Knez Pavle ličnost velikog integriteta
1 min read
Knez Pavle, portret je delo ruskog slikara Savelja Sorina
Piše: Veljko Đurić Mišina
Napomena autora: Pre desetak godina, u vremenu kada je knez Aleksandar Pavlov Karađorđević (najstariji sin kneza Pavla Karađorđevića i Kneginje Olge) pokrenuo proces za rehabilitaciju svog oca, njegov bliski saradnik i moj prijatelj Srđan Stanišić me zamolio da, kao profesor na predmetu Istorija Jugoslavije na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Prištini (sa sedištem u Kosovskoj Mitrovici) sačinim elaborat o mestu i ulozi kneza Pavla Karađorđevića u godinama dok je bio prvi namesnik maloletnog kralja Petra II.
Tako je nastao ovaj tekst. Elaborat je poslužio u pripremi materijala za tužbu protiv Republike Slovenije za povraćaj imovine koju je lično stekao knez Pavle iz sopstvenih finansija. Uzgred, za tu tužbu pribavio sam i potrebnu dokumentaciju iz Arhiva Jugoslavije koja je dokazivala pravo vlasništva na objektima u mestu Brdo kod Kralja. Poznato je, međutim, da od tužbe nije bilo ništa. S obzirom na to da knez Aleksandar Karađorđević nije stigao da traži pravdu u Strazburu, sve je zastalo i danas pripada istoriji.
Ovaj tekst ima za cilj da pruži nešto više činjenica o događajima koji su vezani, prvenstveno, za kneza Pavla Karađorđevića u kontekstu opštih tokova zbivanja u Kraljevini Jugoslaviji i Evropi. Činjenice su dobro poznate i o njima nema nikakvih nedoumica među istoričarima. Kao takve, mogu da posluže u sagledavanju njegove političke delatnosti, oceni i sudu istorije.
Prećutkivanjem, paušalnim i neutemeljenim kvalifikacijama iskrivljivana je istorija
Državna komisija za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača, koju je, još u toku rata, formirala Vlada Demokratske Federativne Jugoslavije, donela je, između nekoliko hiljada, i 17. septembra 1945. odluku kojom je knez Pavle Karađorđević proglašen zločincem. (Arhiv Jugoslavije, fond „Državna komisija za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača“, F. Broj 3572)
U rubrici „Kratak opis i kvalifikacija zločina“ pisalo je:
„Izdaja naroda. Gaženje Ustava. Sabotaža naoružanja i pripreme zemlje za rat. Razbijanje jedinstva naroda Jugoslavije. Priprema agresivnog rata.“
„Po preuzimanju namesničke vlasti, Pavle Karađorđević pogazio je Ustav time, što je celokupnu vlast uzeo u svoje ruke kao neograničeni gospodar, ignorišući narodno predstavništvo. Za ovo vreme, doneseni su protivustavni zakoni o neravnopravnosti građana, a spoljna i unutrašnja politika su po njegovom ličnom nahođenju, bez obzira na interese zemlje.“
„U svojoj unutrašnjoj politici Pavle je razvijao mržnju jednog naroda protivu drugoga i time slabio njegovu otpornu snagu. Korupcija i teror postale su obična stvar. Istovremeno sa ovakvom unutrašnjom politikom u spoljnoj politici namesnik Pavle zapojen neodoljivom mržnjom prema S.S.S.R. napušta dotadanje saveze i naslon na demokratske zemlje, a tajno uključuje Jugoslaviju privredno i politički u potpunu zavisnost sila osovine. A 1941 g. zaključuje Trojni pakt, pošto je prethodno i sistematski sprovodio sabotažu naoružanja i pripremio zemlju na kapitulaciju.
Odvajanjem od demokratskih zemalja i potpisivanjem Trojnog pakta Pavle je doprineo agresivnom ratu sila osovine.“
Predmet (odluka) je upućen Javnom tužiocu i Odeljenju za zaštitu naroda i države na dalju nadležnost.
Odluka je pravni dokument i ona može da bude podložna preispitivanju ako se utvrdi da pravna procedura nije ispoštovana po odgovarajućim opštevažećim pravilima. Preispitivanje je posao suda kao institucije i on može da poništi odluku.
Posao istoričara je nešto sasvim drugo. U prvom redu da objasni događaje koji su se desili služeći se poznatom i prihvaćenom metodologijom. Istoričar može da objasni mesto i ulogu jedne savremene ličnosti u istorijskim zbivanjima koristeći se dostupnom originalnom, verodostojnom i autentičnom arhivskom građom i relevantnom literaturom. Istoričar u tom poslu treba da se rukovodi strukom i metodologijom, a ne politikom koja je umela da iskoristi sve što joj treba u postizanju cilja.
U ovom konkretnom slučaju, a radi se o političkoj delatnosti kneza Pavla Karađorđevića, komunistički sistem uspostavljen posle pobede u građanskom ratu 1941-1945. je imao znatnog udela u ocenjivanju istorijskih zbivanja i ličnosti naročito ako su bile na suprotnoj strani.
Prećutkivanjem, paušalnim i neutemeljenim kvalifikacijama iskrivljivana je istorija pa je ona postajala crno-bela. Vredno je istaći da ovakve kvalifikacije nisu radili samo komunisti već i učesnici i baštinici svake revolucije.
Za stvaranje celovite slike o jednom vremenu, događajima koji su ga obeležili i ličnostima koje su imale odlučujuću ulogu u svemu tome, potrebno je, prvenstveno, otvaranje arhiva političkih činilaca koji su uplivisali na tok istorije. Imajući u vidu da su nemački arhivi i arhivski fondovi koji sadrže građu nemačke provenijencije (koji se nalaze, između ostalog, u Sjedinjenim Američkim Državama i Engleskoj) uglavnom otvoreni, a da to nije slučaj sa britanskim, istoričar nema sve neophodne i potrebne uslove za svoj naučnoistraživački rad. Samim tim, rezultati (i zaključci) njegovog rada mogu biti podložni kritici, opovrgavanju, negiranju, preispitivanju…
Iako se i britanski arhivi drže određenih pravila, u njima postoje fondovi koji se ne otvaraju i po stotinu godina od nastanka pojedinih dokumenata. Znači, za životni vek najmanje tri generacije. A to je onda gotovo bezvredno jer je istorija uveliko otišla svojim tokom na koji se, ako se i želelo, nije moglo uticati upravo zbog nedostupnosti određene dokumentacije koja bi ukazala na početak i razvoj procesa. (Uz ove reči možda je potrebno navesti i sledeći primer: 27. mart 1941. i 5. oktobar 2000. i učešće Anglo-Amerikanaca u njima.)
Kralj Petar Karađorđević brinuo je o dečaku Pavlu
Pavle Karađorđević je rođen 15. aprila 1893. u Petrogradu, u Rusiji. Otac knez Arsenije Arsen Karađorđević (rođeni brat kralja Petra I) je unuk Đorđa Petrovića – Karađorđa, a majka Aurora Demidov, princeza od San Donata. Arsenije je imao vojno obrazovanje (oficirska škola) koju je završio na San Siru u Francuskoj, i ratno iskustvo stečeno u devet ratova (bio je, osim ostalog, i general ruske konjice i smatra se za Srbina koji je dobio najviše vojnih odlikovanja. Aurora potiče iz stare porodice, poznate po, između ostalog, bogatstvu predaka.
Pavle (jedini sin kneza Arsena Karađorđevića) je zarana ostao bez prave roditeljske brige jer su se otac i majka razdvojili u svakom smislu. Brigu o njemu je preuzeo stric Petar, koji je bio udovac. Tako je Pavle postao deo jedne zajednice u kojoj su još bili Đorđe, Aleksandar i Jelena i sa njima podelio sve radosti i nesreće. Samo je jedno izvesno vreme je proveo bez mladih rođaka. Bilo je to u vreme kada su braća od strica otišla u Rusiju na školovanje a on je odveden u jednu školu u Lozani u Švajcarskoj.
Knežević Petar Karađorđević je 1903. izabran za vladara Srbije i uskoro krunisan za kralja. Zajedno sa njim u Beograd je došla i njegova porodica. Uskoro je došao i Pavle.
Pavle je u Beogradu završio osnovnu školu i gimnaziju. Sestra od strica Jelena je boravila u Rusiji i tamo se udala za jednog pripadnika carske porodice. Đorđe je bio, navodno, duševno nestabilan. Aleksandar je bio sasvim drugačiji.
Pavle je 1912. kazao da bi želeo da nastavi školovanje u Engleskoj a ne u Rusiji, gde su to činili braća od strica. I to je bilo sređeno sledeće godine pa je stigao u Oksford. Upisao je studije klasičnih nauka. Studije je prekinuo 31. jula 1914. kada je Austro-Ugarska objavila rat Srbiji. Vratio se u Srbiju početkom jeseni. Zbog bolesti je otišao u Italiju. Potom je boravio u Engleskoj. Na Krf je došao početkom 1916. Posle nekog vremena, ponovo se obreo u Italiji. Vratio se u Solun, gde se pripremalo novo ratište.
Tokom rata bio je član nekoliko diplomatskih misija i radio u Međunarodnom crvenom krstu.
Krajem 1918. vratio se u Oksford da okonča studije. Diplomirao je istoriju umetnosti i dobio zvanje majstor umetnosti (master of arts).
U leto 1921. proveo je nekoliko meseci u Parizu sa regentom i prestolonaslednikom Aleksandrom, koji je bio na lekarskim pregledima. Postoje indicije da je već tada Aleksandar govorio Pavlu o svojoj politici vladavine. U međuvremenu, umro je kralj Petar. Kako lečenje nije moglo da se prekine, braća su ostala do kraja i nisu bila na sahrani počivšeg kralja Petra. S obzirom na to da se radilo o velikoj tajni o zdravlju prestolonaslednika, u sve to bilo je upućeno samo nekoliko osoba. Jedna od tih osoba je bio Pavle.
Ženidba Pavla i stvaranje Muzeja u Beogradu
Pavle se venčao 21. oktobra 1922. u Beogradu sa Olgom, kćerkom grčkog princa Nikole, sa kojom je kasnije dobio dva sina i kćerku.
Narednih desetak godina posvetio se sebi i porodici. Povremeno je odlazio u inostranstvo, najčešće u Italiju i Englesku. Uradio je gotovo sve što je trebalo kako bi otvorio svoj muzej (Muzej kneza Pavla).
U međuvremenu, političke i druge prilike u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca su se toliko iskomplikovale da je kralj Aleksandar 6. januara 1929. suspendovao Ustav (Vidovdanski ustav iz 1921), zaveo ličnu diktaturu, ukinuo parlamentarizam, zabranio sve organizacije koje su imale nacionalno obeležje… Potom je izvršena velika reorganizacija centralne i lokalne državne uprave, promenjeno ime države u Kraljevina Jugoslavija, ozakonjena nova simbolika… Kralj je pokušao da nametne jugoslovensko nacionalno jedinstvo ali projekat nije uspeo iz više razloga. Upravo zbog toga, kralj je oktobra 1931. doneo takozvani oktroisani (darovani) Ustav koji je ublažio prvenstveno političke prilike uvodeći elemente demokratske vladavine uz zadržavanje ovlašćenja u zakonodavstvu, upravnoj i sudskoj vlasti. I pored nekih manjkavosti, primetni su bili i određeni pozitivni rezultati.
U političkoj krizi koja je kulminirala 1933. kralj i Vlada su pokušali da kazne opoziciju Hrvata i Slovenaca. Nisu uspeli u svom planu već su postigli suprotno.
Knez Pavle je po obrazovanju i instiktu bio protiv autokratske vladavine i centralizma a više sklon demokratiji i federatizmu.
I posle uvođenja lične vladavine, kralj je povremeno razgovarao sa knezom o najvažnijim zbivanjima u državi, govorio o svojim planovima i programima, ponekada do najsitnijih detalja. Iako postoje tragovi o njihovim sastancima odnosno druženjima, o sadržaju razgovora nema opširnih beleški pa je teško zaključiti o detaljima. Postoje, međutim, posredni izvori o svemu tome kojima se može nadomestiti taj nedostatak.
Po želji kralja Aleksandra 1933. godine zgrada Novog dvora ustupljena je za potrebe budućeg Kraljevskog muzeja, a koji bi objedinio dve već postojeće institucije: Narodni muzej, osnovan 1844. godine i Muzej savremene umetnosti, otvoren za javnost jula 1929. godine u Konaku kneginje Ljubice.
Dve godine kasnije Kraljevski muzej biće zvanično osnovan kao Muzej kneza Pavla i svečano otvoren 18. janura 1936. godine. Uredbom o spajanju Istorijsko-umetničkog muzeja i Muzeja savremene umetnosti formiran je Muzej kneza Pavla.
Pretpostavke o razgovorima sa političkom sadržinom imaju osnova s obzirom na sve komplikovaniju političku situaciju kako u Jugoslaviji tako i u Evropi. Zna se da su tokom 1934. godine ti razgovori bili učestaliji. To su primetili i članovi britanske diplomatske kolonije u Beogradu, pa su veoma pomno obaveštavale svoje nadležne u Ministarstvu inostranih poslova u Londonu.
Kralj Aleksandar je bio svestan italijanskih pretenzija na teritorije koje su im obećane Londonskim ugovorom 1915. godine jer je pristala da uđe u rat na strani Francuske i Velike Britanije. Benito Musolini se nije odrekao dalmatinske obale pa je na razne načine podrivao jugoslovensku državnu strukturu. U tome mu je od 1928. znatnu pomoć pružio hrvatska separatistička organizacija „Ustaša“ predvođena Antom Pavelićem, nekadašnjim narodnim poslanikom. Na kraju, oni su mu zajedno, uz još izvesnu pomoć drugih činilaca, i došli glave.
Kralj Aleksandar je pokušavao da sa Musolinijem razrešava probleme, ali u tome nije imao uspeha jer to drugom nije odgovaralo. Musolini je, na posredan način, odgovorio kroz ustaški pokušaj atentata na kralja u Zagrebu. O tome je Aleksandar veoma detaljno pisao knezu Pavlu. Ova pisma potvrđuju mišljenje da je kralj obaveštavao kneza o najvažnijim političkim događajima u ovom slučaju o jednom od najvažnijih pitanja spoljne politike.
Bugari su takođe imali revizionističke planove i pretenzije prema jugoslovenskim teritorijama. Izvor toga su bila ranija bugarsko-srpski ratovi s kraja 19. i početka 20. veka a zbog podele nekadašnje turske teritorije (Južne Srbije ili Maćedonije). Bugarski kralj nije krio da pomaže separatistički pokret VMRO (Unutrašnja makedonska revolucionarna organizacija). Ipak, jugoslovenski kralj je februara 1934. boravio u Sofiji pokušavajući da nagovori domaćina da priđe Balkanskom savezu. Uspeo je samo da dobije neodređena obećanja.
Pripreme ustaša i ubistvo kralja Aleksandra
Ostalo je zabeleženo da je u Sofiju hteo da putuje i knez Pavle. Odvratio ga je kralj rečima da ostane u Beogradu i preuzme državne poslove u slučaju ako bi se njemu nešto nepovoljno desilo. Naime, kralj je znao za pripreme atentatora koji su mu radili o glavi.
Jasno je da je kralj već tada sastavio testament svestan raznih rizika, kao i da je već tada knez znao šta mu sleduje u slučaju neke nesreće. Potonji događaji su to potvrdili.
Ni Mađari nisu mirovali a njihov rad protiv Jugoslavije najviše se pokazao kroz tolerisanje stvaranja baza za obuku terorista na njihovoj teritoriji i nabavljanje oružja iz vojnih skladišta.
Kralj Aleksandar je želeo da međudržavnim ugovorima sklopi saveze koji bi bili protiv revizionizma. A takva politika je bila mirotvorna i uklapala se u francuske i britanske spoljnopolitičke programe.
Francuska je bila stub evropskog sistema stvorenog Versajskim mirovnim ugovorima. S druge strane, ona je bila u ekonomskoj recesiji i nije imala previše mogućnosti da čvrsto drži i čuva te svoje pozicije. Kralj Aleksandar je pokušao da i u takvoj Francuskoj nađe zaštitnika i pomagača.
Nemačka se oporavila i 1933. dobila novu političku snagu u državnoj upravi. Bila je to partija čiji je vođa (firer) Adolf Hitler postao predsednik Vlade. Ima relevantnih izvora da se kralj sreo sa Hitlerom početkom 1934. godine negde na jugoslovensko-austrijskoj granici. Taj susret nije ništa neobičan s obzirom da predstavlja vid diplomatskih poteza uobičajenih u međunarodnoj diplomatiji i predstavlja pragmatičan potez obe strane.
Novu Nemačku kao da nisu na vreme shvatili ozbiljno Francuzi. Kada su započeli stvaranje planova o suzbijanju nemačke ekspanzije, Jugoslavija je došla u drugi plan. U takvim okolnostima, kralj Aleksandar je smatrao da direktni razgovori sa Francuzima mogu biti od koristi obema stranama. I to je ugovoreno za početak oktobra 1934. Potom je kralj nameravao da ode i u Englesku.
Poznato je da je nekoliko dana pred put, kralj najviše vremena proveo sa knezom Pavlom. On ga je i ispratio na doku u Bijeloj, u Boki Kotorskoj, odakle je kralj brodom krenuo ka Francuskoj.
Posle ubistva kralja Aleksandra Karađorđevića 9. oktobra 1934. u Marseju, njegov najstariji sin Petar, dotadašnji prestolonaslednik, postao je kralj Jugoslavije. Kako je on bio maloletan, kraljevsku vlast su vršili trojica namesnika koje je u svom testamentu naveo pokojni kralj.
Bili su to knez Pavle Karađorđević, Radenko Stanković i Ivo Perović, pohrvaćeni Arbanas iz okoline Zadra. Isto tako, kraljevom voljom najuticajniji je trebao da bude knez Pavle Karađorđević. Zna se da se knez zakleo da će u septembru 1941. godine, nakon sticanja punoletstva kraljevog, ovome predati Jugoslaviju kakvu je ostavio kralj Aleksandar.
Knez Pavle Karađorđević preuzima vlast 1933
Knez Pavle Karađorđević je preuzeo vlast tako brzo i energično da su to i engleske diplomate primetile. Takav događaj nije ništa neobično u sebi ako se zna kakve su političke prilike vladale u tim danima.
Mnogo vremena je posvetio prikupljanju činjenica o atentatu. Bio je duboko siguran u italijansku umešanost u sve to. Ali, istovremeno, i u to da Francuska nije uradila sve što je trebalo oko dočeka jugoslovenskog kralja i oko organizovanja odgovarajućeg suđenja atentatorskoj grupi.
Doživeo je i razočarenje u Londonu krajem 1934. gde su ga samo saslušali. Odnos Francuske i Velike Britanije prema Jugoslaviji video se i u raspravi u Društvu naroda a naročito u rezoluciji u kojoj Italija nije bila ni pomenuta kao jedan od krivaca za ubistvu jugoslovenskog kralja. Vredno je pomenuti da je istoga dana kada je rezolucija usvojena, predsednik jugoslovenske Vlade Nikola Uzunović podneo ostavku i na taj način doprineo da se političke prilike u Jugoslaviji još više iskomplikuju.
Knez Pavle je smatrao da se ključ jugoslovenske države nalazi u rešenju srpsko-hrvatskih odnosa. Kao znak dobre volje, amnestirao je političke vođe, prvo Antuna Korošca, Slovenca, predsednika Slovenske ljudske stranke) i kasnije Vladimira Vlatka Mačeka, pohrvaćenog Slovenca, predsednika Hrvatske seljačke stranke.
Na samom početku vladavine, knez se našao pred dva politička imperativa: nacionalni zahtevi hrvatskih političkih predstavnika i liberalno-demokratske reforme. Hrvatski zahtevi obeležili su buduće godine pa su gotovo svi drugi zahtevi padali u pozadinu.
Prvu godinu dana namesništva, knez Pavle nije imao gotovo nikakvu pomoć ostalih namesnika. Zato je smatrao da će to imati novi predsednik Vlade Bogoljub Jevtić. Međutim, uverivši se nešto kasnije u njegovo protivljenje novom političkom kursu, knez se okrenuo direktnim razgovorima sa Mačekom i Korošcem.
Maček je tražio ustavne promene u korist drugačijeg položaja Hrvatske, odnosno njeno administrativno ukrupnjavanje. Knez je bio svestan da je to mukotrpan posao ali je imao na umu i svoje obaveze da ne čini velike unutrašnje promene u odnosu na ono što je ostavio pokojni kralj.
Knez je izabrao novog predsednika Vlade. Bio je to Milan Stojadinović, poznati ekonomista, dinamičan i sposoban političar. Knez je mislio da će baš Stojadinović napraviti dogovor sa Mačekom i tako razrešiti goruće pitanje Jugoslavije. No, vreme je pokazalo da je Stojadinović imao sasvim drugačije planove u unutrašnjoj i spoljnoj politici. To je podrazumevalo i drugačiji pristup rešavanju hrvatskog problema.
Osvajački planovi i akcije Nemačke i Italije
U međuvremenu, na političkoj sceni Evrope dogodile su se krupne promene. Francuska je izgubila svoj dotadašnji značaj. Prvi znaci njenog slabljenja pokazali su se posle obznanjivanja italijanskih ratnih planova u Abisiniji, delu afričke države Etiopije, kada je francuski ministar spoljnih poslova kazao da njih to ne interesuje.
Nemačka je započela novu, ekspanzionističku politiku zasnovanu na jakoj ekonomiji.
Jugoslovenske pozicije nešto su se popravile. U posetu su dolazili engleski kralj, predsednik Turske i još neki. Stvorena je nova politička stranka, Jugoslovenska radikalna zajednica, „Jereza“ i ona je postala odlučujući činilac u svakom pogledu. Njen predsednik je Milan Stojadinović.
Stojadinović se okrenuo spoljnoj politici smatrajući da je to važnije. Uskoro je došlo do saradnje sa knezom i po tom pitanju. Krajnji cilj njihove politike bio je stvaranje jake i nezavisne Jugoslavije. Stvaranje balkanskog bloka država trebalo je da spreči političke trzavice i krize jer je u Evropi počela podela na fašistički i antifašistički blok. Uskoro su sporazum potpisali Jugoslavija, Grčka, Turska i Rumunija. Problem sa Bugarskom, odnosno sa njenim pretnjama o revizionizmu, bio je i dalje prisutan i ona nije prišla tom bloku.
Nemačka je počela promenu karte Evrope uzimanjem Rajnske oblasti koja je do tada bila demilitarizovana. Teško je utvrditi zašto Velika Britanija i Francuska nisu reagovale na taj potez.
Tako su Italija u Etiopiji i Nemačka u Rajnskoj oblasti pokazale svoje osvajačke, ekspanzionističke planove.
Nastaviće se …
Pročitajte JOŠ:
