Katunska nahija: Starica i sin žive u kući pokrivenoj slamom, bez struje i vode
1 min readOvo je život starice Danice i njenog sina Čeda. Oni žive u Katunskoj nahiji zvanoj Cuce, u selu Plate. Njihov život nije ni malo lak, kao što možete vidjeti na slikama jer slika govori više od riječi.
Žive u kući, ako se tako uopšte može nazvati, koja je pokrivena slamom, bez struje i vode. Nemaju kupatilo, ne posjeduju šporet ni televizor. Bez ikakve su komunukacije sa svijetom jer nemaju telefon, a ni dometa tamo nema….
Danica i Čedo se i griju na ognjište a u toj prostoriji i spavaju. Od dima i vlage, njihovo zdravstveno stanje nije najbolje. Kada padaju kiše preko kreveta stavljaju najlon jer krov koji je od slame propusta vodu.
Žive kako moraju, od socijalne pomoći od 50 evra. Imaju jednu kravu.
Čedo, Daničin sin je, dok je bio mlad radio kao konobar dok se hotel nije zatvorio. Morao je da se vrati na selo kod majke kako bi joj pomogao i tu je ostao do danas.
Molimo sve ljude dobre volje da im pomognu oko adaptacije kuće da bi mogli sledeću zimu da dočekaju u boljim uslovima.. Krov je vrlo loš. Kada padne snijeg taj krov neće moci da izdrži – srušiće se.
Za njih bi svaka pomoć bila od velikog značaja, da ostatak života mogu provesti u nekim normalnijim uslovima.
Veoma su srećni na pomoći Banke hrane u vidu hrane i higijenskih sredstava. Za njih je svaka pomoć veoma značajna.
Kontakt ćemo dati svima koji žele pomoći putem mejla [email protected]
Mob: tel. +382 69 495 680, ili u inboksu fb stranice https://www.facebook.com/banka.hrane/?ref=hl
Pomoć u novcu je moguće uplatiti na ime Čeda Miljenovića. Žiro račun je otvoren u Erste banci.
5403211596813
IBAN:2554000003211596813
+Mrve hljeba
Puče puška, a za njome
Viteški se poklič začu:
„Ko je soko, širi krila,
Eno Turci na Moraču!“
Ode poklič kroz sva brda
I svako se pleme krete;
Martinići prvi čuše,
Prvi oni u boj lete.
„Zbogom đedo, evo boja!
Čuješ kako brda huče?
Da okušam sreću svoju
Mene mlada želja vuče.
Iako sam jošte nejak,
Ja već umem puškom biti;
Ako misliš da ne umem
Bojak će me naučiti.“
Tako zboreć` mladi Mićun
Đeda ljubi, pušku sprema;
A rukama đed ga pipa-
Jer očnjega vida nema.
„Pođi, pođi moj sokole!“
Slepi starac tiho zbori
„Ti si jošte cigla sveća,
Koja slepom starcu gori,
Ti još nikad nisi bio,
Đe junaci krvcu liju;
A đedo te pratit` ne mož`
Ja kako će bez očiju?
Piperi su sokolovi,
Vješti boju, vični klancu;
Zakriliće mladost tvoju,
Dovešće te zdrava starcu.“
Starac slepi, junak stari
Što j` u boju život prov`o
Uči mladog svog unuka,
Pa na kraju reče ovo:
„Kad sjednete da se ruča,
I kad padnu mrve hljeba,
Pokupi ih i donesi,
To mi sine, za lek treba.
Prisnilo se noćas meni
Da ću opet progledati,
Ako stanem mrve s boja
Ja na oči previjati.
Uzmi ovu bjelu torbu,
Napuni je, sine mili,
Al` mrvama samo onim
Što bi ljudi pogazili.“
– I unuk se mladi zakle,
Da će tako sve činiti,
Pa veselo u boj ode
S Piperima Turke biti.
Išla vojska dvades`t dana,
I svaki dan boja bješe;
Oteraše turske čete,
I do Tare prodriješe.
Pa veselo vraćaju se
Svaki vojnik svojoj kući,
I Piperi svi dođoše
Zavičaju – pjevajući.
Al` Mićuna tu ne bješe,
Njega nema prop`o negde
Nestalo ga u planini,
Niko ne zna kud se zđede.
Slepi starac suze roni
Sve junake redom sreta:
„Kaž`te ljudi, đe je Mićun?
Što je bilo od đeteta?“
Jedni ćute, drugi zbore:
– A svima je starca žao, –
„Mi ne znamo đe je osta`
Nit viđesmo kad je pao.
Mlad i nejak al je junak,
Međ` prvima svud je bio;
Svakog dana borismo se,
A on nas je sokolio.“
Suzama se starac guši,
Nit` što jede nit` što pije;
Na studen je kamen pao,
Po kamenu suze lije.
Kad je prošlo deset dana,
Steže starac gorku tugu,
Pa on zove Martiniće
Na podušje svom unuku.
Skupilo se cjelo pleme,
Iju, piju, ko šta vole,
I za dušu Mićunovu
Pokraj čaše Boga mole.
Najedanput s vrh brijega
Puška puče, pjesma ču se
„To je Mićun!“ – neko reče, –
„Veseo je, pjeva mu se !“
Poskočiše noge lage
I svi u glas zakliktaše:
Izletješe na krševe
Te Mićuna dočekaše.
Samo slepi starac osta
Ni kročiti on ne može;
Ruke širi i uzdiše:
„Veliki si, Bože, Bože!“
U to Mićun k njemu stiže,
A rječ mu je bila prva:
„Oprosti mi, dobri đedo,
Ja ti nisam don`o mrva.
Ta bijah ti napunio
Evo punu torbu ovu;
Al` u šumi kad bijasmo
– Što Jelovik šumu zovu.
Sustigosmo turske čete,
Otvori se bitka velja.
Pripucaše šarke puške,
Zatrese se crna zemlja.
Koliko je gođ drveta
Iza svakog puška bije,
Piperi se rastavili
Dva zajedno niđe nije.
Ja ogrezoh među Turke,
Palim puške, molim s` Bogu;
Al` kad sunce htede zaći,
Udari mi zrno nogu.
I ja padoh ispod jele,
Ona sklopi vite grane;
Ništa za se nisam znao
Sve do one zore sjajne.
A kad svanu svud tišina,
Osvrćem se tamo – amo;
Niđe niko ne čuje se, –
Gusta, pusta šuma samo.
Kupim snagu da se dignem,
Al` na noge ne mož` stati;
Noga mi je sva u krvi,
A nemam je čim oprati.
Niže mene potok teče
Ja ga čujem đe žubori;
Ruke gore, čelo gori,
A žeđ srce da umori.
Odvučem se pobaučke,
Te se vode tu napijem,
Tu razgledam moju ranu,
Operem je i previjem.
Ali što ću? – Evo gladi
Ta nešto mi jesti treba
Šuma nam je dobra majka,
Ali ona nema hljeba.
Tad se sjetih torbe ove
Đe su mrve i korice;
Kad pozobah dve – tri šake
Nasitih se dovoljice.
Tako prođe sedam dana,
Sedam dana, sedam noći,
Dok se rana zamladila
Te iz šume mogah poći.
Da ne bješe tih mrvica
Ne bih danas sunca gled`o;
Ali jaoj, sada nemam
Tebi leka, tebi đedo!“
Progovara starac slepi:
„Blago meni do vijeka!
Ti se spasa` mojim lekom;
Ja i ne šćah za se leka.
Ja sam znao da u boju
Često hrane ponestaje,
Ja sam znao, sjećao se
Muka gladi kolika je.
Zato sam ti ja i reka`:
Kupi mrve, kupi kore!
Jer ja znadem naše stene,
Jer ja znadem naše gore.
Ti me ne bi ni posluša`
Da sam kaza` tebe radi;
I ti bi mi poginuo,
Ne od puške, no od gladi.
Ja i ne šćah za se leka,
Moji dani već se broje,
Ali tebe imam živa,
Moj Mićune, oči moje
Ljubomir M. Nenadović (1826-1895)
https://www.youtube.com/watch?v=XWb7arKr_kU
pitat će je starost gdje joj prođe mladost