Катун!

Онај катун у планини.

Нарочита планина.

Моји је подигли.

Гледао је Србин где планина расте, момчи се, горостасно стасава…

У врх те планине од најлепше буковине и храста- катун.

Мислио би кише ће га понети, а о њега се ветру ломиле кости.

Надгорњавале су се букве и храстови ко ће за катун…

Ко оно овнови кад упру један на другог и они би једни на дуге крошњама, столетне бикчине љуте…

Расло је дрво да катун буде.

А, катун…чини се онако на око- свици би га сатрли кад се сроје на њему, а он камен од костију.

Рода мојега, букве и храста.

Највећи су људи стасавали у малим катунима.

Да се исправе и протегну понели би катун ко шајкачу, ал катун је то…

Дом, колевка, манастир, гроб, распеће…

Палили су ми горе, клали планине, вешали букве о храстове и храст о букве, а залуд…

Катун је вазда опстајао.

Србин је то!

Крваве колевке су крај оњишта успављивале децу, и мајка распета о вериге што умирући пева успаванку…

Раскивали су ми катун, поганили, давили ђедове да одају Бога…и кад би се зорили над палом дашчаром- васкрсавала би у распеће.

Српске су планине Голготи посестриме.

Рађало се и у опустелом катуну!

Певало, славио Господ и мило српство, крштавало у пустој гори и уморноме катуну.

Умру куће без људи, ал не и катуни.

Господ ту сврати да почине у горскоме манастиру.

Загусла.

Сабере се братсво букава на монашењу дивљих крушака и постризању најмађих храстова.

За катуне се подвижују…

Србин је то!

Мислио би онако, на око, орао би га ко јагње понео, а катун се кореном за вечност дохватио.

Катун се корени, Србин је то!

Схваташ ли сад шта смо?!

Ти читав живот зидаш кућу и вазда ти кров измиче, а ја, Србин, у дому векујем!

Небо сам у кров уметнуо.

Кући је четири зида- дом су четири стране света.

Свуд где су нам стопе, кости и колевке букве и храстови се надгорњавају ко баста за катун!

Србин је то, корени се.

Заседне и гледа где планине расту…