Karganović: Bura u čaši vode, opet oko Srebrenice

Piše: Stefan Karganović

Koliko činjenički bankrotska priča o „srebreničkom genocidu“ stoji na klimavim nogama, javnost je imala priliku da opet vidi pre nekoliko dana, i to zahvaljujući besmislenoj ali vrlo indikativnoj reakciji njenih zabrinutih čuvara.

Najnovija srebrenička afera izbila je pre nekoliko dana kada je novi crnogorski ministar pravde, ljudskih i manjinskih prava, Vladimir Leposavić, izjavio da je spreman da prizna da je u Srebrenici počinjen zločin genocida „kad se to i nedvosmisleno utvrdi“. Leposavić je doktor pravnih nauka pa bi samo po toj akademskoj referenci trebalo da bude izuzetno kvalifikovan da se izjašnjava o ovom prevashodno pravnom pitanju. Gornjoj oceni Leposavić je zatim dodao još jednu, takođe iz domena njegove struke, koja bi u svetlu obrazloženja koje je ponudio jedva trebalo da bude kontroverzna: da je sud u Hagu gde je suđeno za genocid u Srebrenici, „izgubio svoj legitimitet“.

U izveštaju novinske agencije „Beta“ nalazimo i misaoni trag Leposavićevih zaključaka: „Leposavić je naveo da je odluka Međunarodnog suda pravde, kojom je zločin u Srebrenici okvalifikovan kao genocid, zasnovana na nalazima Haškog tribunala koji je, prema njegovim rečima, gotovo u potpunosti izgubio svoj legitimitet kad su dokazi izvestioca Saveta Evrope o vađenju i trgovine organima civilnih srpskih žrtava na Kosovu uništeni u tom sudu.“

Kao što je praksa medija i političkih činilaca kada ostrašćeno reaguju na svaku aluziju da se u Srebrenici moglo dogoditi bilo šta drugo osim genocid, osim što su se na njega obrušile uraganske kritike, Leposavićevo rezonovanje nije bilo podvrgnuto nikakvoj kritičkoj analizi. Da jeste, pobornici službene priče suočili bi se sa sledećim neprijatnim rezultatima.

Odluka Međunarodnog suda pravde, kojom je zločin u Srebrenici okvalifikovan kao genocid, zasnovana je na nalazima Haškog tribunala. Ovo je nepobitno tačna činjenica.

Suprotno od prevarnog utiska koji nameće srebrenički lobi, Međunarodni sud pravde se nije specifično bavio događajima u Srebrenici (i ovde) niti je izrekao sopstvenu pravnu kvalifikaciju u odnosu na njih. U predmetu „Hrvatska protiv Savezne Republike Jugoslavije“ (kasnije Srbije, kao pravne naslednice), bez posebnog razmatranja ili upuštanja u materiju, MSP je samo inkorporisao presude Tribunala u analizu sasvim drugog predmeta koji se tada bavio.

Haški tribunal je (gotovo) izgubio svoj legitimitet kad su dokazi izvestioca Saveta Evrope o vađenju i trgovine organima civilnih srpskih žrtava na Kosovu* uništeni u tom sudu. Uništenje ovih dokaza u kontroverzi gde su žrtve bili Srbi takođe je nesporna činjenica. Izjaviti da je sud koji tako postupa „izgubio legitimitet“ predstavlja javno iznošenje potpuno razumnog stava.

Spremnost da se prizna da je u Srebrenici počinjen zločin genocida „kad se to i nedvosmisleno utvrdi“. I ovo je potpuno razuman i sa stručnog stanovišta nekontroverzan stav, pogotovo kada ga iznosi pravnik. Sud koji uništava dokaze koji ne idu u prilog političkoj misiji koja mu je zadata ne samo da je sumnjivog legitimiteta, već ujedno pod velikim znakom pitanja je i njegova kompetentnost da merodavno i „nedvosmisleno“ utvrđuje činjenice i izriče pravne kvalifikacije u materiji tako vanredne prirode kao što je genocid.

Ministar pravosuđa Crne Gore Vladimir Leposavić se izrazio odmereno i tačno. U prigovorima koji su se naknadno pojavili na njegovu izjavu (odgovor na provokativno pitanje koje mu je bilo postavljeno u parlamentu Crne Gore) nijedan kritičar nije naveo makar jednu materijalnu netačnost ili pravnu nesuvislost. (Za pravnika je sasvim prirodno da kaže da ne može priznati da je izvršen neki zločin dok se to „nedvosmisleno ne utvrdi“.)

Pa ipak, čim je ministar Vladimir Leposavić u javnom forumu zauzeo ovakav stav u odnosu na Srebrenicu postao je meta žučnih i malicioznih ličnih napada, uključujući zahteve da podnese ostavku.

Među prvima, oglasio se predvodnik poraženog prethodnog režima, Milo Đukanović, sa komentarom da „sve dok žive ideologije koje negiraju počinjene zločine, ne prestaje ni opasnost od novih stradanja“.

Đukanović, naravno, nije doktor prava a kruže i glasine da uopšte ne čita nikakve knjige. Kao laik, a pritom i politički ostrašćeni promoter svake tvrdnje koja nanosi moralnu štetu nosiocima njegove bivše etničke pripadnosti, Đukanović ne shvata da potvrđivanje ili „negiranje“ zločina nije ideološka kategorija, nego da samo može da bude rezultat propisno provedenog pravosudnog postupka.

Reakcija reisa Islamske zajednice Crne Gore Rifata Fejzića, da „ako mi u Crnoj Gori ne znamo da se u Srebrenici desio genocid, na osnovu odluke Međunarodnog suda za ratne zločine u Hagu i ako je to stav Vlade Crne Gore, onda se bojim da naš put nije u EU,“ bila je nažalost podjednako promašena.

Put u EU nema apsolutno nikakve veze sa poslaničkim pitanjem postavljenim ministru Leposaviću; ni u Crnoj Gori ni drugde u svetu nema jedinstvenog stava o prirodi događaja u Srebrenici; Leposavić je odgovarao na pitanje postavljeno lično njemu, a ne vladi, pa samim tim odgovor nema nikakve veze sa vladom kao kolektivom ili političkim putem kojim vlada ide u odnosu na EU. U oba slučaja, vidimo uporno izbegavanje da se sporni navodi razmotre po meritumu i odsustvo pokušaja da se Leposavićeva izjava kojoj se prigovara obara činjenički i argumentovano, umesto pribegavanjem izlizanim političkim frazama.

Odmah posle ovih lokalnih autoriteta javili su se i drugi faktori koji sebe smatraju pozvanim da komentarišu ovakve stvari, ambasade Sjedinjenih Država i Velike Britanije. Ambasada SAD u svom nimalo suptilno formulisanom saopštenju izrazila je „zabrinutost“ zbog komentara u javnosti koji, kako je ocenila, „bacaju sumnju“ na to što se dogodilo u Srebrenici 1995. godine, pozvavši Vladu Crne Gore da osudi ono što se desilo u Srebrenici i to nazove genocidom. Zašto je neprihvatljivo „bacanje sumnje“ na jednu od verzija događaja koji je predmet pažnje javnosti i legitimne stručne rasprave? Je li to, po tumačenju ambasade SAD, ideološko pitanje koje se ima tretirati od strane svih po samo jednoj dopuštenoj matrici? Gde u diplomatskoj praksi stoji da je u opisu posla jednog stranog predstavništva da propisuje stavove pa čak i terminologiju vladi države u kojoj je akreditovano?

Ambasada Velike Britanije, na svom Tviter nalogu, ponovila je dugogodišnji britanski stav da je „ono što se desilo u Srebrenici bio genocid.“ Fair enough, kao što bi se reklo, ali zašto bi stav britanske vlade bio značajniji ili autoritetniji od stava, po istom pitanju, ministra vlade pred kojom je ambasada akreditovana?

Britanska ambasada zatim na svom tviteru, neobjašnjivo amaterski, pravnu situaciju predstavlja u pogrešnom svetlu: „To su činjenice, utvrđene pred dva međunarodna suda na osnovu brojnih dokaza.“ Kao što smo napred pokazali, to uopšte nije tačno.

Ovim vodećim organima atlantističkog nadzora u Crnoj Gori, odmah se pridružila i ambasada satelitske Bugarske, kao nekad u vreme Varšavskog pakta, ali sada više ne u ime socijalističkih nego „dobro uspostavljenih EU vrednosti.“ Ambasada je uputila zahtev vladi države-domaćina da se ogradi od „poricanja dobro dokumentovanih i potvrđenih činjenica o ratnim događajima, uključujući ratne zločine ili revizionizam [što] protivreči najosnovnijoj od tih vrednosti.“ Vlada „Severne“ Makedonije i njena ambasada u Podgorici se, doduše, nisu oglasili u vezi sa Srebrenicom, ali bi bilo interesantno saznati njihovu ocenu o insistiranju bugarskih kolega na evropskim vrednostima „dokumentovanih i potvrđenih činjenica“ u odnosu na istorijske događaje, kao o njihovoj osudi ratnih zločina i odbacivanju revizionizma.

Po histeričnosti, teško bi bilo prevazići reakciju Emira Suljagića, direktora Memorijalnog centra u Srebrenici:

„Izjava ministra Leposavića nije samo isključivo negiranje genocida koji je počinjen u Srebrenici. Ovo je poziv na novo nasilje i strašno je kad taj poziv dolazi od države. Ovo je početak stavljanja Bošnjaka u Crnoj Gori izvan zakona. Meni je žao i tragično da Crna Gora ima vlast koja bira da od saveznika pravi neprijatelje.“

Neka čitaoci još jedanput pročitaju izjavu Vladimira Leposavića da provere smislenost Suljagićevih neuravnoteženih reči. Inače, Suljagićeve blistave političke i „akademske“ reference mogu se naći ovde, i one objašnjavaju u potpunosti ne samo njegove karijerne uspone nego i neodmerene izlive.

Na kraju, ovaj baraž političkih aparatčika na izjavu ministra Vladimira Leposavića ostao bi nepotpun bez citiranja komičnog uplitanja u ovu kontroverzu raspopa Miraša Dedeića, samozvanog „mitropolita“ CPC: „Negirati danas užasni zločin u Srebrenici, zločin je sam po sebi … u Srebrnici je bio genocid.“ I da je bio, kako bi Dedeić to mogao da zna? Na osnovu čega je on pozvan da se izjašnjava o složenim pravnim pitanjima i da na tom terenu osporava ocene jednog doktora pravnih nauka?

Ali najvažnije pitanje glasi odakle ovoliko uzbuđenje povodom umereno izraženog i profesionalno utemeljenog stava jedne nesumnjivo stručne osobe, po pitanjima Srebrenice i Haškog tribunala? Zašto takav stav predstavlja izazov „EU vrednostima“ i zašto bi dovodio u pitanje „put u EU“ ili bilo kuda? Mislili smo da se pomenute „vrednosti“ temelje na konceptima diversiteta i inkluzivnosti, da ne trošimo trud i vreme na pronalaženje odgovarajućih srpskih izraza za njihove rogobatne epitete. Zar vlada jedne države neće biti dinamičnija i jača ukoliko se u njoj nalaze ljudi raznovrsnih i iznijansiranih stavova, umesto sve samih zombiranih klonova briselskih birokrata, činovnika NATO ambasada, i njihovih lokalnih kolaboratera?

Teoretski, oni bi se verovatno, nemajući kud, složili da je tako, samo nikako u slučaju Srebrenice. Tu se ni najmanja pukotina na fasadi službene priče ne može tolerisati. Priča je toliko krhka, jedva se održava na staklenim nogama, da bi je i najmanji izraz neuverenosti, ukoliko bi se izrodio u postavljanje elementarnih pitanja, mogao da sruši. Zato se orkestriranim zastrašivanjem mora iskoreniti svaka sumnja u njene ofucane postulate i zabraniti, pod pretnjom kaznenih mera, iznošenje činjenica i argumenata koji je osporavaju.

Loša strana takvog kabadahiluka je da ne razvejava ničije sumnje i samo dodatno učvršćuje skepsu.

Da su ćutali, pobornici Haškog tribunala i njegovih presuda učinili bi sebi veću uslugu. Ali ovo nije prvi put da sami sebi daju gol.

Izvor: Stanje stvari

Pročitajte još:

Crnogorski pokret ne da „Luksemburžane“: URA je „sekta“, udružila se sa nacističkim partijama i pokretima