Konfučije i Njegoš

Piše: Filip Jeftić

Proteklih nekoliko nedelja moj kineski prijatelj i ja proveli smo podsećajući se klasika – on Konfučijevih „Analekta”, a ja Njegoševog „Gorskog vijenca”. Razgovarajući o knjigama, autorima, i prevodeći jedan drugome poznate odlomke, moj prijatelj je izrazio nezadovoljstvo time što Kina više nema državni praznik posvećen Učitelju. I ja sam se požalio da mi nemamo, niti smo imali, praznik posvećen Njegošu, iako je dvestogodišnjica njegovog rođenja pre tri godine bila prigodna za to.

Po uticaju i značaju za svoje narode, postoje velike razlike između Njegoša i Konfučija. Bez Konfučija kineska kultura ne bi postojala. U nas, takav značaj bi mogao pripadati jedino Svetom Savi. Ipak, Njegoš je poslednji u nizu srpskih velikana u čijem se delu i misli kristalizuje srž srpske kulture i duhovnosti. Razlozi zbog kojih Kina treba da slavi Konfučija, a Srbija i Crna Gora Njegoša, suštinski su isti.

Slaveći Njegoša, mi prvo odajemo poštovanje i zahvalnost velikom vladici za neprocenjivo blago koje nam je zaveštao. To nalaže osnovna učtivost. Ali ovo je samo površinski razlog, samo forma. Repetitio mater studiorum est, te je pravi, dublji, razlog eventualnog „Njegošdana” u redovnom podsećanju da se vratimo njemu i njegovom delu i iz njih izvlačimo lekcije i savete, kako za narod tako i za svakog od nas ponaosob.

Individualno, čovek se može odreći sveta, zaboraviti na prošlost i prestati da planira za budućnost, ali narod tu mogućnost nema.

Za narod, prošlost nisu mrtva slova istorijskih spisa, ona je živa materija sa kojom je u neprekidnom razgovoru, u odnosu na koju se meri, i koja mu osvetljava put u budućnost.

„Pogledaj ogledalo da bi se znao obući. Pogledaj ljude da bi shvatio dobro i zlo. Pogledaj istoriju da bi shvatio blagostanje i propast”, uči nas kineska poslovica.

Narod koji zaboravi prošlost nema budućnost, a upravo suprotan, poguban, savet da je zaboravimo glasno se čuje kroz usta zlonamernih i sluđenih. Teška vremena zahtevaju dobre primere više nego apstraktne teorije. Tim pre treba da se ugledamo na Njegoša koji je u uslovima neuporedivo težim nego sadašnjim upravljao zemljom izuzetno uspešno, uspešnije nego mi danas.

Tek vraćajući se iznova i iznova Njegoševom delu (kao i svakom drugom klasiku), bivamo u mogućnosti da ga doživimo ne kao nepokretnu riznicu, već kao nepresušan izvor mudrosti. To je izvor vanvremenskih principa na kojima veliko delo počiva. Jednom otkriveni, shvaćeni i prihvaćeni, njihova korist je neograničena. Mogu nam pomoći kako da razbijemo tamu sadašnjosti, tako da osvetlimo put u budućnost. Ali, da bi do njih došli, moramo strpljivo proučavati njihov koren i redovno mu se vraćati. Većina pročita „Gorski vijenac” ili „Luču mikrokozma” samo jednom, uglavnom u gimnaziji, i eventualno zapamti nekoliko citata. To je kao zagrebati površinu.

Neki bi rekli da Srbija ima preča posla od uvođenja novih praznika. Moguće. Isto tako, oni koji podržavaju ideju ne treba da budu nestrpljivi (sklonost ka čemu je, po Nikolaju Velimiroviću, najveći i osnovni srpski greh).

Nakon Konfučijeve smrti njegovo učenje se ukorenilo u kineskom narodu tek posle tri veka, tokom kojih je pretrpelo sijaset napada, poput „Spaljivanja knjiga i živog sahranjivanja učenika“ – incidenta u kome je oko pet stotina konfučista živo sahranjeno.

Imajući to u vidu, ne treba biti previše mračan u oceni trenutnog odnosa srpskog naroda prema Njegošu. Ipak, ako taj odnos ne poboljšamo i ne produbimo, postoji mogućnost da se Njegoš svede na ambasadora kulture koje više neće biti.