Ко је победио у културном рату: Забрана ћирилице
1 min read
Пише: Ненад Илић
На данашњи дан, 1941. године, НДХ је законским актом који је потписао Анте Павелић забранила српску ћирилицу. Још у Аустро-Угарској ћирилицу је прво забранила Марија Терезија.
У време Првог светског рата ћирилица је била званично забрањена у Хрватској, БиХ, Црној Гори и у Србији, од 1915. године од стране Аустро-Угарских власти. Хрвати су и пре тога у више наврата (1880, 1903.) забрањивали употребу ћирилице. Хрватски сабор је 13. октобра 1914. године донео одлуку о забрани ћирилице у Хрватској. У наставку овог похода 1915. године и Босански сабор је донео одлуку о забрани ћирилице у Босни и Херцеговини.
У Југославији, после Другог светског рата, склопљен је Новосадски књижевни договор у коме је стајало да су „латиница и ћирилица равноправне“. Само су Срби користили оба писма, док су Хрвати и Муслимани користили само латиницу.
Кад данас човек прође кроз београдске књижаре, прошета градом или крене рецимо смедеревским путем – биће му јасно ко је победио а ко изгубио у културном рату на овим просторима.
Ако је већ тако, нема ни разлога да се човек малтретира са сталним пребацивањем кодног распореда на ћирилицу.
Извор: Фејсбук
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
У хришћанству – старци су били ведри
+Анђелу Лаодикијске Цркве
“И Анђелу Цркве у Лаодикији напиши…
знам дјела твоја, да ниси ни студен ни врућ. О,
да си студен или врућ! Тако, пошто си млак, и
ниси ни студен ни врућ, избљуваћу те из уста
Својих. Јер говориш: Богат сам, и обогатио сам
се, и ништа ми не треба; а не знаш да си
несрећан, и јадан, и сиромашан, и слијеп, и наг…
Ја оне које љубим карам и поправљам; зато
ревнуј и покај се. Ево стојим на вратима и
куцам…”
Откр. 3, 14-17, 19-20.
+„У хришћанству – старци су били ведри. И то је највредније што су могли да пруже омладини. Видећи их тако ведре, млади свет није у стараца налазио никаквих разлога да сумња у будућност, или у смисао живота, или у смисао заједнице.“, записао је блаженопочивши Жарко Видовић
Сећам се приче коју нам је баба причала кад смо били мали, а ја после својој деци… о обичају да се остарели отац носи у планину, и кад је један прекинуо…. „одмори мало увише, и ја сам тамо одмарао са својим оцем….“
…
Ко нам васпитава децу?
+…“Бјеху, брате, да те Бог сачува!
Мало бољи него у Турчина.
Бјеше једна кућа превелика
у којој се грађаху бродови;
ту хиљаде бјеху невољниках,
сви у љута гвожђа попутани,
те грађаху принципу бродове;
ту од плача и љуте невоље
не мили се уљести човјеку.
Једни сужњи бјеху приковани
у путима на веље бродове,
те возаху по мору бродове;
ту их летње горијаше сунце
и дављаху кише и времена,
не могаху из везе шенути,
Но, кâ пашче кад га за тор свежеш,
ту чамају и дневи и ноћи.
Најгоре им пак бјеху тавнице
под дворове ђе дужде стојаше;
у најдубљу јаму коју знадеш
није горе но у њих стојати.
Коњ хоћаше у њима цркнути,
човјек пашче ту свезат не шћаше,
а камоли чојка несретњега;
они људе све тамо везаху
и дављаху у мрачним избама.
Сав протрнем, да их Бог убије,
кад помислим за оно страшило.
Нико жалит не смије никога,
а камоли да му што поможе.
Када виђех витешку невољу,
забоље ме срце, проговорих:
„Што, погани, од људи чините?
Што јуначки људе не смакнете,
што им такве муке ударате?“
Док Грбичић мени попришапта:
„Немој такве говорит ријечи,
не смије се овде право зборит.
Твоја срећа — не разумјеше те“.
И чујте ме што вам данас кажем:
познао сам на оне тавнице
да су божју грдно преступили,
и да ће им царство погинути
и бољима у руке уљести.“
https://www.youtube.com/watch?v=EziZJkX4nJo
Добро, и шта сад!? Ко и до сад!? Само да суморамо статистику, и плачемо над судбином!? Ђе је држава, да заштити себе!!!???
е, па, Србине, Vukane, брате, почни од себе, наћи ћеш шта треба, и тако сваки од нас…
а одговоре знаш, само Истина, прво пред собом, па да се сретнемо… с Божијом помоћу+
+мир мученим душама
Свети Митрополит Петар Дабробосански је давно дао одговор и сведочио животом:
„Ћирилово се писмо не може укинути за 24 сата, а осим тога рат још није завршен.”
„Није све пропало кад пропало све је…твоје је да корачаш… „, речима Нога, да се опомињемо.
+“Бог ће помоћи, ако буде имао коме“, говорио је блаженопочивши патријарх Павле
„гласови мртвих нису мртви гласови…“
Док пахуље лете, Рајко Петров Ного
Све чешће бива тако у мени нема мене
И празан бунар тела одјекује ми туђе
Ја шапнем своје име а оно у ме блене
Не познаје ме ваљда па неће ни да уђе.
У тај брисани простор где ме све чешће лиже
Бели језичак смрти нежно ко своје дете
Само ти буји паји земљици све си ближе
И густој успаванци на изворима лете.
Само ти спавај синак – и тако све се љуља
На танком зраку свести у снегу задње зиме
Дубоко ко у гробу Мраз ти венчиће плете
Прирасти за колевку у уши наспи уља
Пуст ветар заборава избрисаће нам име
Труне крстача века док пахуље лете.
https://www.youtube.com/watch?v=aIpPSy_rVlA
https://www.youtube.com/watch?v=16r_Ltv8bRs
https://www.youtube.com/watch?v=Rg5cS-ns2-s