Ko može nek’ oprosti: Prebilovci, 83 godine od pokolja Srba, da se pamti, da se ne zaboravi

Piše: Zoran Šaponjić

Nisu zločin u Prebilovcima, krvavo, bestijalno orgijanje koje je započelo na današnji dan 1941. godine počinili ljudi, bile su to zveri, samo u ljudskom obliku. I nisu juna 1992. godine crkvu u Prebilovcima u kojoj su, posle decenija smiraj bile našle kosti 4.000 mučenika, minirali ljudi,  bile su to, kao i 1941. godine zveri u ljudskom obliku.

Dvadeset i jednu godinu posle pokolja u Prebilovcima, 1962. iz sela u vojsku krenuo je prvi regrut, Jovan Đurasović. U Čapljinu, na stanicu, ispratilo ga je čitavo selo, od Prebilovaca do Čapljine njegov vojnički kufer preneli su sa ruke na ruku.

Posle golgote, Prebilovci su dočekali svoj vaskrs.

U zoru 4. avgusta, na današnji dan 1941. godine, dok su se u selo sa okolnih brda gde su proveli noć, vraćali žene i deca, verujući da komšije iz okolnih sela neće njih  pod nož i u jame, Prebilovce su opkolili gusti strojevi ustaša, jamara, sve komšije iz susednih sela, iz Hercegovine.

U sledeća tri dana od 994 Srba iz sela 826 je pobijeno, masakrirano, velika većina živi ili poluživi bačeni su u jamu Golubinku na desetak kilometara od sela. Ostali su ostali po dvorištima, na pragovima svojih kuća, po sobama, vrzinama, na putu od Prebilovaca ka Čapljini, ka jami Golubinki, gde su ustaše koga stizali.

Na nazovi sudskom procesu koji je 1957. godine vođen u Mostaru utvrđeno je da je 6. avgusta 1941. godine u jamu Golubinku, od sedam sati ujutru do 13 i 30 popodne bačeno 470 ljudi iz Prebilovaca, 237 dece i 233 žene. Tek kasnije, pokazalo se da je tog dana u jamu smrskanih lobanja, prerezanih vratova bačeno više od 500 ljudi, ustvari sve žena i dece, ili možda i svih 700… Od barem 150 jamara koji su učestvovali u zločinu, tada su tek šestorica osuđeni na smrt, nekolicina na vremenske kazne, jedan je dobio samo tri godine robije a u poroti je bio i jedan koji je 1941. godine naseljavao Srbe u prazne srpske kuće u Prebilovcima.

Na današnji dan, zorom, počelo je prikupljanje Srba oko škole u Prebilovcima. Stariji su odmah pobijenu, na ljutom kamenu u centru sela, ostale su, u nepreglednoj koloni, sve po četvoro u redu, pod batinama i kundacima poterali do mosta na Bregavi, pod selom, tu su ih potrpali u kamione i odvezli do žitnog silosa u susednom selu Tasovčići. Nesrećne žene, devojke, devojčice, dečica još neodvojena od majčinog mleka u silosu će ostati skoro 48 sati, bez hrane i bez vode, pod batinama, dok su ustaše svaki čas upadali, tražili lepše devojke…

Popodne, tog istog 4. avgusta, po selu su pohvatani i dovedeni do škole preostali Srbi. Mnogi su došli i sami, poverovavši u priču da će iz Prebilovaca ustaška vlast da ih seli u Srbiju, žene su sa sobom ponele zavežljaje sa malo stvari, obukle najlepše ruho koje su imale.

Tripko Ćirić iz Prebilovaca imao je desetoro dece. Avgust 1941. i ustaški pokolj u Prebilovcima, jamu Golubinku, nije preživelo ni jedno. Od Stane koja je imala 26 do Slobodana od tri godine. Između njih dvoje, rađali se i umrli u tih par avgustovskih dana – Joka, Darinka, Sava, Radojka, Stoja, Slavojka, Neđo, Aneglina…

Satima su po selu 4. avgusta 1941. trajale nezapamćene, strašne, bestijalne i beslovesne ustaške orgije, posebno u školi u centru i posebno nad devojčicama od 12 do 15 godina.

