Ko zaista upravlja Amerikom
1 min read
Iako se čini da je Rusiji svejedno ko će biti novi predsednik Sjedinjenih Američkih Država, jer od njega malo toga zavisi, ipak je veoma važno ko će zameniti Baraka Obamu, piše za RIA Novosti filozof Vladimir Lepehin.
Sjedinjene Američke Države su, sudeći po svemu, jedina država na svetu koju su osnovali krupni zemljoposednici, industrijalci i bankari. Osnivači SAD uspeli su da stvore principijelno novi sistem upravljanja državom, u kojem imovinu, vlast i ideologiju ne kontrolišu kraljevske dinastije i crkva nego oligarsi, objašnjava Lepehin.
Tokom cele američke istorije, podseća autor, ko god da je bio u vladajućoj klasi i ko god da je biran za predsednika te zemlje, pravi upravljači države bili su upravo krupni bogataši.
Ipak, propusnica u njihove zatvorene klubove nikada nisu bile samo razmere imovine nego i vernost svojoj kasti.
“Razumljivo je da ova kasta ne može da dozvoli da se na poziciji lidera države pojavi političar koji nije pod njenom kontrolom. A otkud bi drugo on u Americi uopšte i mogao da dođe kad je ceo politički sistem odozdo prema vrhu od početka ustrojen tako da je bez ozbiljne finansijske podrške pomenutih zatvorenih klubova (uslovno nazvanih ’republikanski‘ i ’demokratski‘) nemoguće postati čak i obični kongresmen?“, pita se autor.
Očigledno je, piše Lepehin, da u takvom sistemu vlasti mesto predsednika SAD predstavlja samo dekoraciju. Istinsku politiku ove zemlje ne oličava šef Bele kuće nego državni aparat koji je apsolutno lojalan establišmentu i američkim vrednostima. Zadatak tog aparata jeste i kontrola nad samim predsednikom i njegovim potezima, napominje autor.
Lepehin navodi da su u 20. veku postojala samo dva izuzetka, u kojima su američki predsednici bili manje ili više nezavisni.
Prvi je bio Frenklin Ruzvelt, koji je u uslovima ekonomske katastrofe 1933. i potom Drugog svetskog rata dobio kart blanš za samostalno delovanje.
Drugi je, napominje autor, bio Džon Kenedi, demokrata koji za razliku od Ruzvelta nije imao mandat od oligarha i koji je samim tim bio neprihvatljiv za američki sistem vlasti, ne samo u redovima republikanaca nego i među sopstvenim demokratama.
Surovo udaljavanje Džona, a potom i Roberta Kenedija postalo je temelj za sve ostale Amerikance koji su kasnije težili da uđu u veliku politiku države. I pravila ove politike do sada niko nije narušavao, uključujući Baraka Obamu, navodi autor.
Zbog čega je Hilari opasna, a Donald Tramp interesantan
“Treba odati priznanje Baraku Obami. On je zauzeo predsedničku poziciju imajući nekakve ideje, a pokušao je čak i da realizuje neke od njih“, piše Lepehin, navodeći kao primer njegov program reformi zdravstvene zaštite i obrazovanja.
Obama je, međutim, kao i njegovi prethodnici, morao da se suoči sa činjenicom da je realizovanje bilo kakvih, makar i neznatnih ideja, u Americi nemoguće bez podrške establišmenta.
“Pretpostavljam, ipak, da je američki predsednik sivim eminencijama koje su blokirale njegove ideje odgovorio time što je sabotirao nekoliko njihovih zahteva. On je izašao u susret oligarhijskim lobistima u vezi s Libijom i Sirijom, ali je ’podigao ručnu‘ na pozive da ’žestoko odgovori‘ Rusiji za Gruziju, Krim i Donbas. Potpisao je odluku o produžavanju sankcija Rusiji, ali po svoj prilici bez posebnog zadovoljstva“, kaže Lepehin.
Mnogi Obamu nazivaju “američkim Gorbačovom“ zbog njegove nedoslednosti i neodlučnosti.
“S moje tačke gledišta, Obama će ući u istoriju kao predsednik koji je pokušao da u američku politiku unese nešto svoje i pozitivno, za razliku, uzgred, od cinične Hilari Klinton koja jurca ka vlasti“, piše Lepehin.
U svetlu svega ovoga nesumnjivo interesovanje izazivaju kandidature Donalda Trampa — čoveka koji je, kako se tvrdi u njegovim reklamnim spotovima, sam sebe napravio, kao i levog demokrate Bernija Sandersa, koji se zalaže za borbu protiv terorista u savezu s Rusijom, smatra autor.
Prema njegovom mišljenju, kao milijarder i samim tim čovek nezavisan od sebi sličnih, Tramp može da uništi poročnu vezu sa strukturama iz senke i njihovim marionetama na mestu šefa države. “Moguće je da bi tu vezu mogao da poljulja i Sanders“, misli Lepehin, ali je skeptičan prema mogućnosti da se to zaista i dogodi.
Vladajućoj klasi Amerike potreban je predsednik-upravljač. Ali problem je u tome što u toj klasi više nema jedinstva kakvog je bilo ranije. Bankari su se konačno otuđili i izdelili u posebnu, nadnacionalnu kastu, i samim tim su protivrečnosti republikanskog i demokratskog kluba unutar američkog establišmenta izašle na strateški nivo, objašnjava autor.
Danas se republikanci ne zadovoljavaju demonstracijom političke korektnosti biranjem žene na mesto šefa države. U uslovima erozije američkog identiteta, potreban im je stabilan i konzervativan predsednik.
Bankarima je, naprotiv, potreban takav šef Bele kuće koji bi oličavao novi nadnacionalni identitet. Takav je Afroamerikanac Obama, takva će, verovatno, biti i Hilari Klinton.
Moguće je da su predsednički izbori 2016. godine prva u istoriji SAD opštenacionalna izborna kampanja u kojoj vladajuća klasa nema usaglašene stavove, zaključuje Lepehin.
Tokom cele američke istorije, podseća autor, ko god da je bio u vladajućoj klasi i ko god da je biran za predsednika te zemlje, pravi upravljači države bili su upravo krupni bogataši.
Ipak, propusnica u njihove zatvorene klubove nikada nisu bile samo razmere imovine nego i vernost svojoj kasti.
“Razumljivo je da ova kasta ne može da dozvoli da se na poziciji lidera države pojavi političar koji nije pod njenom kontrolom. A otkud bi drugo on u Americi uopšte i mogao da dođe kad je ceo politički sistem odozdo prema vrhu od početka ustrojen tako da je bez ozbiljne finansijske podrške pomenutih zatvorenih klubova (uslovno nazvanih ’republikanski‘ i ’demokratski‘) nemoguće postati čak i obični kongresmen?“, pita se autor.
Očigledno je, piše Lepehin, da u takvom sistemu vlasti mesto predsednika SAD predstavlja samo dekoraciju. Istinsku politiku ove zemlje ne oličava šef Bele kuće nego državni aparat koji je apsolutno lojalan establišmentu i američkim vrednostima. Zadatak tog aparata jeste i kontrola nad samim predsednikom i njegovim potezima, napominje autor.
Lepehin navodi da su u 20. veku postojala samo dva izuzetka, u kojima su američki predsednici bili manje ili više nezavisni.
Prvi je bio Frenklin Ruzvelt, koji je u uslovima ekonomske katastrofe 1933. i potom Drugog svetskog rata dobio kart blanš za samostalno delovanje.
Drugi je, napominje autor, bio Džon Kenedi, demokrata koji za razliku od Ruzvelta nije imao mandat od oligarha i koji je samim tim bio neprihvatljiv za američki sistem vlasti, ne samo u redovima republikanaca nego i među sopstvenim demokratama.
Surovo udaljavanje Džona, a potom i Roberta Kenedija postalo je temelj za sve ostale Amerikance koji su kasnije težili da uđu u veliku politiku države. I pravila ove politike do sada niko nije narušavao, uključujući Baraka Obamu, navodi autor.
Zbog čega je Hilari opasna, a Donald Tramp interesantan
“Treba odati priznanje Baraku Obami. On je zauzeo predsedničku poziciju imajući nekakve ideje, a pokušao je čak i da realizuje neke od njih“, piše Lepehin, navodeći kao primer njegov program reformi zdravstvene zaštite i obrazovanja.
Obama je, međutim, kao i njegovi prethodnici, morao da se suoči sa činjenicom da je realizovanje bilo kakvih, makar i neznatnih ideja, u Americi nemoguće bez podrške establišmenta.
“Pretpostavljam, ipak, da je američki predsednik sivim eminencijama koje su blokirale njegove ideje odgovorio time što je sabotirao nekoliko njihovih zahteva. On je izašao u susret oligarhijskim lobistima u vezi s Libijom i Sirijom, ali je ’podigao ručnu‘ na pozive da ’žestoko odgovori‘ Rusiji za Gruziju, Krim i Donbas. Potpisao je odluku o produžavanju sankcija Rusiji, ali po svoj prilici bez posebnog zadovoljstva“, kaže Lepehin.
Mnogi Obamu nazivaju “američkim Gorbačovom“ zbog njegove nedoslednosti i neodlučnosti.
“S moje tačke gledišta, Obama će ući u istoriju kao predsednik koji je pokušao da u američku politiku unese nešto svoje i pozitivno, za razliku, uzgred, od cinične Hilari Klinton koja jurca ka vlasti“, piše Lepehin.
U svetlu svega ovoga nesumnjivo interesovanje izazivaju kandidature Donalda Trampa — čoveka koji je, kako se tvrdi u njegovim reklamnim spotovima, sam sebe napravio, kao i levog demokrate Bernija Sandersa, koji se zalaže za borbu protiv terorista u savezu s Rusijom, smatra autor.
Prema njegovom mišljenju, kao milijarder i samim tim čovek nezavisan od sebi sličnih, Tramp može da uništi poročnu vezu sa strukturama iz senke i njihovim marionetama na mestu šefa države. “Moguće je da bi tu vezu mogao da poljulja i Sanders“, misli Lepehin, ali je skeptičan prema mogućnosti da se to zaista i dogodi.
Vladajućoj klasi Amerike potreban je predsednik-upravljač. Ali problem je u tome što u toj klasi više nema jedinstva kakvog je bilo ranije. Bankari su se konačno otuđili i izdelili u posebnu, nadnacionalnu kastu, i samim tim su protivrečnosti republikanskog i demokratskog kluba unutar američkog establišmenta izašle na strateški nivo, objašnjava autor.
Danas se republikanci ne zadovoljavaju demonstracijom političke korektnosti biranjem žene na mesto šefa države. U uslovima erozije američkog identiteta, potreban im je stabilan i konzervativan predsednik.
Bankarima je, naprotiv, potreban takav šef Bele kuće koji bi oličavao novi nadnacionalni identitet. Takav je Afroamerikanac Obama, takva će, verovatno, biti i Hilari Klinton.
Moguće je da su predsednički izbori 2016. godine prva u istoriji SAD opštenacionalna izborna kampanja u kojoj vladajuća klasa nema usaglašene stavove, zaključuje Lepehin.
Ako, ne daj Bože, pobijedi „zvečarka“ Klinton, Balkanu prijeti užasan rat, budući da ona i njen perverzno-izopačeni suprug imaju direktnu finansijsku podršku islamističkih velikoalbanskih narko-kartela! Jedina „nebitna“ razlika je što u Kremlju više ne sjedi pijana budaletina koja hvata žene za zadnjice!