Kolonija Makedonija

Piše: Slobodan Antonić 

Srbija nije ni Makedonija, niti Crna Gora. Za par godina ona se ne može ni kupiti, ni zastrašiti. A dotle će već i atlantski Levijatan da obezubi.

Četvrtu već godinu letujem na Ohridu. I do tri puta je jeftinije nego u Grčkoj, a nije tri puta lošije, naprotiv. Voda je bistra, pastrmka prvoklasna, paradajz ima onaj distinktivni ukus što ga znamo iz našeg detinjstva, ljudi su srdačni, a drevnih crkava je koliko srce ište.

Ove godine prvi put sam bio i u Skoplju. Odmah da kažem, to što su napravili uopšte nije toliko loše koliko nam predstavljaju drugosrbijanski snobovi. Zapravo, gradsko jezgro impresivno je zamišljeno i izgrađeno po ideji ozbiljne prestonice.

Zgrade koje okružuju središnju pešačku zonu, s obe strane Vardara, imaju svečanu notu, a neke od njih su i monumentalne. Ta zdanja izražavaju viziju suverene državnosti, sasvim se uklapajući s obnovljenim zgradama Narodnog pozorišta (1921) i Oficirskog doma (1929), koje je zemljotres 1963. porušio, a koje komunisti nisu hteli da rekonstruišu jer su ih podsećale na kralja Aleksandra (po kom se pozorište prvobitno i zvalo; ovde).

Ni spomeničke skulpture nisu toliko tragične koliko ih predstavljaju naši krugodvojkaški trendseteri. Makedonija je jedna od onih zemalja koje se nalaze na geopolitički (i sakralno) „jakim“ mestima – u njoj je bilo mnogo istorije i ne vidim zašto sva ta istorija ne bi bila odgovarajuće i obeležena.

Beograd ima tek jedan konjanički spomenik, a još u njemu ne postoji monumentalna skulptura niti kralja Petra I Karađorđevića, ni kralja Aleksandra I Karađorđevića – o kralju Milanu ili kralju Aleksandru Obrenoviću i da ne pričamo. Makedonci su svojim istorijskim ličnostima u ovih dvadesetak godina podigli pristojne spomenike – uključiv i tuce njih na konju. I pred tim možemo da skinemo kapu. Skoplje je sada vizuelno bogatiji grad u pogledu nacionalno istorijskih memorabilija, nego što je Beograd.

Najproblematičnijim, dakako, čini se spomenik koji se zvanično zove „Ratnik na konju“, a koji predstavlja Aleksandra Makedonskog – prvenstveno zbog aspiracije na nasleđe oko kog postoji opšta saglasnost da pripada Grcima. No, taj spomenik u podnožju ima tako dinamičnu i bogatu fontanu koja, u toplim letnjim večerima, po celom trgu širi oblake svežine i raznobojne kapljice vode – da je šetaču praktično svejedno ko se nalazi na vrhu stuba. Funkcionalniju fontanu skoro nisam video.

Moja glavna primedba na „Skoplje 2014“ jeste što ima odveć malo uličnog drveća – a o predviđenim drvoredima i nema zbora. Ali, ruku na srce, za dvadesetak godina, kada se dovrši ono što je započeto i kada izvesna patina oboji zgrade i spomenike – ko će se još sećati prigovora da su zdanja i znamenitosti anahroni i da više pripadaju 19. nego 21. veku.

No, naspram ove državotvorne ozbiljnosti u predstavi (image), stoji – kako kažu skopski kritički intelektualci – kolonijalni položaj u stvarnosti.

Milenko Nedelkovski, poznati novinar, disident i EU/NATO skeptik, kaže (ovde) da je američki ambasador u Skoplju, Džes Bejli „u isto vreme šef parlamentarne većine, šef opozicije, predsednik Ustavnog suda, predsednik Krivičnog suda, premijer, predsednik države, vrhovni komandant oružanih snaga, i javni tužilac…“.

On tvrdi da je „šezdesetak službenika američke ambasade svakodnevno prisutno u sudovima u Makedoniji i faktički odlučuje o merama pritvora, o amnestiji, o puštanju na slobodu terorista, o zadržavanju u pritvoru umetnika i intelektualaca: jedina praktična i direktna vlast u Makedoniji je ambasador SAD“.

Makedonija je, nakon „pada“ Crne Gore u NATO zagrljaj, pod neposrednim pritiskom, kaže Nedelkovski. Lavrov je, podseća on, još 2015. obznanio da su Makedonci ucenjeni: ili Makedonija u NATO, ili će dve susedne NATO zemlje – Bugarska i Albanija da podele Makedoniju (ovde). S druge pak strane, Grčka je objavila da je njihova „zaštitna“ zona na 60 kilometara severno od sadašnje granice, što uključuje Bitolj, Ohrid, Prilep, Dojran, Đevđeliju, Demir Kapiju i Kavadarce.

Glavne političke partije su, prema Nedelkovskom, takođe klijenti američkog ambasadora, a makedonski intelektualci su ili uplašeni ili korumpirani projektima, grantovima, gostovanjima… Narod se još batrga, uz par disidenata među novinarima i profesorima, ali nedostaju sredstva za ozbiljniji otpor: „Umesto puške maliherke potreban je smart telefon i novac za internet, impulse, roming, gorivo. To moj narod nema“.

Čak je i kanonski nepriznata Ohridska arhiepiskopija, tvrdi Nedelkovski, pod direktnim uticajem američkog ambasadora, koji je najbliži prijatelj strumičkom vladici Naumu, glavnom pokrovitelju Zorana Zaeva.

S druge strane, obični Makedonci uplašeni su militantnim albanskim iredentizmom, koje takođe kontroliše Vašington. Makedonci svake godine gube selo po selo, varošicu po varošicu, opštinu po opštinu… Zato su sve više spremni da glasaju za sporazum Zaev-Cipras, kako ne bi ostali bez države. Ipak, iako istraživanje javnog mnjenja pokazuje rezultat za celu populaciju: za 41%, protiv 35%, etnički posmatrano ishod je različit: Albanci – za 88%, protiv 2%, Makedonci: za 27%, protiv 46% (ovde).

Ali, taj referendum definisan je samo kao „savetodavni“. To znači da nije nužna podrška polovine upisanih birača, niti je potrebna dvotrećinska većina u parlamentu. A i pitanje je prevarno, tri u jedan: „da li ste za članstvo u EU i NATO, uz prihvatanje dogovora između Makedonije i Grčke“.

Međutim, i pored „elastičnog“ pitanja i „savetodavnog“ svojstva referenduma, ništa se ne prepušta slučajnosti. Stoga će Vašington, za referendum, izdvojiti 5 miliona dolara u cilju „povećanje medijske pismenosti makedonske populacije, za obuku lokalnih novinara, te za uvođenje etičkih standarda u uredničku politiku makedonskih medija“. Kao što je navedeno u materijalima agencije USAID, takve su mere navodno nužne zato što je „poslednjih godina u Makedoniji širenje dezinformacija postalo sve aktivnije“, prvenstveno jer „ove dezinformacijske kampanje podržava Rusija“ (ovde).
Zaev, Cipras i Severna Makedonija (Izvor)

I tako, pošto je za Vašington i Brisel uspeh referenduma krucijalan, a peta kolona u Skoplju jaka, malo je verovatno da „Severna Makedonija“ neće postati 30. članica NATO-a.

Posle toga red dolazi na „Kosovo“, čim mu kompradorske vlasti u Beogradu budu dale stolicu u UN. A onda će se i na Srbiju primeniti makedonski argument: ako nećete da vam susedne NATO zemlje rasparčaju državu, morate i vi u NATO.

Samo, to sa Srbijom i NATO-m neće baš tako lako ići. Prema poslednjem istraživanju 80% građana Srbije neće u NATO (7% hoće, 13% neodlučno; ovde). Čini se da naš autokolonijalni guverner može sve; ali, da pokloni „Kosovu“ stolicu u UN, pa da posle Srbiju ugura u NATO – to je već i za njega previše.

Srbija nije ni Makedonija, niti Crna Gora. Za par godina ona se ne može ni kupiti, ni zastrašiti. A dotle će već i atlantski Levijatan da obezubi.

Držimo se strategije ježa. I – samo hrabro.

Izvor: Stanje stvari