Ko sve preprodaje oružje Ukrajini

Piše: Igor Damjanović

Nikada nijedna zemlja u istoriji ratovanja nije dobila toliko vojne pomoći kao Ukrajina. U aprilu 2022, posle nepuna dva meseca rata, domajdanski premijer te zemlje Nikolaj Azarov rekao nam je da je njegova procena da Ukrajina neće moći još dugo da se suprotstavlja Rusiji, imajući u vidu arsenal sa kojim je raspolagala u vreme njegovog upravljanja vladom. Nedugo nakon našeg razgovora u Ukrajinu je počelo da masovno stiže oružje iz NATO zemalja i njihovih saveznica.

Prva je krenula Poljska, koja je predala prvo 200 starih sovjetskih T-72, koji su se u njenom arsenalu nalazili još od vremena Varšavskog pakta. Potom su iz ove zemlje poslali i vlastitu modifikaciju ovog tenka iz 90-ih, „PT-91 tvardi”. Do kraja jeseni sovjetski arsenal u bivšim članicama Varšavskog pakta, sa izuzetkom Mađarske, uglavnom je iscrpljen i početkom 2023. u Ukrajinu su krenuli najbolji NATO tenkovi, hvaljeni britanski „čelindžeri-2” nemački „leopardi-2” i američki „abramsi M1”. Nisu se proslavili. Rusima je pošlo za rukom da unište polovinu „čelindžera”, a zarobljene „leoparde” i „abramse” dovukli su do Moskve. Poslednje što je stiglo su američki avioni F-16, od kojih je jedan pao i pre prvog vatrenog krštenja.

Od proleća 2022. do danas u Ukrajinu su upućene stotine tenkova, hiljade oklopnih vozila, raketa i artiljerijskih sistema, stotine hiljada dronova i milioni artiljerijskih projektila. Vrednost isporučenog meri se stotinama milijardi dolara. Pedesetak zemalja zvanično je slalo oružje u Ukrajinu. Najznačajniju podršku, pored članica NATO-a, Ukrajini je uputila Australija ‒ 120 oklopnih vozila pešadije „buršmister” domaće proizvodnje i stotinak drugih specijalnih vozila, artiljerijskih sistema i druge tehnike. Pored onoga što je zvanično evidentirano, u Ukrajinu je van svake sumnje stizao i ratni materijal iz onih zemalja koje to zvanično nisu odobrile. Spekulisalo se recimo da je Maroko predao 20 tenkova T-72, koje je ova zemlja, u čijem arsenalu dominira francusko i američko naoružanje, nabavila iz Belorusije. Ove spekulacije nikada zvanično nisu potvrđene.

Mnogo veći problem za ukrajinsku vojsku od tehnike jeste deficit municije, posebno one za sovjetske artiljerijske sisteme kalibra 122 mm i 152 mm, kao i rakete za višecevne bacače „grad”. Ovo dolazi do izražaja već od prvih dana sukoba na Donbasu, kada je vlada u Kijevu izgubila kontrolu nad jedinom fabrikom artiljerijske municije u zemlji, koja se nalazi u Lugansku. Za osam godina, koliko je u Donbasu trajalo stanje ni rata ni mira, Ukrajina nije uspela da oformi novu fabriku za proizvodnju municije. Snabdevali su se uglavnom iz bugarskog „Arsenala” i nekoliko manjih fabrika u istočnoj Evropi. Međutim, ovi kapaciteti nisu dovoljni da se podmire potrebe rata. Uprkos ogromnoj pomoći sa Zapada, sovjetsko naoružanje i dalje igra bitnu stavku u ukrajinskoj ratnoj mašini.