Mara Bulut koja je božjim čudom živa izašla iz škole, kasnije je svedočila da su ustaše vadile decu iz kolevki, držeći ih za noge o zid učionice razbijali dečije lobanjice pa ih vraćali nesrećnim majkama.

Pričala je i o ustaši Nikoli Merdžanu koji je satima u školi, pred narodom sa družinom silovao učiteljicu Stanu Arnaut a zatim je prepustio njenim đacima iz Gabele, koji su je, u scenama kakve valjda, ljudski rod do tog dana nije video, grupno silovali… Posle su je dotukli i bacili izmrcvareno telo.

Pričala je Mara Bulut još o bestijalnostima kakve ljudski um teško može pojmiti…

Ujutru 6. avgusta, žene i deca iz Prebilovaca koji su dva dana i dve noći, gladni i žedni, prebijani i mrcvareni proveli u silosu u Tasovčiću, isterani su iz silosa, potrpani u stočne vagone, dovedeni do stanice Šurmanci, svrstani u kolonu, poterani uz brdo prema istoimenom selu.

Bila je to kolona kakvu svet, valjda, do tada nije video. Iznemogle i prestrašene  žene i decu usput su tukli do besvesti, gazili, oni koji su imali sreće ubijeni su usptu metkom, oni koji nisu, dovedeni su do jame Golubinke.

„Tako su se na jami, ujutro 6. avgusta okupilo stotine domaćina iz Međugorja, Bijakovića i Šurmanaca i stotine naoružanih zločinaca iz Čapljine i okoline na čelu sa zamenikom logornika Rudom Vrdoljakom i Andrijom Buljanom, a za najmasoviju akciju ubijanja Srba u Hercegovini u jednom danu. Trebalo je likvidirati decu i devojke iz Prebilovaca, sa njihovim majkama i bakama, njih oko 600. Poslovi su podeljeni. Jedni čuvaju grupu, drugi stražare okolo da ko ne pobegne, treći sprovode veće delove grupe do na 30 metara od jame, četvrti odatle do ruba jame vode po 5-6 žrtava, peti guraju u jamu odraslije ili bacaju u nju malu decu, šesti oko jame prikupljaju kamenje, sedmi to kamenje guraju i bacaju u jamu za žrtvama… Domaćice su kod kuća spremale ručak. Poslije tolikog ‘posla’ koji je trajao 5-6 sati na sunčanom danu valjalo je počastiti i nahraniti toliku mobu'“, stoji u jednom od opisa.

Bio je tu i zloglasni Ivan Jovanović zvani Crni, koji je dan po masakru u jamu duboku 66 metara  bacio još par bombi jer su komšijama, čije su kuće bliže jami, prethodne noći smetali krici živih i poluživih žena i dece iza jame, nisu ljudi mogli na vreme da zaspe, da se naspavaju.

Posle se pričalo da ni te bombe nisu imale efekta, zbog dubine jame eksplodirale su ranije, pa su se krici preživelih iz utrobe zemlje čuli još najmanje sedam dana.

Po okolnim selima tih dana od jutra se povealo – „Paveliću, šta ćemo od Srba, vež u lance, bacaj u Šurmance“.

U Prebilovcima, iz 51 porodice tih par avgustovskih dana niko nije preživeo, od 170 onih koji su živi dočekali 7. avgust bilo je 15 žena, devojaka i dece mlađe od 15 godina.

„Srpske su se pogasile svijeće, upalit se nikad više neće“, pevalo se tih dana po komšijskim, ustaškim kućama oko Prebilovaca.

Mostarsko-duvanjski biskup Alojzije Mišić, koji se, inače, nije protivio prisilnom pokrštavanju Srba,  par meseci kasnije napisao je pismo Biskupskoj konferenciji rimokatoličke crkve u Zagrebu..

