Ko su Arnautaši?

Piše: prof. dr Vladislav B. Sotirović

Balkanološkim istoričarima i etnolozima je dobro poznat proces konvertiranja (preveravanja) autohtonog etničkog srpsko-slovenskog stanovništva Kosova i Metohije (KiM) prvo u islamsku veroispovest i konačno u albansku (arbanašku, šćipetarsku) nacionalnost – proces koji je bio najaktivniji u 19. veku. Kod mnogih kosmetskih albanskih fisova (plemena) postojalo je kolektivno pamćenje o konvertovanju u islam iz hrišćanstva čak i u 20. veku. Sredinom 19. veka se znalo da je većina albanskih fisova na KiM u prošlosti (kad su bili hrišćani) slavila slavu što je jedan od najjačih argumenata o njihovom iskonskom srpskom poreklu. Za mnoge fisove se tačno zna i koje su slave slavili (npr., fis Beriša Sv. Nikolu) kao i koje im je etnografsko poreklo (npr., fis Krasnići je njeguško-drobnjačkog porekla). Poznato je i staro predanje u kome ima dosta istorijske istine o zajedničkom poreklu crnogorskih plemena i fisova iz severnog dela današnje Albanije.

Nakon masovne albanske kolonizacije KiM sa prostora severne Albanije od sredine 18. veka i faktički okupacije ove centralne oblasti stare srpske države, srpsko pravoslavno stanovništvo se našlo u arbanaško-muslimanskom okruženju koje je uživalo sve društvene, ekonomske i političke povlastice od strane otomanskih vlasti pa su stoga lokalni Srbi jednostavno bili prinuđeni da se prilagođavaju novonastaloj situaciji, tj. dovijaju kako su znali i umeli kako bi preživeli u političkoj i verskoj sredini u kojoj su i pravno i faktički tretirani kao žitelji drugog reda obzirom da su bili hrišćani, tj. nemuslimani. Novopridošli žitelji na KiM iz severne Albanije su silom otimali hrišćanska imanja i stoga da bi se nekako zaštitili mnogi Srbi hrišćani su i pod pretnjama odlučili da izlaz iz ovakve gangsterske situacije potraže u konvertovanju u islamsku veroispovest kako bi zaustavili teror albanskih muslimanskih fisova.

Treba se podsetiti i da je nakon ukidanja Pećke patrijaršije 1766. srpski narod na KiM ostao bez jedine zaštitne nacionalne institucije pa je stoga muslimanski pritisak na hrišćane da prihvate islam bio još snažniji i delotvorniji. Međutim, proces islamizacije je kao krajnju konsekvencu imao potpuno arbanašenje bivših Srba i hrišćana u narednim decenijama što je podrazumevalo prihvatanje albanskih običaja, tradicije kao i jezika. Retki su primeri na KiM da se proces islamizacije konačno nije završio arbanašenjem – Gora u zaleđu Prizrena je jedan od ovakvih retkih primera i to stoga jer je islamizacija započeta relativno kasno i jer je region Gore bio geografski izolovan. Goranci i danas govore srpskim jezikom a sa Albancima nisu u dobrim međuetničkim odnosima.

Istorijski izvori s početka 20 veka govore o nebitnim razlikama između etničkih Albanaca i poarbanašenih Srba – Arnautaša. Ipak, jedan od bitnijih momenata u razlikama, kako je to Branislav Nušić zabeležio, bio je taj da su moralni nazori Arbanasa bili na znatno višem nivou nego u Arnautaša. Proces arnautašenja islamizovanih Srba na KiM je otprilike (po Jovanu Cvijuću) išao ovim redom: Srbi muslimani su se ženili Albankama iz arbanaških fisova tako da su preko svojih supruga ulazili u arbanašku plemensku zajednicu gde su ubrzo primali albanski jezik, nošnju, kulturu, običaje i tradiciju i tako postajali prvo Arnautaši a kasnije Arbanasi (Albanci). Njih su Arnautašima zvali Srbi hrišćani kako bi ih razlikovali od pravih etničkih Albanaca sve dok se Arnautaši nisu potpuno albanizovali i tako pretopili u albansku naciju. Arnautaši su, naravno, pored albanskog jezika govorili i srpski čak i do četvrte generacije. Arnautaši su faktički bili jedna flotantna grupa koja je fluktuirala između albanskog, turskog i srpskog etnokulturološkog identiteta sve dok se nisu potpuno albanizovali usled vere i životne sredine koja je bila uglavnom albanska.   

Izvornik: http://global-politics.eu/sotirovic/arnautasi/

Pročitajte JOŠ:

Ucene više ne prolaze: Da li EU menja pristup prema Srbiji