Kerovi – daleko se kazalo

Piše: Mišo Vujović

„Jedan pas laje sa razlogom, ostalih sto laje zbog njegovog laveža“.

Laju besni psi po budžacima interneta. Kevću pa beže iza ćoška u blok. Prizivaju mir s’ nožem u zubima zadojeni mržnjom, kidišu obešću strvinara, za šaku para gospodara sveta.

“Proklete pare za ukletu raju sklonu belaju”, rek’o bi Brane Robija.

Ni nisam zaboravio devedesete, ni ratove, ni izbeglice, ni inflaciju, ni mafiju, ni Jezdu, ni Dafinu, ni vrelinu asfalta iz koga je isparavala krv žestokih momaka. Nisam zaboravio ni embargo Srbima preko Drine, ni pad Srpske Krajine, ni bahatost familije….

To je jedan par opanaka. Srpskih, ne haških, još manje Natovih. I nemojte mi spočitavati svoje bolesne projekcije. Ne branim ni Njega ni familiju, ali ni nad mrtvim vukom ne šiljim olovku. On je istorija čije će ogledalo osvetliti i nas i njega. Lavež mu neće nauditi pred sudom večnosti. Pred Tvorcem u koga nije verovao, ali se u Hagu nije obrukao. Stao je pred izkeženim luciferom i smislom argumenata obesmislio velike laži. Ne o sebi već o nama-đuture.

E to vam smeta, stoko bezrepa i bezimena. Smeta vam što niste dovoljno zagrabili na tuđoj nesreći. I danas nakon dve decenije njega okrivljujete. Bljujete po pokojniku kao po krvniku. Bez stida i duhovnog vida. Za vašu moralnu kataraktu nema leka. Zbog takvih, pljuvača uvis, smo svi osuđeni na doživotno režanje jedni na druge. Ogradili smo sebe mentalnim bodljikavim žicama kao u radnom logoru.
Nisam zaboravio, ni laži Jelka Kacina, ni ubistva mladih regruta JNA, sećam se masakra vojnika na Koranskom mostu, nisam preumio, pišući članak “Pobednik”, ni Tepića na “Bjelovarskom Čegru”, ni Stojadina Mirkovića regruta lojalnog i u smrti, svom komandiru. Imao sam na umu i deveti mart i tenkove za spas njegove vlasti, ali i za razbijanje preko potrebnog srpskog jedinstva. I tada sam bio na istoj strani.Na strani istine.

Požar je buknuo kuća gori i umesto da se gasi i spasi šta se spasiti može, mi smo se međusobno klali kao vandali ili gladni vuci. Da smo se takvim žarom suprostavili Turcima, brže bi se oslobodili i manje turčili.

Pred očima mi je i danas slika masakriranih vojnika u Tuzlanskoj koloni ili Dobrovoljačkoj ulici u Sarajevu. Zločini bez vinovnika i sudskog epiloga. Nikada mi neće iz glave uteći lik starice u crnini koja grli lobanju sina jedinca. Dobrina Prodanović je takođe Srebrenica, kao Ratkovići i Kravica i ostala sela oko Srebrenice, pre Srebrenice. I taj zločin osuđujem, ali ne prećutkujem ni biznis raznih nvo udruga, Tri hiljade srpskih duša je zverski umoreno. Zar i to nije genocid!? Čitava sela su popaljena do temelja. Srpska sela su gorela i devedeset druge kao i četrdeset druge. Krvave Božiće od Jošanice do srpskih sela oko Srebrenice, niko ne pominje.

Naser Orić je danas na slobodi. Šepuri se krvavih ruku do ramena, dok Srbi čame po kazamatima širom Evrope. I telali i soldati i generali, svi koji su se o nju očešali postali su sužnji. Neki bez krivice.

Nisam zaboravio ni Markale zbog kojih su bombe padale po Srpskoj u leto devedeset pete, ni Račak devedeset devete, gde su masakrirali istinu da bi, razornim projektilima, “uspostavili mir”. To je bilo humanitarno ubijanje.

Ako je kriv skrivio je svome narodu, ali ne vragu i Hagu. I nije sve njegovo delo i lična krivica. Ima tu i nas debelo učipljenih, kao što nas ima i posle njega u pljačkanju države kao ratnog plena.

To je njegovo nasleđe, krešte čuvari našeg morala – horski zapomažu – držite lopove – dok pune, već prepune džepove.