„Ljude se hvatalo ko zvjerinje. Klalo, ubijalo, žive u ponor bacalo. Ženske, majke s djecom, odrasle djevojke, djecu žensku i mušku su bacali u jame. Podžupan u Mostaru gospodin Baljić, javno izgovara, ko činovnik mora bi da šuti ne da telali, da je u Ljubinju samo u jednu jamu 700 pravoslavaca bačeno. Od Mostara do Čapljine odvezla je željeznica šest punih vagona žena, majki i djevojaka, djece ispod deset godina do stanice Šurmanci, gdje su izvagonirani, odvedeni u brda, žive matere s djecom bacali u duboke propunte. Sve je strmoglavljeno i ubijeno. U župi Klepci iz okolnih sela N. N. 3.700 pravoslavaca je ubijeno. Jadnici, bili su mirni. Dalje ne nabrajam. Predaleko bih otišao“, napisao je biskup.

Ludvig Jovanović, brat već pomenutog Ivana Jovanovića Crnog, a koji je bio glavni mozak zločina u Prebilovcima, na suđenju posle rata dobio je sedam godina robije. Par godina po „suđenju“, naredbom vlasti SFR Jugoslavije, većina jama po Hercegovini, uključujući i Golubinku, zabetonirana je.

Kad su se uoči Nikoljdana 1941. meštani ponovo okupili u selu, neko je na slavi zapevao:

„Mene seja sa dna jame zvala, mili brale…“

„Mitar Šarić napisao je priču o tome. Petorica jedinica koji su preživeli pokolj okupili se u kući na vrh sela, kad su čuli pesmu, sišli do Bulut mahale, sveće palili na kundaku puške“,  svedočio mi je pre koju godinu u Prebilovcima Aco Dragićević koji je u pokolju izgubio dvojicu braće po ocu, Moma i Vasa koji su imali četiri i šest godina.

Domaćini iz pustih kuća počeli da se žene devojkama i udovicama iz okolnih sela. Acovom ocu Spasoju 1943. rodio se sin Vaso, za njim 1945. Momo, 1947. Aco, 1952. Ljubo.

„Kad su pedesetih godina u školi prozivali decu, istovremeno su prozivali i žive, rođene od 1942. pa nadalje i mrtve dečake i devojčice pobijene 1941. Jedno odeljenje u učionici, drugo u jami. Deci koja su se rađala domaćini davali imena svojih pobijenih sinova i ćerki. Potomke dobijali ljudi u poznim 50-im, 60-im, ponekad i sa 70 godina. Pusta borba za opstanak, da seme ne zatre“ , reči su Aca Dragićevića.

Posle ekshumacije iz jama 1991. godine, mošti mučenika prebilovačkih prenete su u Spomen kosturnicu u selu, da tu nađu mira. Mira za mošti mučeničke nije, međutim, bilo.

Početkom rata 90-ih, sve kuće u Prebilovcima minirane su i spaljene, porušene, spomen-kosturnica sa moštima 4.000 Srba povađanih iz jama minirana je, na mestu kosturnice napravljeno je veliko smetlište… Ime Ivana Jovanovića Crnog stavljeno je, uz imena 1.600 ustaša, na spomenik u centru Čaljine posvećen poginulim za „hrvatsku slobodu“.

Juna 1992. godine, koji dan pre nego što je kosutrinica u selu minirana, iz Prebilovaca, preko brda pa dolinom Bregave ka Ljubinju, Gacku, Bileći,  narod je iz Prebilovaca, okolnih sela, ponovo je krenuo u izbeglištvo. Nisu sačekali komšije, naučili su lekciju iz 1941.

U obnovljenoj crkvi u Prebilovcima u koju je, posle miniranja 1992.  pohranjen tek mali deo moštiju mučenika pobijenih ovih dana pre 83 godine, i ove godine na dan Mučenika prebilovačkih biće služena sveta ligurgija i pomen.

Izvor: RT Balkan