Ko od kuće radi, ne boji se gladi – Samo svoje žene

Piše: Goran Šćekić

Od kako dođe ovaj virus, sve se okrenu naglavačke.
Vlada je preduzela sve mjere zaštite od ove opasne zaraze.
Zabraniše okupljanja, grupisanja, ne rade kafane, ne rade barovi.
Rekoše nam da ne idemo na posao. Mora se raditi od kuće.
A đe od kuće, oni nisu normalni.

Šta da radim od kuće, ne znam.
A i đe da znam, kad ništa ne znam.
Ja sam i one obaveze iz kuće radio na poslu, a kad sam bio na poslu, ja sam bio u kafani.
Bolje da su rekli da kućne obaveze radimo s posla.

Mnogo sam ranije bio tužan, kad s posla dođem kući. A oni oće da u kući ostanem i još da radim. Ako i posle završetka pandemije budu tražili da radim od kuće ja ću odmah dati otkaz.
Ne pada mi na pamet da idem na posao, a da ne idem na posao. Ali kad se mora, mora se, a nadam se i da neće dugo trajati. Prvi dan na posao, mislim od kuće, bio je težak dok se nisam navikao.

U početku sam cijeli radni dan sjedio sa ženom u dnevnom boravku. 10 puta smo se posvađali do četri sata popodne.
A onda, sledećeg dana promjenih taktiku.
Ustanem u 7,00 h, obrijem se, odem u dnevni boravak, popijem brzo kafu sa ženom.

Onda ustanem i pita me žena, đe ćeš ?
– Ojdoh na posao, žurim, imam puno posla.
Žena me isprati.
Odem u spavaću sobu, legnem, i uzmem mobilni.
Ispričam se sa prijateljima s posla i iz kafane, zaspem i tako radim od kuće, i ne izlazim ga do četri popodne.
Onda ustanem i pođem kući, iz spavaće sobe u dnevni boravak.
Žena vesela, nije me dugo gledala, poljubila me s vrata onako umornog, stavila ručak. Ispričasmo se ka ljudi.
Sve se polako vratilo u normalu. Radnim danima se nekako moglo izdržati.
Najteže je bilo subotom i neđeljom. Ne radi se ni od kuće, napolje ne smije, a iz dnevne sobe ga nisam izlazio, bez do kupatila.
Energiju mi je jedino davala pomisao da ću u poneđeljak opet na posao od kuće…
„Ko radi, ne boji se gladi“