Ко су другосрбијанци и како су настали?

Ко су другосрбијанци?

Како у последње време све више људи пита ко су другосрбијанци, реших да напишем нешто о томе, а колико видим термин је почео и да се злоупотребљава.

Укратко, другосрбијанци су аутошовинисти, они који презиру „свој“ народ, а љубе скуте нашим џелатима. Сами себи су то име дали. Термин је настао од квази елите случајних Срба, и сада је ушао у обични свет.

Нама дође користан да би се дистанцирали од њих, и то је једина подела међу Србима коју подржавам. Јер највећи непријатељи Србије имају српско име и презиме.

У неком ширем смислу, другосрбијанци су неокомуњаре, које продају веру за вечеру.

Неолиберали који усвајају англицизме као нешто сасвим „кул и модерно“, да би ухватили корак са „нормалним западним светом“ (који нас је нелегално и милосрдно бомбардовао). Они се стиде срБске традиције, опанка, и свог сељачког порекла, али не могу да се ослободе паланачког малограђанског комплекса.

Они се свађају данима да ли се пише србски или српски, то им баш боде очи, али не смета им што се СрБљановићка не презива СрПљановић, или хабзбуршка монархија не зове хаПСбуршка монархија.

Они дају подршку Загребу после земљотреса, док у пожару који је однео 6 живота у Београду, не дају ни пет пара. Они су титови југопатофили. И даље верују у бајку звану „братство и јединство“.

Они купују бурек подршке у Борчи код шиптара, који показују рукама двоглавог орла. Са друге стране шиптар апотекар, који је недвано спасио једног Србина тако што му је дао вештачко дисање (у време коронавируса) не сматрају за ништа посебно, он за њих није херој, јер ето, спасио је живот Србину. Понеки и поделе ту вест, али у циљу лизања са шиптарима, а не у циљу честитке човеку који је спасио живот једном Србину.

Они купују бурек на велики петак, и то радосно „шерују“ на твитеру. Смета им „лизање кашичице“. Они мисле да су паметнији од свих јер не верују у Бога. А оне који верују сматрају примитивцима из средњег века.

А не зна, несој, да је рецимо Михаило Пупин велики светски научник, био велики верник и редовно ишао у цркву. Да је Никола Тесла био велики националиста, као и Иво Андрић.

Они сматрају да је НАТО хуманитарно интервенисао а не направио злочин, они сматрају Милицу Ракић колатералном штетом, ако је уопште и помену. Они су жене у црном, НАТО лобисти и пропагандисти. Они говоре како уранијум којим су нас засули није штетан, још ће да нас убеде и да је лековит. Касетне бомбе које су забрањене, су за њих биле неопходност.

Они КосМет не сматрају нашом колевком, већ нашим тешким теретом који нас спречава да уђемо у Европу.

Они су, једноставно речено, домаћи издајници и страни плаћеници(или само корисни идиоти). Они су канцер Србије, који нам не даје да се усправимо, док упорно мантрају како су управо ови други највећи терет овој земљи. Ти други су патриоте, и националисти који воле мајку Србију, све оно што је супротно од њих, тако да логично је да ће на њих свалити сву кривицу. Њима смета што сви „лижу исту кашичицу“ приликом причешћа, али не смета им да се жвалаве са певаљком у кафани. Смета им литургија за Васкрс, уз поштовање свих мера, али им не сметају пуни аутобуси, продавнице, банке, фабрике, сада су отворили и теретане и фризерају. Њима смета православље, „турбоверници“ и црква највише од свега. Они користе инфилтриране комуњаре качавенде, да би цркву наружили и представили све свештенике таквима, иако је у питању мањина.

Они су другосрбијанци, за њих смо ми криви за све.

Ако сте се нашли негде у овим редовима, не мора да значи да сте другосрбијанац. Изузеци увек постоје, можда сте само пали под утицај „мејнстрим“ медија (како режимски тако и „опозиционих“) који су под њиховом контролом. Признајем мало сам и накарикирао, да би јасније раздвојио оне који нагињу друосрбијанштини, од људи којима је отаџбина искрено у срцу.

Постоји два типа другосрбијанаца, једни су плаћени да то буду, а други то раде бесплатно (корисни идиоти).

Како је све кренуло? Па од лажне елите.

Како је настао израз „друга Србија“

Данас је „другосрбијанац“ непривалчна етикета, па су почели њоме да се служе управо и другосрбијанци, што је била иницјална каписла за писање овог текста. Ваљда им се излизао термин фашиста, јер је 95% људи против насељавања „миграната“.

Пренећу само одломак из књиге уваженог професора Слободана Антонића, који је то професорски елаборирао у књизи „Вишијевска Србија“.

Погрешно је схватање да је термин новијег датума, он само доживљава своју кулминацију у широким народним масама.

Њега су, наводно, измислили „српски националисти“ како би дезавуисали критичке гласове који долазе из сорошевих медија.

Израз „друга Србија“ настао је на основу књиге Друга Србија коју су приредили Иван Чоловић и Аљоша Мимица, а издали Београдски круг и Центар за антиратну акцију, 1992. године, у Београду. Она представља збирку од 80 говора са десет јавних трибина држаних сваке суботе, од 11. априла до 20. јуна 1992, у великој сали Студентског културног центра.

Исти круг интелектуалаца наставио је да се окупља и говори у Дому омладине, од 3. октобра 1992. до 20. фебруара 1993, такође у десет наврата. Говори су објављени у књизи Интелектуалци и рат (1993). Године 2002. обе књиге, обједињене називом Друга Србија – десет година после (1992-2002), објавио је Хелсиншки одбор за људска права. Те трибине, током 1992. и 1993, биле су протест једног дела српских интелектуалаца против национализма, ауторитаризма и рата.

Када је 2007. године покренут сајт „Пешчаника“, на њему је формирана и рубрика која је названа „Друга Србија“. Аутори, који су сврставани у ту рубрику, на сајту су описани као „интелектуалци грађанске оријентације“, у које су експлиците увршћени: Војин Димитријевић, Биљана Ковачевић Вучо, Срђа Поповић, Иван Чоловић, Мирко Ђорђевић, Дубравка Стојановић, Весна Пешић, Владимир Глигоров, Милутин Петровић, Миљенко Дерета, Петар Луковић, Теофил Панчић, Никола Самарџић, Надежда Миленковић, Биљана Србљановић, Србијанка Турајлић, Латинка Перовић, Весна Ракић Водинелић, Љубиша Рајић, Светлана Слапшак, Ласло Вегел, Марко Видојковић и други.

Назив „Друга Србија“ критичари су убрзо, са „Пешчаника“, проширили и на друге, идеолошки и политички блиске групације: на ЛДП (као на страначки израз овога покрета), на Хелсиншки одбор за људска права и цео „људскоправашки“ НВО сектор (као на „народнофронтовску“ подршку ЛДП), и, најзад, на Е-новине, „Данас“ и Б92 (који су медијска основа целога пројекта).

Током 2007. и 2008. године ова нова и радикална „Друга Србија“ дала је недвосмислену подршку сецесији Косова. Тако је „Друга Србија“ из 2008. дошла на позицију да захтева легализацију ратног освајања и етничког чишћења извршеног током рата. То је, мора се приметити, у потпуном нескладу са идеалима изворне Друге Србије, из 1992, који су подразумевали одбацивање сваког „закона топуза“ и решавање сукоба договором. Или је закон топуза (тј. „начело реализма“) неприхватљив само онда када је топуз у српским рукама, а савршено плаузибилан када је он, рецимо, у рукама САД?

Најпогубнији утицај, међутим, „Друга Србија“ је имала на ширење нетрпељивости, искључивости, па и просташтва у јавном простору Србије. Њени аутори су прогласили као врлину начело да се у емисије не зове нико ко мисли другачије, јер, „зашто бисте звали некога од кога, по вашем схватању, ништа истинито, тачно ни паметно не можете чути?“. Они су јавно заступали став да чак ни у медијима који су у државном власништву „не сме да цвета хиљаду цветова“. Они су не само све своје противнике назвали „фашистима“, већ су их засули изразима који су се раније могли наћи само на вратима станичног клозета (види примере наведене у тексту „Псовачка страна ’друге Србије‘“, у овој књизи).

Оснивачи „Друге Србије“, с почетка деведесетих, били су углавном угледни универзитетск професори, пристојни, озбиљни и сталожени људи. Данас, неки од њених најистакнутијих представника, просто се такмиче у вулгарностима, увредама, цинизму и сексуално-вербалном егзибиционизму. Заиста жалосна деволуција.

На крају, посебно лицемерну, па и нечасну улогу, „Друга Србија“ је одиграла када је реч о „суочавању“ Србије са ратним злочинима. Она се састојала у систематском релативизовању ратних злочина чињених према Србима – од Книна до Косова, и од Клечке до Добровољачке, као и у некрофилској апсолутизацији злочина које су чинили Срби и у проширивању одговорности за те злочине на све Србе – укључујући чак и на још нерођену децу („У Србији само камен није крив!“ – Павел Домоњи, шеф канцеларије Хелсиншког одбора за Војводину, на Округлом столу „Шта блокира процес суочавања у Србији“, Београд, 5. децембар 2006).

Финале тог пројекта требало би да буде најављена резолуција Скупштине Србије којом се признаје „геноцид“ у Сребреници и тиме, практично, даје коначна легитимација НАТО агресији на Србију, 1999. године (која је и предузета с оправдањем да се њоме спречавају Срби да почине још један „геноцид“). Ако имамо у виду да је „Друга Србија“ данас на челу кампање за улазак Србије у НАТО, онда другосрбијански пројекат „суочавања“ Срба са својом „геноцидном“ прошлошћу добија свој јасан стратешко-политички контекст.

Тако ће деволуцијски круг бити завршен. Некадашње пацифистичко супротстављање употреби силе у решавању конфликата, окончава се у апологетици милитаристичке машинерије једне Империје и у пропагандном убеђивању својих сународника да нема алтернативе безусловном прихватању свега што нам је та Империја чинила у прошлости или што нам чини данас. „Бела река“ постала је „Борска река“. Чиста планинска вода постала је отровни колектор. И треба ли сада у Србији икоме замерити што из такве реке више неће да пије воду?

Како су настали другосрбијанци?

Право питање је како су настали другосрбијанци?

Одговор је једноставан, а већина је између редова и сама укапирала. Они су нуспроизвод комунизма, или боље речено титоизма. Њима је највећи проблем срБски национализам (намерно пишем са Б да их нервирам), јер им је управо тај национализам створио државу коју данас презиру. Они окрећу главу од чињенице да су срБски националисти били и Тесла, и Пупин, Миланковић, па чак и Иво Андрић, Ј.Ј. Змај, Јован Дучић, и намерно наводим наше великане из историје, чија је љубав према домовини неспорна а притом су били и велики научници које цео свет поштује.

Одакле толика мржња према родољубима (патриотама) и домољубима (националистима) ?

За време „друга Тита“ или боље речено највећег зликовца нашег народа и народности, , сматрано је да
„великосрпски хегемонизам“ (више овде ТРИ “ВЕЛИКОСРПСКЕ” ЛАЖИ због којих ће доћи до новог рата на Балкану) може да сруши државу (!?), и да је највећа претња бајковитом братству и јединству. Као резултат имамо самомрзеће Србе, или случајне Србе, или југоносталгичаре. За њихову информацију, Хрватска и Словенија су противуставно растуриле државу, коју је срБски народ крвљу створио у Великом рату, а не ваш агент тито. Док се држава распадала они су ћутали. А нама је национална свест и национални интерес срозан у толикој мери, да су другосрбијанци у већини, а ми смо добили независност тек када се и последњи „брат“ одвојио од нас 2006. године.

Док се боре против српског национализма, не смета им хрватски клерофашизам. Летују у Хрватској и радосно објављују на твитеру, док браћа Хрвати објављују слике како ће да праве сапун од Срба, ломе аутомобиле са нашим таблицама, пребијају нам ватерполисте, поносно истичу знак „за дом спремни“ у Јасеновцу, док Јадовно називају дечијим кампом итд. За њих то је минорна мањина, али када државни врх слави Олују (највеће етничко чишћење после 2. св рата) и то уз фашисту Томпсона, они остају неми. Жале за Југославијом, која је толико зла учинила према Србима.

Ето то вам је другосрбијанштина, против које се ми боримо.

Текст преузет са портала: Србске новине

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: