Klime

Piše: Mišo Vujović

“Kroz Bosnu ne pevaj, kroz Srbiju ne igraj, kroz Makedoniju nemoj ni da pevaš ni da igraš!” – Narodna poslovica

Upoznao sam ga pre desetak godina u kafani “Belvedere” u Ohridu. Tada se još nisam osećao domaćim u ovom drevnom gradu, s’ patinom vekova, dobre energije, vedrih i gostoljubivih ljudi. Pre svega veselih i predusretljivih. Noć zimska, subotnja, opuštena. Ljudi su večerali, lagano razgovarajući preko zalogaja. Najpre rakija, kao uvertira, sa obaveznom salatom, nekada i po dve-tri žolte ili mastike, zatim kreće meni kao muzički repertoar. Filovan ili udrobljen. Od svega po malo, široko od srca, sa merakom. Temparaturu, te subotnje večeri, kao i uvek, dovešće do usijanja gazda Klime, junak ove priče, jedan od najorginalnijih meštana ili živih simbola Ohrida.

Raspevano društvo za velikim stolom predvodio je sedi gospodin na pragu šesdesetih, kompaktne građe, dobroćudnog boemskog lica, bokserskog nosa, zeleno-modrih očiju.
Svirale su mu dve muzike. Violinista je sedeo na stolici postavljenoj na stolu. Kitio ih je denarima uvijenim u fišek, zaglavljuju novčanice među žice.
Šetao je svirače od Jadrana, Neretve, Drine, Ibra, Morave, Vardara, Ohrida i Bitole…

Meraklijsko “Zone Zamfirsko” diglo je restoran na noge….
Smenjivali su se Tozovac, Toma, Cune, Zafir, Usnija, Necad, Halid Bešlić… (Ivica Dačić u to vreme još nije nastupao.)
Klime ili Četkar, kako ga zovu, okružen muzikom, u ambijentu gde se savršeno snalazio, svojim dinamičnim pokretima na trenutak je podsećao na dirigenta ili, još bolje, na temperamentnog reditelja -perfekcionistu koji vraća glumce dok ne dobije savršenu scenu.

Otišao sam tada iz Ohrida nostalgično prožet tom finom energijom gostoljublja i balkanskog šareniša u kom je svako ugrabio pomalo tuđeg, oplemenio ga svojim duhom, našminkao drugim bojama, ubrzao ili usporio svojim temperamentom. Bilo je, na tom skupu organizovanja Sajma turizma u pokušaju, dosta mentalno kostimiranog sveta prepunog predrasuda istopljenih još prve večeri na prijemu u luksuznom hotelu “Ineks Gorica”.

Iz Srbije, nezaobilazni Bata – Hores sa svitom akrobata turizma i avanturizma i Generalom N. zvanim multislajsni skener. Tu je bio i, uvek mistični, Bugarin Ragin, bivši visoki bezbednjak, sada uspešan hotelijer, pa simpatični Marko – predstavnik Crne Gore, energični Dončo iz Ohrida – predsednik hotelijera Makedonije, dva naočita Bosanca i nekoliko mešovitih albanskih predstavnika hotelijerstva sa Kosmeta i Albanije.

Svi ti iskusni poslenici turizma, ugostiteljstva i hotelijerstva ostali su u senci gazda Klimeta i njegovog nastupa, ali i priređene gozbe kakva se retko viđa.
Klime je ljubitelj starih stvari, pasionirani antikvar koji iz raznih delova sveta doprema eksponate za kolekciju izloženu u njegovim hotelima i kafanama.
Svirao je violinu tako strasno da je svoju suprugu, tadašnju devojku, Ljiljanu, dočekivao sa tim svilenim tonovima na Ohridskoj plaštadi.

Upisao je DIF u Beogradu, završio ga redovno da bi razuverio oca u svoje nestašluke, svirao u vojnom orkestru na uvce generalu Mamuli, poznaje pola stare Jugoslavije, a gotovo da nema značajnijeg mesta u svetu da tamo nije boravio.

“Sve je stvar trenutka. Intuicija i inspiracija se kod mene dopunjuju. Sve što radim, mnogo toga i u poslu, kod mene je stvar osećanja, ne racionalne analize. Kada pijem, ja to radim predano i odgovorno prema tom činu. Zato se uvek napravi dobra atmosfera”, kaže skromno, dok sedimo u lepoj bašti mog pobratima Goceta, viđenog Ohriđanina, takođe čoveka široke duše, majstora lepog ugođaja.
Kada sam pre devet godina organizovao autobus novinara i tur-operatera iz Srbije da posete Ohrid, uz veličanstven doček i celokupan boravak, nezaboravnu žurku priredio je, ko bi drugi nego – Klime.

Pomalo umorni nakon celodnevnog obilaska grada, večerali smo uz laganu muziku tamburaša, a mnogi su jedva čekali evakuaciju do hotela i susret sa jastukom. Taj kamerni ambijent umora, pospanosti i mrzovolje pred kraj večere razbija Klime – na čelu trubača.

Zvuci kultnog “Marša na Drinu”, uz koje je srpska vojska nastupala u Prvom svetskom ratu, ne samo da su razbudili prisutne, već je nastao takav urnebes u kom su bez izuzetka učestvovali svi, a muzika je pojačana sa još pet tamburaških orkestra. Naravno, glavni štimer i dirigent bio je Klime, veliki zaljubljenik i čest gost Beograda.

“Nedostaje mi onaj masni burek i PKB jogurt u obliku kupe!”
“Žal za mladost, gazda Glime”, rekao bi gazda Mitke, kog u svojim boemskim nastupima oživljava Klime.

“Znaš li šta je karasevdah!?
I toj težak, golem karasevdah!?
Evo, ostare se, još se ne nažive,
još se ne napoja’ i
ne naceliva’.
Drum širok, prav, carski.
Po njega se rasipali hanovi, seraji, bašče, česme.
Mesečina greje…
Martinka mi u krilo, konj,
Dorča moj, ide nogu pred nogu,
a čalgidžije, što gi još od bilački han povedešem, peške idev iza mene.
Sviriv mi oni i pojev.
T’nko ni visoko kroz noć i na mesečini sviriv.
A iz seraji i bašče, kude mlade žene i devojke oko šedrvan i na mesečini oro igrav, grneta sviri, dajre se čuje i pesma…
I toj ne pesma, već glas samo.
Mek, pun glas.
Sladak glas kao prvo devojačko milovanje i celivanje”. (Koštana)