Koliko ste svi isti – bedo vlastodržna i vlastoželjna!

Piše: Mihailo Medenica

Žalosno je koliko ste isti – bedo vlastodržna i bedo vlastoželjna!
Ista beda – drugo pakovanje…

Bedna ambalaža, a sadržaj davno isteklog roka trajanja.

Beda…

Vidite li, možda, gde nanovo gore srpske kuće na presvetom Kosovu i Metohiji?!

Bezmalo svakog dana plamen zveri satre jedan prag, jednu ikonu, jedno ognjište, jedno ime…

Srbinovo, praotačko, zavetno… ime svakog od nas.

A, zašto biste pa videli – ne gore vaše verige no tamo nekog Srbina što se budalasto raduje božuru.

Šta vi znate o cvetu, najdivnijoj mirisnoj tapiji

Srbina na zavetovinu, cvet ko cvet, jel da?

Šta je za vas šam – dud u porti pećke svetinje?

Drvo ko drvo pa još prastaro, ničemu valjano…

Jeste li kad prešli prstima preko te mile kore, kao da vekove čitate?

Ko ono Brajevo pismo, prevučete polako prstima niz grane i progledate kraj očinjeg vida.

Glupost, jel da?

Cveće, drveće, livade, gore, nekakvi manastiri, neke zgarevine, preorana groblja, daleka sela u crnini i starice što izađu pred namernike misleći da nose glas o sinu…

Zadržao se negde u božurima, jutrenjima sa kurjacima vrh Prokletija, eno ga na mobi s anđelima, sad će samo da isprosi preklanu mladu najlepših istrgnutih očiju…

Ma, gluposti, jašta!

Priča o Srbinu na Kosovu i Metohiji i Srbiji bez Kosova i Metohije… toliko krvi, jauka, raspeća, večnoga stradanja zarad života večnog, bedno pobrajanje…

Plamen ko plamen, pa šta?!

Šta je vekova Srbija gorela i dogorevala, pa još koji prag, ikona, kolevka, verige, ime, opanak, manastir…

Zar to da vas prene, daleko bilo!

Luda starica što se još sinu nada a zveri mu davno kosti oglodali i razvukli kojekude.

Da zbog nje zastanete na tren i budete ljudi…

S mukom, znam, jer najteže je naterati se da budeš čovek kad to rođenjem nisi, pa još zbog neke babe, božura, duda, dalekih sela što vazda kamen polažu na tinjavini temelja praotakih, al polažu…

Evo se čauši Srpse liste ponovo svijaju uz skute voljenog krvnika…

Koliko god da je krvi na prokletim rukama Ramuša Haradinaja- ništa je koliko Ibra i Drima mogu zahvatiti da mu ih operu i obrišu obrazima janičara.

Izdaće Vučić, nema spora, no izdaja će se odazivati imenom svakog od vas, jednako, jer važna je samo prokleta vlast, zar ne?!

To samo neke kuće na Kosovu i Metohiji gore…

Tuđe.

Nekih tamo Srba, bezimenih.

Budala što se sviju oko božura kad procveta ko oko kolevke deteta na darivanje…

Što pod uzglavljem čuvaju kamen satrtog manastira, pa kad anđeli pozovu na mobu…
Ma, gluposti.

Neka su vama lake noći, bedo vlastodržna i bedo vlastoželjna, a ako vas šta prene iz sna ne sekirajte se, to se samo izdaja odaziva imenima vašim.

Pisah i ponoviću- nije Kosovo i Metohija tek šaka zemlje, već je Srbija šaka jada bez Kosova i Metohije!

Jada kojem svi zajedno kumujete, jer nije Vučić ono najgore protiv čega se borite, već ono što tako silno želite da budete…