Кинески Тајван

Пише: Фан Кун

Прије свега, зашто Тајван припада Кини? Географски, провинција Тајван обухвата острво Тајван и околна мања острва, као што су острва Пенгху итд. Острво Тајван је одвојено од копна Тајванским мореузом, који је на сјеверу ужи, а на југу шири. На сјеверу је ширина мореуза око 200 километара, а на југу око 410 километара, док је најужа тачка Тајванског мореуза ширине око 130 километара. Острво Ђинмен у саставу провинције Тајван само је око 1,8 километара удаљено од града Сјамен у провинцији Фуђијен у континенталној Кини. Из перспективе историјских чињеница и правне основе, велики број историјских књига и докумената биљежи рани развој острва Тајван од стране Кинеза. Прије више од 1.700 година, кинески историјски документи оставили су најраније записе о развоју Тајвана. У 13. вијеку, кинеска царска управа почела је да оснива посебна тијела за управљање у Пенгху-у и на Тајвану за потребе спровођења административне јурисдикције.

У 16. вијеку, назив „Тајван“ почео је званично да се користи у државним документима кинеске династије Минг. Године 1684. царска управа кинеске династије ћинг основала је локалну самоуправу Тајван, која је била под јурисдикцијом провинције Фуђијен. Године 1885. влада династије ћинг успоставила је Тајван и као провинцију. У јулу 1894. године, Јапан је покренуо агресију на Кину. Кинеска држава под династијом Ћинг, која је поражена у априлу сљедеће године, била је принуђена да Јапану уступи Тајван и острва Пенгху.
Након избијања Другог свјетског рата, Кина, Сједињене Државе и Британија су 1943. године усвојиле Декларацију из Каира, најављујући да ће територије које је Јапан одузео Кини, као што су три сјевероисточне кинеске провинције, затим Тајван и острва Пенгху, бити враћене у састав Кине. Кина, САД и Велика Британија су 1945. године заједно потписале и Потсдамску декларацију, потврђујући да ће „услови Декларације из Каира бити спроведени“. Јапан је 1946. године потписао „Документа о јапанској предаји“ и обећао да ће „досљедно испуњавати своје обавезе према одредбама Потсдамске декларације“. У октобру исте године, кинеска влада је објавила да ће „вратити вршење суверенитета над Тајваном“ и одржала „Церемонију предаје провинције Тајван“ у Тајпеју. Као резултат тога, Кина је де фацто и де јуре повратила Тајван кроз низ правно обавезујућих међународних докумената.
Друго, због чега је настало питање Тајвана? Појава тзв. питања Тајвана повезана је са грађанским ратом који је покренула кинеска партија Куоминтанг 1940-их година, као и са мијешањем страних сила. Током антијапанског рата (1937-1945), кинески Куоминтанг и Комунистичка партија Кине успоставили су антијапански уједињени фронт за заједничку борбу против јапанске империјалистичке агресије. Након побједе у антијапанском рату, група унутар Куоминтанга је покренула антидржавни грађански рат како би приграбила плодове антијапанског рата. Кинески народ, под вођством Комунистичке партије Кине, био је присиљен да води ослободилачки рат више од три године, збацивши сукцесивно владу „Републике Кине“ коју је основао Куоминтанг и успоставивши владу Народне Републике Кине 1949. године, која је постала једини легитимни представник Кине и која је, наравно, у потпуности уживала сва права и штитила суверенитет Кине, укључујући суверенитет над Тајваном. Након пораза у грађанском рату, дио војног и политичког особља Куоминтанга је окупирао Тајван, што је резултирало посебним стањем изолације и дуготрајном политичком конфронтацијом између двије стране Тајванског мореуза. Међутим, суверенитет и територија Кине никада нису били доведени у питање, а чињеница да је Тајван дио кинеске територије се никада није промијенила.
Године 1971, 26. Генерална скупштина Уједињених нација донијела је Резолуцију 2758, којом је у потпуности политички и правно ријешено питање представљања Кине у Уједињеним нацијама, укључујући и питање Тајвана, и јасно је истакла да не постоје „двије Кине“ или „једна Кина и један Тајван“. У правном мишљењу Секретаријата Уједињених нација наводи се да „Тајван, као провинција Кине, нема независни статус“. У пракси, Уједињене нације називају Тајван управо „Тајван, провинција Кине“ (Таиwан, провинце оф Цхина). Принцип једне Кине је универзални консензус међународне заједнице и постао је основна норма у међународним односима.
Треће, како ријешити питање Тајвана? Рјешавање питања Тајвана и постизање националног уједињења је тежња и мисија цијелог кинеског народа. Основна политика кинеске владе за рјешавање питања Тајвана је мирно уједињење и успостављање модела „једна земља, два система“. Ова политика обухвата:
Прво, принцип једне Кине. На свијету постоји само једна Кина, а Тајван је дио Кине. Ово је универзално призната чињеница и предуслов за мирно рјешавање питања Тајвана. Кинеска влада се одлучно противи постојању „двије Кине“, „једној Кини и једном Тајвану“ и свим осталим покушајима и акцијама које могу довести до „независности Тајвана“. Кинези са обје стране Тајванског мореуза вјерују да постоји само једна Кина и подржавају поновно уједињење земље.
Друго, „једна земља, два система“. Под претпоставком једне Кине, социјалистички систем у континенталној Кини и капиталистички систем на Тајвану ће дугорочно коегзистирати и развијати се заједно у будућности. Тако треба бити из разлога што се мора водити рачуна о тренутној ситуацији на Тајвану и стварним интересима наших тајванских сународника, а такође, то је једна карактеристика и производ националног система Кине. Након поновног уједињења двије стране Тајванског мореуза, тајвански друштвени и економски систем остаће непромијењен, стил живота на том острву неће се мијењати, а његови економски и културни односи са остатком свијета ће такође остати непромијењени.
Треће је висок степен аутономије. Након поновног уједињења, Тајван ће постати посебна административна регија и уживаће висок степен аутономије. Тајван ће имати административну власт, законодавну власт, независну судску власт и моћ коначног одлучивања; може потписати комерцијалне и културне споразуме са страним земљама и уживати одређена овлашћења у вези са спољним пословима; имаће сопствену војску, а копнена Кина неће слати трупе у Тајван.
Четврто су мирни преговори. Обје стране Тајванског мореуза су кинеске, а мирно уједињење је утврђена политика кинеске владе и заједничка тежња цијелог кинеског народа. Међутим, свака суверена држава има право да предузме сва неопходна средства за очување националног суверенитета и територијалног интегритета. Питање Тајвана јесте искључиво унутрашње питање Кине. Кинеска влада нема обавезу да се управља према било којој страној земљи у погледу начина на који се бави својим унутрашњим пословима.
Народ са обје стране Тајванског мореуза има исте коријене, исту етничку припадност и исту културу. Ово питање које је заоставштина кинеског грађанског рата засигурно ће се ријешити, Тајван ће се сигурно вратити у загрљај домовине, а обје стране Тајванског мореуза ће се поново ујединити. То је чврста воља 1,4 милијарде Кинеза и неизбјежан тренд историјског развоја.

(Аутор је амбасадор Народне Републике Кине у Црној Гори)

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: