Комплексност слободе

„Бити преварен није оправдање у политици.“ Лешек Колаковски

*

Љевичар за себе никад неће рећи да је орјентисан – сасвим лијево. Штавише, прије ће посегнути за дијалектиком како радије бира ону позицију коју ћемо окарактерисати као златна средина.

Шта то значи? Па ништа друго (и ништа више), до да је љевичар, у ствари, аналитичар догађаја који на крају не чини друго осим што од историјског талога – пере руке.

*

Политички посматрано, данас нико више не жели бити дио ни чега. Бити дијелом и најбезначајнијег догађаја, већ по себи представља својеврсни анганжман који се аутоматски тумачи у знаку скривене поруке.

Тим прије, у тоталитарним системима приватност није била друго до посебан начин да се кôд дисциплине додатно учврсти, тако што ће се најинтимније радње механички, дакле, афетишно понављати.

(Јавност је представа фрустрације приватног.)

*

Без претјеривања можемо рећи да љевичар није више до један преводилац!

Он то, додуше, сасвим сигурно обавља посвећено и савјесно, међутим, предмет превода ни најмање га се не тиче.

Лингвисти би требало да познају суштинску црту сваког преводица, а она је сигурно – непристрасност.

*

Свака вандредна ситуација на парадоксалан начин показује да је њена појава неопходна како би се доспјело до демократског дјеловања на ствари које превазилазе онај њен формални дио.

То значи да ванредност буди и мобилише мноштво у његовој спонтаној солидарности која кроз вид протеста и облик отпора тежи изборити и успоставити своју одлуку која је у интересу свих.

*

Власт и Друштво по природи ствари морају бити у суштинском неслагању.

Међутим, психоаналитички говорећи, Власт је несвјесно Друштва.

*

Диктатура се увијек устремљује на Говор. Узети ријеч, то је оно на чему се темељи свака власт. Да ли се говори или не говори истина, то суштински никог не интересује.

*

Вођа је фигура која стоји испред друштвене жеље.

Друштво је разбијена цјелина која се опет саставља у мозаик Вође.

Што се тиче фамозне „харизматичности вође“, њу ваља и треба тражити у Моћи.

*

Ништа тако не заводи као – естетика Моћи!

*

Ауторитет се доживљава као етика вертикалности. Наредба је тако саопштење које увијек долази одозго, и зато је то – невидљиви глас.

Закон је хоризонтална хаотичност мреже која се никад не да расплести, што је први уочио Кафка, стварајући лик Јозефа К.а чије је кретање унапријед исцртано и зато се непрестано судара само са собом.

(То се да уочити у – архитектури „Процеса“ и атопичности „Замка.“)

*

Слобода је изазов самоиндивидуације.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: