Karlhajnc Dešner: Stepinac zahtijevao od biskupija tijesnu saradnju s ustašama

Posle sloma „Države Božije“ upravo franjevački samostani u inostranstvu bili su, nimalo slučajno, pribežišta masovnih ubica – u Austriji Klagenfurt, u Italiji Modena, ali i u Francuskoj. „Svi ti samostani krili su izbegle ustaše. Svuda su ti zlikovci nalazili pomoć i podršku katoličke crkve. To je bilo i razumljivo, jer ,delaʻ ustaša bila su dela katoličke crkve.“

Ovo uverljivo dokazuje i uloga predsednika hrvatske biskupske konferencije, nadbiskupa Alojzija Stepinca. Od prvog do poslednjeg časa sarađivao je s režimom, čije su zločine on i njegovi biskupi „ako i jesu, a ono tek krajnje obazrivo kritikovali“. Već dan posle proklamacije „Nezavisne Države Hrvatske“ otišao je Pavelićevom zameniku, generalu Kvaterniku – koga su nemačkom „vođi“ hvalili kao „deliju“ – i izrazio mu svoje duboko poštovanje. Dana 16. aprila priredio je u čast Pavelićevog povratka ručak u nadbiskupskom dvoru. Na Uskrs je u crkvi poželeo sreću „isto tako uskrsloj“ ustaškoj državi. A 28. aprila objavio je njoj u prilog i pastirsko pismo. „Mada su aktuelni događaji veoma zamršeni“, tako to otkriva Stepinac, „iako su faktori koji utiču na njihov tok veoma različiti, ipak je lako razabrati ruku Božju na delu.“

Na kraju krajeva, Pavelić je već bio objavio rat starokatolicima i Srpskoj pravoslavnoj crkvi, što je nadbiskup Stepinac, naravno, prihvatio sa zadovoljstvom, uz primedbu „da je Pavelić odani katolik i da crkva ima potpunu slobodu delovanja…“ Tako je primas, s amvona zagrebačke katedrale, objavio osnivanje „Nezavisne Države Hrvatske“ i odmah stao da za njeno formalno priznanje pridobije papu koji je, ipak, pošto je nedostajalo konačno međunarodnopravno rešenje, u skladu s tradicijom održavao kontakt i s jugoslovenskom izbegličkom vladom. A sredinom jula 1941. rezimira, po Stepinčevom naređenju, njegov generalni vikar Josip Lah: „Sve u svemu, ovaj ordinarijat će nastojati da sprovede u život namere hrvatske vlade, koliko god je to moguće, ali samo uz rezervu koju mu ne može zameriti ni Ministarstvo, a to je: da nikada i ni u kojem slučaju ne bude povređen najviši zakon Hristovog jevanđelja.“ „Najviši zakon Hristova jevanđelja“? Istrebljivanje inoveraca ognjem i mačem, kao odvajkada. I ne bi li izostalo i najtiše protivljenje Hitleru da se on u religijskoj politici povinovao Rimu? Da, možda bi onda čak i on, uz Božiju pomoć umakao u Južnu Ameriku i umro u Frankovoj Španiji s papskim blagoslovom – kao Pavelić…

Monsinjor Stepinac zahtevao je od biskupija tesnu saradnju s ustašama. Naložio je kleru da naročito svečano proslavi godišnjicu proglašenja „Nezavisne Države Hrvatske“, kao i rođendan njenog vođe Pavelića, zahtevajući da se na njegov imendan u crkvama peva Te Deum. U januaru 1942. godine Stepinca je Vatikan postavio za ustaškog vojnog vikara. Skoro 150 sveštenika javilo se tada u ustašku vojsku da služe kao sveštenici. Prilikom jednog prijema u kuriji, Stepinac je veoma blagonaklono ocenio ovu zločinački državu: „Bio je jako dobro raspoložen i borbeno nastrojen protiv svih mogućih neprijatelja naše države“, javljao je Nikola Rušinović, (drugi po redu) predstavnik ustaške vlade kod Vatikana. „Predao je Svetom ocu izveštaj na devet kucanih strana. Upoznao me je sa osnovnom sadržinom, i stoga Ti mogu jemčiti da je izveštaj, što se nas tiče, apsolutno pozitivan… Položaj u zemlji on ocenjuje povoljno i hvali rad i trud vlade. O poglavnikovim naporima i brizi da se što pre uspostavi red, te o njegovom verskom raspoloženju i odnosu prema crkvi govori najpohvalnijim rečima.“

Ali čak je i raniji ban velebanovine Hrvatske, dr Ivan Šubašić, na jednom skupu Hrvata u Pitsburgu (SAD), decembra 1941, žigosao zločine ustaškog režima nad „bratskim srpskim narodom“. Londonski nedeljnik New Review je svojevremeno pisao upravo o Paveliću: „Njega jednodušno smatraju najvećim zločincem godine 1941.“ A Većeslav Vilder, član jugoslovenske izbegličke vlade u Londonu, jadikuje: „Oko Stepinca se lije bratska krv potocima… mi ne čujemo glas protesta nadbiskupa Stepinca, nego čujemo kako učestvuje na nacističkim i fašističkim paradama.“

Stepinac se u Vatikanu savetovao ne samo s Pijem XII, nego i državnim sekretarom Maljoneom, još nekim kardinalima i prelatima, kao i sa potonjim papom Montinijem.

Dana 23. februara 1942. godine predsednik hrvatske biskupske konferencije, okružen svojim dostojanstvenicima, primio je u Markovoj crkvi u Zagrebu višestruko na smrt osuđenog Pavelića i zvučnim frazama slavio osnivanje sabora, ustaškog parlamenta, kome je pripadao i on sam sa desetoricom svojih duhovnika. Ali „rad parlamenta“, tako je javljao u Zagreb (prvi po redu) ustaški predstavnik pri Svetoj stolici, fra Šegvić, „prate ljudi u Vatikanu“ a takođe dobija mesta i u izveštajima u listu Ossservatore Romano.

Maja 1943. godine nadbiskup Stepinac podneo je kuriji još jedan memorandum. Naglasio je zasluge ustaša u pokatoličavanju pravoslavnih, zahvalio hrvatskom kleru, „pre svega franjevcima“, i preklinjao papu da se okrene Hrvatima. Jer, njihova mlada država pokazuje „u svakoj prigodi da želi ostati verna svojim katoličkim tradicijama i osigurati bolju i svetliju perspektivu katoličkoj crkvi u ovom delu sveta“. Stepinac je takođe pisao papi da bi moglo biti izgubljeno ne samo 240.000 preobraćenih sa srpske pravoslavne vere (koji su samo nasiljem i zastrašivanjem saterani u nezasito krilo Rima), „nego i celo katoličko stanovništvo ovih područja sa svim njegovim crkvama i samostanima“.

Novi (treći po redu) ustaški predstavnik kod Vatikana, grof Ervin Lobkovič, izveštava o poseti hrvatskog primasa Rimu (od 26. maja do 3. juna 1943): „Prema onome što sam čuo s različitih strana, i prema njegovim sopstvenim izjavama, nadbiskup Stepinac je veoma pozitivno izvestio o Hrvatskoj u Vatikanu. Istakao je da je prećutao neke stvari, sa kojima se nikako ne slaže, da bi se Hrvatska prikazala u što je moguće boljem svetlu.“ Lobković ističe da je „nadbiskup“ „opravdavao i obrazlagao i metode primenjene protiv Jevreja“. Valja dodati da su ustaše, uz pomoć klerikalnih krugova, umorile i 80 odsto jugoslovenskih Jevreja.

Godine 1944. ministarstvo rata izdalo je vojnički molitvenik „Hrvatska država“, prepun žarkih molitvi za režim – s nadbiskupovom dozvolom za štampu. Iste godine Stepinac je od Pavelića odlikovan „veleredom sa zvezdom“. A 7. jula 1944. godine zahtevao je da se „svako još jače mora dati u odbranu i obnovu države“. A još 24. marta 1945. godine primas je objavio poslanicu u korist velike Hrvatske i ponudio svoje dvore kao pribežište mnogobrojnim političkim ubicama, koje je policija gonila. Razume se da su on i njegovi biskupi baš tada isticali i jedno Pavelićevo pismo upućeno Angloamerikancima u kojem je šefu savezničke vrhovne komande Sredozemlja, doduše uzalud, nudio ustašku armiju za borbu protiv Nemaca. Veličali su njegovu borbu protiv komunizma i nudili se da sada, iz sve snage, podrže demokratske sile, što su Saveznici ignorisali.

Englezi, na položaju u Austriji, uskratili su u maju 1945. godine prelaz preko granice za više od 100.000 hrvatskih vojnika i još istog meseca preko 10.000 njih bilo je pogubljeno kod Maribora na Dravi, pored ostalih masovnih pogubljenja pod Titom – što je sve, pak, bilo posledica klerofašističke vladavine. Ali sam poglavnik je pobegao. Dok se još oko 150.000 njegovih ljudi borilo, pobegao je u pratnji glavnih aktera, među njima otprilike 500 katoličkih klerika, na čelu s banjalučkim biskupom Jozom Garićem i sarajevskim nadbiskupom Ivanom Šarićem, koji je 1960. godine umro u Madridu. S desetinama kilograma opljačkanog zlata Pavelić se sklonio u samostanu Sankt Gilgen kod Salcburga. Potom su ga uhapsili Britanci, ali je posle nečije „misteriozne intervencije“ uskoro opet pušten na slobodu. Prerušen u sveštenika dospeo je do Rima, kao pater Gomez i pater Benarez stanovao ponovo u jednom samostanu, da bi kao Pablo Aranjoz 1948. godine stigao u Buenos Aires, sa 250 kilograma zlata i 1100-karatnog dragog kamenja u pratnji nekadašnjeg Stepinčevog čoveka za vezu s Vatikanom, duhovnika Draganovića, kog mu je na raspolaganje stavila Commissione d’assistenza pontifica. Posle Peronovog pada, dr Pavelić je 1957. izbegao atentat i umakao argentinskoj policiji, ponovo se sklonivši u samostanu, ovoga puta kod madridskih franjevaca. Umro je kao sedamdesetogodišnjak krajem 1959, kako i dolikuje u nemačkoj bolnici u španskoj prestonici, i s papskim blagoslovom.

Zar uvek dobro informisani sveti Rim nije ništa znao o sramnim delima tog čoveka, njegove države, njegovog klera? Ipak su londonski radio, saveznička štampa, čak i italijanske novine o tom izveštavali sasvim otvoreno. Od svih savezničkih vlada pristizala su protestna pisma „namesniku Hristovom“. I beogradski katolički nadbiskup, dr Ujčić, je „dobijao informacije o masakrima … iz najrazličitijih izvora“ i „sve prosleđivao Vatikanu“.

Ali Pije XII je ćutao, kao i o Aušvicu i mnogo čemu drugom. Međutim, „Božja i Marijina Hrvatska“ bila je pretežno katolički slučaj. Papin glas tu je imao najveći značaj. „Na našoj odanosti crkvi i katoličkoj veri“, priznao je ministar bogoštovlja i nastave Mile Budak, „temelji se celi naš rad.“ Državni vođa hteo je da ostvari „državu Božju“. Bio je „odan katolik“, kako je izjavio nadbiskup Stepinac; sama država se trudila, opet prema Stepincu, „da u svakoj prigodi… ostane verna svojim katoličkim tradicijama“; a rimska crkva je imala, opet prema Stepincu, „potpunu slobodu delovanja…“

Razume se samo po sebi da se u Vatikanu znalo šta se zbiva, verovatno tačnije nego ma gde na svetu, osim u samoj Hrvatskoj. Ali svi su se radovali njenoj „nezavisnosti“…

„Jezuitska kurija verno odražava stav Vatikana“, izveštava 12. juna 1942. godine jezuita Vurster, sekretar ustaškog opunomoćenika pri Vatikanu, tajnog dvorskog komornika Njegove svetosti, grofa Ervina Lobkoviča. ‘General lično voli Hrvate i drago mu je što su nezavisni.“ A sam Lobkovič saopštava o jezuitskom generalu: „Primio me je vrlo srdačno i ponovo uveravao da će mi pomoći na svaki način. Lako se dalo primetiti da ima mnogo simpatija za nas.“

Mnogo simpatija našao je papski tajni komornik i ustaški izaslanik i kod njujorškog nadbiskupa Spelmana, koji je u proleće 1943. godine boravio u Rimu, imao četiri duge audijencije kod Pija XII i naravno takođe bio sasvim u toku o događajima u Hrvatskoj. Papin intimus primio je Lobkovića i Vurstera „veoma ljubazno, rekavši odmah na početku: ,Nemate mi šta novo reći o stanju kod vas. O svemu sam tačno obavešten i dobro poznajem hrvatsko pitanje.ʻ“ Kasnije je Spelman „ponovo… naglasio da je o nama vrlo dobro obavešten“, pokazao „mnogo razumevanja“ i čak se „poverenik predsednika Ruzvelta“ ponudio da ovome odnese hrvatsku „sivu knjigu“ s ustaškim načelima.

A „oduševljen“ predajom dotičnih papira bio je i Montini, potonji papa, koji je pri tom poželeo „da ostvarenje tih načela uspe isto onako lepo kao što je uspela knjiga… On je ubeđen da je Hrvatska ,bedemʻ protiv boljševizma; kaže da Sveta stolica to zna i da je u interesu svih da Hrvatska zadrži sadašnje granice na istoku. Hrvati se nikada ne mogu pomešati sa Srbima. Ali, rekao je i sledeće: „Ne možete ni zamisliti koliko protesta dolazi iz same Hrvatske zbog represalija ustaških vlasti, koje ne prave nikakvu razliku između krivih i nevinih…“ Montini je vrlo dobro znao da ima „u svetu toliko galame protiv Hrvatske“ i pitao: „Da li je moguće da su počinjeni tako teški zločini?“ Ipak, ustaškom otpravniku poslova je na jednoj audijenciji dao prvenstvo „kakvo pripada ambasadoru“; to nikako nije beznačajno, ako se pomisli da su, kako sam Lobković piše, „u Vatikanu svi postupci i najjednostavnije reči unapred promišljeni“.

Na mnogo simpatija i razumevanja naišli su i kod monsinjora Tardinija, jedinog od vodećih činovnika državnog sekretarijata, koji je neposredno poznavao Hrvatsku i Hrvate i o njima, kako je rekao, „stekao vrlo dobro mišljenje“; toliko dobro, kako je spretno dodao pred ustaškim izaslanikom, „da ga čudi kako se moglo dogoditi sve ono o čemu vaši neprijatelji šire klevete“. Ne, „velika buka“ oko Hrvatske nije iritirala Tardinija. Hrvatska je bila još mlada država, „a mladi ljudi često prave greške koje su sudbonosno vezane za njihovu dob; stoga ne iznenađuje što je Hrvatska napravila takve. To je ljudski, može se shvatiti i opravdati… Ali pameću, dobrom voljom i s Božjom pomoći prevladaćete sve poteškoće“.

„Umerenost“ je preporučivao i državni sekretar kardinal Maljone jer se umerenošću može „postići više nego silom“. Drugi čovek Vatikana imao je jednako „nelepe“ vesti o katoličkom gangsterskom raju, ali je ipak „veoma srdačno“ opštio s njegovim izaslanikom. Primao ga je „radosno“, primao preko njega pozdrave „najvećeg zločinca 1941. godine“ i uzvratio ih, uveravajući da „Sveta stolica“ ne zaboravlja svoje „verne sinove“ u Hrvatskoj „jer za njega hrvatski znači isto što i katolički“, što je i te kako tačna identifikacija, pogotovu 1942! Maljone je mnogo toga smatrao „hvale vrednim“ i izrazio „još veću pohvalu“ jer su „preuzvišeni biskupi“ hrvatski dokazali „kako je jako u njima osećanje odgovornosti, koja pod sadašnjim, tako osobito nezgodnim (!) okolnostima, pada na njihova pleća“, misleći već juna 1943, kako javlja Lobković, „sa žaljenjem na sudbinu hrvatske države posle rata“.

Skoro jedini među poznatijim imenima kurije koji je bio nenaklonjen „nezavisnoj Hrvatskoj“ bio je – pored (uskoro preminulog) kardinala Ermeneđilda Pelegrinetija – Lotarinžanin Ežen Tiseran, sekretar Kongregacije za istočnu crkvu, koji s papom nije bio u skladnim odnosima i tokom rata bio prilično izolovan. S proleća 1942. godine primio je ustaškog otpravnika poslova Rušinovića u četiri duže audijencije. I već tokom prvog razgovora, 5. marta, kardinal s „licem Mikelanđela“ i „bradom Mojsija“, koji je sa svojim sagovornikom terao neku vrstu igre mačke i miša, izjavio je: „Vi ste, dakle, slobodni? Ali ne radite li vi sve što Nemci hoće, isto kao što rade svi narodi u današnjoj Evropi?… A kada biste znali šta italijanske vlasti na obali govore o vama, smatrali biste to jezivim… Ubistva, paljevine, razbojništva, pljačke kod njih su svakodnevne.“ Rušinović je, doduše, u drugoj audijenciji Tiseranu mogao zameriti nekoliko „netačnosti“, no već u trećem razgovoru kardinal mu je spočitao broj od „350.000“ pobijenih Srba. „Pitao je, šta onda mi možemo prigovoriti Srbima kada se sami ponašamo prema njima gore nego što bi oni to činili prema nama… Dalje je kazao da gaji više simpatija prema Srbima nego prema Hrvatima.“

Rušinović je odlučio da Tiserana više ne posećuje, „jer vidim da s njim beskorisno trošim vreme“. A kad je njegov naslednik Lobkovič, koji je ispod prvog izveštaja svoga prethodnika o audijenciji samo velikim slovima napisao: „Pažnja! Neprijatelj!“, u decembru 1942. godine razgovarao s kardinalom, pribeležio je: „Nakon takvih uvreda prema Hrvatskoj, s Tiseranom se više ne mogu održavati nikakvi odnosi“, ne zaboravivši da konstatuje da „Sveti otac ne deli“ način „kako kardinal Tiseran vidi političku situaciju…“

To je bila istina. Papa je upravo tih godina davao Hrvatima jednu audijenciju za drugom, ustaškim ministrima, ustaškim generalima, ustaškim diplomatama.

Pošto je primio samog poglavnika, Pije je primio i njegove izvanredne opunomoćenike. Najpre u septembru 1941. godine fratra Kerubina Šegvića, s kojim je razgovarao mnogo duže nego i sa „samim… nadbiskupima“, kog je pitao o „svemu“, „što se događa u Hrvatskoj; osobito me je pitao za poglavnika i za sve druge članove vlade, za njina verska mišljenja i njina religiozna osećanja“ – uvek je to glavno! Isto tako je primao i druge Pavelićeve izaslanike, dr Nikolu Rušinovića, dotle lekara u Rimu, i grofa Ervina Lobkovića „kao uvek“, kako je izveštavao taj izdanak jedne stare porodice češkog porekla 22. oktobra 1942, „na krajnje predusretljiv način“; „vrlo ljubazno“, kaže se o audijenciji od 31. januara 1943; a o onoj sa zagrebačkim gradonačelnikom 14. aprila: „Takva čast je retka… U toj dvorani se primaju državni poglavari.“ Samo tri dana ranije papa je ustaškom izaslaniku Lobkoviću naglasio „osobit značaj“ njegovog „prisustva“ u Rimu i rekao: „primite moj naročiti blagoslov“.

Bilo je očigledno da Pije XII iznad svake uobičajene blagonaklonosti daje prednost Hrvatima, da im je dopuštao audijencije zatražene u poslednji čas, čak i kada nisu bile valjano obrazložene, pri čemu se, iznad svega, trudio da „udovolji svakom prohtevu ustaša“. Već 22. jula 1941. godine primio je stotinu hrvatskih omladinaca, mnoge u ustaškim uniformama, koji su nosili ustaški amblem (veliko „U“ sa bombom koja eksplodira u njemu). Pije je dopustio tu audijenciju „pod jednim od najsvetijih tremova Vatikana“, likovao je Katolički tjednik. „Najdirljiviji trenutak je bio kad su mlade ustaše zamolile papu da blagoslovi poglavnika, Nezavisnu Državu Hrvatsku i hrvatski narod. Svaki član dobio je medalju za uspomenu.“ Pošto je još istog meseca primio i hrvatsku rimsku koloniju, Pije je u decembru 1942. godine primio ustašku omladinu u drugu audijenciju, uzviknuvši na oproštaju: „Živeli Hrvati!“

U međuvremenu, Srbi su umirali.

Već u jesen 1941. godine fra Šegvić javlja iz Italije: „O nama imaju predstavu da smo horda barbara i ljudoždera“, a tako misli i jedan profesor Gregorijane sledećeg proleća: u Hrvatskoj „nema ničeg drugog do nereda, užasnih ubistava, tiranije i posve nemoguće situacije. Ustaše čine zverstva, kakva skoro istorija skoro ne poznaje. Pobile su ne samo hiljade nevinih ljudi, nego su ih i mrcvarile, sadistički i na bestijalan način.“

Na isto razdoblje odnosili su se i izveštaji Šegvićevog naslednika Rušinovića, koji je „dnevno“ opštio sa „sveštenicima i fratrima“, primao „i ljude iz Vatikana“, „poznate diplomatske predstavnike“, čak i „takozvane prijatelje“ u kuriji, koji su govorili o „banditizmu u Hrvatskoj“ i tvrdili da „je skupljeno 8.000 fotografija kao dokaz za zločine ustaša nad srpskim stanovništvom“. U stvari, državni sekretarijat je posedovao foto-albume o masakrima i masovnim pokatoličavanjima. Vatikan je, naravno, imao i sopstveni ured za Hrvatsku. Njegov upravitelj, monsinjore Pjetro Sigismondi, izričito je priznao Šegviću zadovoljstvo kurije zbog masovnih pokatoličavanja, međutim „ponovio je“, kako Šegvić piše, „da nas upravo zbog toga napada američka i engleska štampa“, pošto se preobraćenja odvijaju „pod jakim vladinim pritiskom“. S obzirom na to, Sigismondi i kurija su preporučili „da se radi postepeno, kako bi se izbegla prebacivanja, klevetanja i negodovanja protiv same Svete stolice…“

Konačno, bilo je daljih direktnih kontakata sa hrvatskom „Državom Božijom“. Jedan od ljudi za vezu između zagrebačkog nadbiskupa i Vatikana bio je profesor bogoslovlja Krunoslav Draganović, član odbora za preobraćivanje i kapelan u „logoru smrti“ Jasenovcu, Pavelićev kasniji pratilac prilikom bekstva u Južnu Ameriku.

Ali glavni je bio benediktinac Đuzepe Ramiro Markone. Šezdesetogodišnji prelat, docent filozofije u Rimu i vojni kapelan u Prvom svetskom ratu, bio je predstojnik opatije Monteverđine pre nego što ga je Pije XII, s titulom papskog „vizitatora“ naimenovao za predstavnika kurije u Zagrebu, i to 13. juna, na Pavelićev imendan, kako se isticalo u Hrvatskoj. Apostolski legat „u svojoj beloj odeždi, s karakterističnim okruglim, podbulim licem buldoga“, zemljak i lični prijatelj Napolitanca Maljonea, de facto je delovao kao nuncije i bio u klerofašističkoj Hrvatskoj skoro popularan lik. Štampa i radio naglašavali su njegov značaj, svaki njegov imendan i rođendan javno je proslavljan, bio je takođe doajen šačice u Zagrebu akreditovanih diplomata, uvek mu se davala prednost, sudelovao je na javnim manifestacijama, sedeo u ustaškom parlamentu u diplomatskoj loži, pojavljivao se među Hitlerovim, Musolinijevim i Pavelićevim višim oficirima. S ovim poslednjim rame uz rame vršio je smotru ustaške omladine, leteo vojnim avionom, razume se, dobro je poznavao situaciju, izveštavao često i opširno „Svetu stolicu“, mogao je „putovati“ u Rim koliko god je puta hteo i ostao u Zagrebu do dana kada su ga zauzele Titove jedinice.

Ne treba zaboraviti ni vojne kapelane italijanske vojske, koja je jedno vreme držala više od trećine zemlje. Lakše nego igde drugo kurija je mogla da dobije obaveštenja preko tih ratnih propovednika.

Ali i Euđenio Pačeli, čovek „svetoduhovske rečitosti“, ćutao je o monstruoznim zverstvima u katoličkoj velikoj Hrvatskoj. Celi nefašistički svet je, doduše, protestovao. Čak su i prvaci katoličkih Slovenaca pisali u jednom memorandumu od 1. marta 1942. godine katoličkom nadbiskupu beogradskom Ujčiću, preko koga je to trebalo da dospe u Vatikan: „U Nezavisnoj Državi Hrvatskoj svi pravoslavni episkopi i sveštenici ili su pobijeni ili zatočeni, ili poslani u koncentracione logore, njihove crkve i manastiri razoreni ili zaplenjeni. Priznati glavni cilj političara u Zagrebu jeste uništenje srpskog naroda u NDH.“

Međutim, dok su tamo Pačelijevi „odani sinovi“ sprovodili lov na Srbe, Jevreje i Cigane i klali stotine hiljada često svirepije nego životinje, a druge stotine hiljada pretvarali u prinudne preobraćenike – „bez i najmanje kritike od strane građanskih ili verskih vlasti“, kako je pisao Osservatore Romano, ni jedna jedina reč osude nije došla iz usta „namesnika Hristovog“. Naprotiv! Kao što je njegov državni sekretar 21. februara 1942. godine hrvatskim biskupima izricao samo reči hvale, tako je i on sam izrazio svoje „veliko zadovoljstvo“ i svoja „očinska osećanja“ i hrvatskom episkopatu uputio svoj „apostolski blagoslov“.

Ali, Pije je, takođe, blagoslovio najvećeg masovnog ubicu svih satelitskih država, Pavelića, na početku njegovog zločinstva, tokom njega, i na samrtnoj postelji. Takođe je primio već višestruko na smrt osuđenog u svečanu privatnu audijenciju, a još u maju 1943. godine Paveliću je najavljen još jedan prijem do koga više nije došlo. A svojevremeno je državni sekretar Maljone, kada je Pavelić hteo da putuje za Rim i tamošnji boravak iskoristi za posetu Vatikanu, naložio da se javi Zagrebu da „sigurno nema nikakvih teškoća za posetu poglavnika Svetom ocu“. Sam papa je, još jula 1943. godine pred generalom i ustaškim ministrom Sinčićem – hvaleći pri tom Hrvate kao „narod dobrih katolika“ – izjavio da je „vrlo zadovoljan“ time „što je imao priliku da govori s poglavnikom, o kome svi govore da je praktikujući katolik“.

Uistinu, to je i bio! I skoro je isključeno da papa nije, navodno, bio svestan ironije tog izraza, „praktikujući katolik“ – on, koji jedva da je ijednu reč javno kazao, a da je nije unapred promislio, a kod držanja govora napamet ih učio. A pri tom je takođe uveravao ministra Sinčića da će Paveliću, ako dođe u Rim, „vrlo rado“ dati blagoslov. Pa, svaka čestitka tog tako uglednog čoveka izazivala je kod Pija neuobičajenu pažnju i veselje. Hrvatska mu je, prema Falkoniju, uopšte izgledala „uvek kao primerna, ako ne i idilična država“.

Papa se vrlo milostivo ponašao i prema primasu hrvatske crkve Stepincu. Naimenovao ga je ne samo vojnim vikarom ustaša, nego je tog nadbiskupa – koji je još i posle rata očekivao od Zapada „upotrebu njegovog atomskog oružja“, „da bi Moskvi i Beogradu doneo zapadnu civilizaciju, pre nego što bude prekasno“ – unapredio i u kardinala: Vrhovni sud Hrvatske u Zagrebu bio ga je već osudio na 16 godine robije, ali se Pije XII još i tada, pred celim svetom, opredelio za njega. I s pravom! Jer je biskup, koga je papa slavio kao „primer apostolske revnosti i hrišćanske duševne snage“, dopuštao samo ono, što je i papa dopuštao! A on je ovako pisao 12. januara 1953: „Mada je odsutan, Mi ga grlimo s očinskom ljubavlju – i žarko želimo da svako zna da Naš zaključak da ga odlikujemo dostojanstvom rimskog purpura nije proistekao ni iz kog drugog razloga, osim da mu se, na doličan način, odužimo za njegove velike zasluge.“ Svoje „velike zasluge“ nadbiskup Stepinac je stekao kao primas jedne države koja je od dva miliona pravoslavnih Srba 240.000 njih nasilno preobratila u katolicizam i oko 750.000 poubijala, često nakon najsvirepijih mučenja – dakle, 10 do 15 odsto žitelja velike Hrvatske.

Kada je nekadašnji nemački general Rendulić, koji je i sam bio hrvatskog porekla, jedanput pred Pavelićem pomenuo da su ustaše, po njegovom znanju, pobile 500.000 ljudi. Pavelić je to odbacio kao „klevetu“. „Bilo je samo 300.000.“

Ali, papa je jedan jedini put između 1941. i 1945. godine pomenuo ime Hrvatska u jednoj javnoj besedi: ne kada su njegovi „odani sinovi“ ubijali stotine hiljada ljudi, kada su Srbe streljali, probadali, umlaćivali, odsecali im glave, bacali ih u vodu, gušili, čerečili, žive sahranjivali, žive spaljivali i raspinjali na krst, kada su im kopali oči, sekli uši, noseve – ne tada, nego kad su se komunisti Jugoslavije 1945. godine počeli svetiti za to, tada je Pije XII već 2. juna rekao: „Nažalost, moramo se požaliti zbog ubistava sveštenika u ne jednoj oblasti, deportacija civilnih lica, umorstava građana bez procesa ili iz privatne osvete: a ne manje tužne su vesti koje su do nas doprle iz Slovenije i Hrvatske…“

Papinim tragom idu njegove sluge. Katolička „istraživanja“ koja sada već dobrovoljno priznaju „crne mrlje“ srednjovekovne crkve, već decenijama izbegavaju katoličke koljačke orgije u hrvatskom „Carstvu Božijem“. Ako ih uopšte pominju, onda je to obično onako kao u Priručniku crkvene istorije (Handbuch der Kirchengeschichte), koji na 834 stranice posvećene XX veku donosi o tome samo jednu jedinu i uz to još skroz iskrivljenu rečenicu: „Tamošnja vlada bila je prema crkvi veoma predusretljiva, ali ju je ipak prisiljavala(!) na kolaboraciju i uvlačila je u krvave obračune hrvatskih ustaša sa srpskim partizanskim jedinicama(!).“ I odmah nakon tog iskrivljavanja, koje jedva da bi moglo biti lakonskije, grotesknije i tipičnije, sledi prizivanje vlastitih gubitaka: „Te okolnosti su dovele krajem rata, kao i prilikom proterivanja nemačkog stanovništva, do svirepog nasilja takođe i nad katoličkom crkvom. Jedno pastirsko pismo biskupa je 1945. godine žalilo zbog ubistva 243 duhovnika, pljačke i razaranja mnogobrojnih crkava.“

Međutim, i ovi sveštenici su manje bili žrtve svojih neposrednih ubica nego hrvatskog katolicizma, njegovog krstaškog rata i pape koji ga je podržavao.

Još pre dvadeset godina rekao sam da na teret Euđenija Pačelija verovatno pada više zločina nego na bilo kog njegovog prethodnika kroz vekove. „Posredno i neposredno“, pisao sam, „on je toliko očigledno upetljan u najčudovišnija zverstva fašističke ere a tako i istorije uopšte, da prema taktici rimske crkve ne bi bilo čudno da ga proglase za sveca“ – jer, njihove svetačke legende krase „imena hiljada kanonizovanih zlikovaca…“

Međutim, još su i godine njegovog pontifikata u postfašističko doba opravdale uzdizanje pape do časti sveca i to takoreći kao od šale, svaka godina zasebno, čak i po najstrožem rimokatoličkom merilu.

Izvor: Stanje stvari