Tokom prethodne dve godine spekulisalo se da su Azerbejdžan i Sudan Ukrajini predali minobacačke mine 120 mm, a Pakistan određenu količinu artiljerijskih projektila. Sve tri zemlje teže dobrim odnosima sa Rusijom i ukoliko su se ove isporuke desile, to je urađeno preko trećih zemalja. Pre nekoliko dana u celu priču o isporuci projektila sovjetskog kalibra Ukrajini britanski Rojters uključio je i ruskog strateškog partnera iz BRIKS-a Indiju. Prema njihovim tvrdnjama „artiljerijske granate koje su prodali indijski proizvođači prodate su Ukrajini”, a „Nju Delhi nije intervenisao da zaustavi trgovinu uprkos protestima Moskve”. Indija je najveći kupac ruskog naoružanja i davni korisnik sovjetskih sistema. Za potrebe servisiranja nabavljenog, Indija je kupila licence i razvila delove vlastite namenske proizvodnje, uključujući i proizvodnju artiljerijske municije.

Rojtres se poziva na carinsku dokumentaciju u koju je navodno imao uvid. Dodaju i da je „Kremlj pitanje transfera indijske municije u Ukrajinu pokretao u najmanje dva navrata, uključujući i julski sastanak ruskog ministra spoljnih poslova Sergeja Lavrova i njegovog indijskog kolege Subramanjana Džaišankara”. U međunarodnoj trgovini oružjem postoji termin „krajnji korisnik”, što znači da ukoliko neka zemlja želi da izvrši reeksport isporučenog naoružanja, municije i druge vojne opreme, o tome mora da obavesti zemlju proizvođača i od nje dobije odgovarajuću dozvolu. U slučaju Indije i drugih zemalja koje žele da sa Rusijom očuvaju partnerske odnose, a za koje se spekuliše da je njihov ratni materijal preko trećih zemalja dospeo u Ukrajinu, to nije ispoštovano.

Portparol indijskog Ministarstva spoljnih poslova Randhir Jaisval negirao je da je Indija ikada prodala i isporučila artiljerijske granate Ukrajini. Zanimljivo je da se u tekstu Rojtersa ne pominje julski srdačan samit ruskog predsednika Vladimira Putina i premijera Indije Narendre Modija u Moskvi, već samo susret dvojice ministara na marginama konferencije ASEAN-a u Laosu, koji se dogodio malo kasnije. Zanimljivo je takođe i da informacije o kojima govori Rojters vezano za transfer indijske municije u Ukrajinu, nećete uopšte naći u ruskim medijima.

Sa našom zemljom situacija je drugačija. U više navrata u ruskim medijima pisalo se da srpsko oružje stiže u Ukrajinu. Nekada su te tvrdnje bile potpuno apsurdne, čak i bizarne, kao kada je nekadašnji deputat Dume Elen Panine izjavila da će Srbija preko Francuske u Ukrajinu poslati 36 MiG-ova 29.

Ono što ipak definitivno znamo jeste da su ruski vojnici tokom borbi zarobili naš ručni bacač RBG-40 mm, da je bilo neeksplodiranih mina 120 mm iz „Trajala” i ostataka raketa „grad” iz „Krušika”. Iako ni JNA, ni vojske Jugoslavije i Srbije nisu posedovale sisteme „grad”, naša namenska industrija je osvojila proizvodnju za odgovarajuću raketu 122 mm. „Stokholmski institut za istraživanje mira” tvrdi da su kompanije iz SAD kupile 3.200 raketa „grad” naše proizvodnje i predale ih potom Ukrajini. Pored američkih, spekulisalo se da su u nezakoniti reeksport srpske minicije u Ukrajinu uključeni i trgovci oružjem iz Bugarske, Poljske, Turske i Slovačke.

Da bi registrovali kompaniju za promet oružja i vojne opreme u Srbiji, neophodno je da se prođu ozbiljne provere vojnih i civilnih službi bezbednosti, a svaki izvoz našeg naoružanja i municije zahteva posebne dozvole. Član 18. našeg Zakona o uvozu i izvozu naoružanja i vojne opreme navodi da je izvoznik dužan da „dostavi originalnu potvrdu o krajnjem korisniku, koja u momentu podnošenja nije starija od šest meseci. Bez obzira što Srbija ima pravne mehanizme da spreči protivzakonit transfer naše municije i druge vojne opreme u Ukrajinu, pitanje je koliko je to u praksi moguće, s obzirom na to da, prema tvrdnjama Rojtersa, to ne polazi za rukom ni velikoj i moćnoj Indiji.

Politika