Ko je zaklao onu decu? – Ne znam ko su, ali govore srpski

Srpski vojnik Radisav Simić iz sela Ropočeva, vojnik 3. čete, 2. bataljona 18. puka Dunavske divizije Prvog poziva, svedočio je pod zakletvom o divljanju i zverskom iživljavanju austrougarskih vojnika u Mačvi 1914.:

„U selu Dublje kod Šapca, u jednoj kući naišli smo na šestoro zaklane dece. Pod snažnim uticajem tog groznog zločina nekoliko dana nisam mogao ništa da jedem… U drugoj kući nije bilo nikoga. U trećoj smo naišli na čoveka od oko pedeset godina starosti i pitamo ga kakvi su to ljudi bili ovde što su napravili ove strašne zločine. `Ne znam ko su, ali govore srpski` – odgovori on. U sledećoj kući naišli smo na četvoro dece sa odsečenim glavama stavljenim pored njih, a na petom ostala glava da visi… Deca su bila poređana na stolovima. U selima smo nailazili na ljude obešene iznad kućnog praga, ili povešane o stabla voćaka, i to starci, žene i deca, ili su pak poklani u kućama i dvorištima“.

Čim su prešle Drinu 1914. ustaške falange crno–žute monarhije požurile su da izvrše naredbu generala Horštajna (Horstein), koja je glasila: „Braćo vojnici, mi ćemo se uskoro naći u jednoj zemlji čiji je narod gori od najgroznijeg varvarina.(…) Naređujem vam da prema toj bandi nemate nikakve milosti, već da sve što je srpsko uništavate, i svakog ko srpski govori – bez daljeg streljate!“

Vešala su se njihala po celoj Mačvi. Vešana su nejač – žene i starci – s presudom, ali najčešće bez nje. Ponekad su žene izvođene na gubilište samo zato što su, i ne sluteći da vojnici u austrijskim uniformama govore i razumeju srpski, protestuju protiv pljačke i rekvizicija i upute neku psovku i kletvu. Tako je Živana Lazić iz sela Zvizdara kod Uba u Tamnavi, majka šestoro male dece, proklela austrijskog cara rekavši da mu „presedne to što od srpskog naroda otima“. Po kratkom postupku osuđena je na smrt vešanjem.

Pola miliona ratne siročadi

Prema podacima Mirovne konferencije u Versaju kod Pariza, Kraljevina Srbija je samo prve godine Velikog rata (1914) izgubila 1.247.435 vojnika i civila, što čini 28 odsto celokupnog broja ondašnjeg stanovništva. Prema podacima Narodne skupštine Kraljevine SHS iz 1921. godine, broj žrtava prve godine rata iznosio je blizu 1.356.000! Sa teškim ratnim invalidima, nesposobnim za samostalan život, gubici Srbije iznosili su čak 1.511.415 žrtava.

Još je evidentirano i zabeleženo da je do septembra 1915. poginulo oko 170.000 srpskih vojnika, a Albansku golgotu nije preživelo 77.455 ratnika. Na tlu Srbije te 1915. od rana ili bolesti život je izgubio 34.781 vojnik.

Broj civilne nejači (dece, žena i staraca) koji nisu dočekali pobedu i oslobođenje penje se na više od 845 hiljada! Srbija je u novu, federalnu državu Srba, Hrvata i Slovenaca ušla sa oko pola miliona ratne siročadi!

Američki novinar i ratni dopisnik iz Srbije, Džon Rid (John Reed; 1887–1920), je prokrstario Mačvom neposredno po proterivanju austrougarske vojske iz ovih krajeva 1914. Pišući o Šapcu, Rid je uočio da je grad pred rat imao oko dve i po hiljade kuća, a da je već u prvom naletu austrougarske vojske većina kuća bila opljačkana, razorena i spaljena. Neprijateljske horde su pljačkale rublje, slike, dečje igračke, sitan nameštaj, a ono što je bilo suviše teško ili kabasto, uništavali su sekirama…“

U Šapcu je topovskom vatrom srušena i pravoslavna crkva puna naroda, tako da od vernika niko živ nije ostao. Kao razlog i cinično obrazloženje navedeno je da se na tornju crkve nalazio skriven osmatrač Srpske vojske.

Džon Rid je zabeležio i nepojmljiv zločin u mačvanskom selu Jevremovcu. U tom selu je pedeset civila (žena, dece i staraca) saterano u jedan podrum, a zatim živo spaljeno!!!

Mačva je ušla u aneksioni plan

Plan neprijatelja je bio da Mačva sa Šapcem bude anektirana i, kao i Bosna i Hercegovina neku godinu ranije, uđe u sastav Austrougarske. Masovni zločini nad civilima su imali cilj da temeljno očiste Mačvu od Srba i tu nasele Nemce i druge pouzdane podanike crno–žute monarhije.

Posleratna srpska zabluda i poraz

Međutim, istorija ima svoj tok i planove i ne ispunjava želje i namere bahatih nasilnika. Iako je to bila Pirova pobeda, Srbija je bila pobednik u Velikom ratu. Ono što se kasnije u miru dogodilo, utapanje Kraljevine Srbije i Kraljevine Crne Gore u federaciju SHS sa narodima koji su rat izgubili, može se smatrati VELIKOM SRPSKOM ZABLUDOM I PORAZOM. Hrvati su svoju zahvalnost što su ih Srbi oslobodili iz austrougarske tamnice naroda izrazili tako što su u ratnim sukobima 20. stoleća poklali i satrli svu srpsku i pravoslavnu nejač do koje su došli.

„Hrvati su najhrabriji narod na svetu: ne zato što se ničega ne boje, već zato što se ničega ne stide“. (Jovan Dučić)

Autor: Dragan R. Mlađenović