Ko hoće da živi nek mre, Ko hoće da mre nek živi!

Jedini sačuvani literarni rad Gavrila Principa su ovi stihovi koje je pesnik urezao u metalnu činiju dok je tamnovao u Terezinu.

Kada je shvratio da mu se kraj bliži i da iz tamnice nikada izaći neće, Princip je ove stihove, kako se tvrdi, urezao noktima ili kašikom na limenu činiju.

Pesma je prvi put objavljena 17. marta 1919. godine, posle Prvog svetskog rata, u „Zvonu“, pod naslovom „Sarajevski atentat 1914″.

Tromo se vreme vuče

I ničeg novog nema,

Danas sve ko juče

Sutra se isto sprema.

I mesto da smo u ratu

Dok bojne trube ječe,

Evo nas u kazamatu,

Na nama lanci zveče.

Svaki dan isti život

Pogažen, zgnječen i strt.

Ja nijesam idiot –

Pa to je za mene smrt.

Al’ pravo je rekao pre

Žerajić soko sivi:

Ko hoće da živi nek mre,

Ko hoće da mre nek živi!“