovića. Mudrog, odmerenog, duhovitog. Takvih je danas malo. Sve je zarazila estrada, komercijala, lepršavi marketing. Poruke su prazne i stupidne, često depresivne apokaliptičkne. U tome banu Ratko na štakama. “ Ima da nas gađaju saveznici kao i logoraše u Osnabriku 1944 godine”, reče Rale. “ Mi smo bez saveznika”, umeša se Bogdan. “ Rusija, majka Rusija”, prasnu hrapavi glas iz gomile. “ Rusija ćuti ko zalivena”, mirno će Bogdan. “Rusija nikada ne ćuti. Rusija nikada nemo ne posmatra. Rusija nešto sprema ima da ih nema”, kočoperno će Ratko. “ Ovo su veliki ulozi, svet je pomeren iz svoje ose, posle ovoga ništa neće biti isto”, taktički će Bogdan… Budim se, jutro je 24. mart, ležim na trosedu, Grom spava na podu. Dvadeset prva godina od bombardovanja Srbije i Crne Gore. Na telefon čitam poruke: “Ovaj korina virus je ko fašizam. Krenuo je iz Italije, zarazio Španiju, proširio se na Nemačku i Austriju, i dalje po Evropi, a mi smo najebali 6. aprila”, piše Srđan. Ratkova Pesma “Nevina krv”, posvećena NATO bombama , vraća i surovu stvarnost novog rata i sveta u logoru bez bodljikave žice. Svet u karantinu.

Putinovo obraćanje svetskim liderima daje nadu. Vlada i Srđan ne izlaze iz svojih stanova. Čika Neša me zove iz Surduka srećan što uživa u slobodi svoje vikendice: ”Zamisli da sam zatvoren u stanu na petom spratu, ovako sam slobodan kao ptica. Maltus je smislio da ratom smanji broj stanovnika. U ratu stradaju mladi ljudi. Ovde vladari iz senke smišljaju epidemije kako da se liše neproduktivnog sveta. Starih i bolesnih prevashodno”, kroz jedak smeh će čika Neša. “Ovo mi po mnogu smrdi,” piše Blagoje jedan od moje ohridske braće.

U suštini, posle ovog imaćemo “jeftine države” koje će pokupavati kreatori ovog projekta, smatra mudri i plemeniti predsednik Matice za Crnu Goru.