Kontinuitet oluje – ko nas vuče za nos

Piše: Nikola Gašparić, student klub Pravnog fakulteta

Svaka godišnjica najvećeg etničkog čišćenja u Evropi posle Drugog svetskog rata, poznatog pod operativnim imenom ,,Vojno-redarstvena operacija Oluja“ sa sobom nosi eho neutihle boli za ubijenima, prognanima i opljačkanima. Svakog 4. avgusta se suočavamo sa pričama trajno unesrećenih porodica preteklih od krvožedne mašinerije izvođača ove operacije.

Međutim, puki lament nije dovoljan da srpska javnost prođe kroz katarzu. Potrebno je izvlačenje konkretnih pouka kako se prošlost ne bi povampirila, i to sa stanovišta definisanja odnosa prema međunarodnoj zajednici, prema Hrvatskoj, ali i prema samoj državi Srbiji i srpskoj javnosti. Ovaj tekst bi upravo u tom svetlu i trebalo čitati.

Počinjemo od međunarodnog aspekta, s obzirom da operacija ,,Oluja“ kao ni uostalom čitav konflikt u Hrvatskoj nisu obeležili isključivo lokalni akteri. Podstrekavanje, ali i direktna logistička podrška, stigli su iz inostranih centara moći. Sama hrvatska nezavisnost nije produkt političkog dijaloga unutar države Jugoslavije.

Ona je nastupila kada su antiustavni čin otcepljenja koji je proglasio Sabor priznali Vatikan i SR Nemačka, koji su zatim aktivno radili na ohrabrivanju ostalih međunarodnih aktera da krenu njihovim stopama. Sama operacija ,,Oluja“ bila je pripremljena od strane penzionisanih američkih generala. Kako se SAD ne bi direktno umešale u konflikt, ovo je izvedeno putem privatne agencije IMRY koja je izvela ometanje krajiških radio-veza ali i logistički pripremila samu operaciju. Treba pomenuti i višegodišnju medijsku kampanju koju je izvela izuzetno uticajna američka kompanija Rudolf&Fin. Međutim, podrška operaciji stigla je i sa pozicije UN koju Srbi (naivno) nisu očekivali.

Naime, Srbi su od 1992. godine razoružavani i pripremani za političko rešavanje konflikta (u okviru plana Z-4). Simetrične mere nisu važile za Hrvatsku što joj je obezbedilo ključnu stratešku prednost. Pravdanje da su UN bile nadigrane je bacanje prašine u oči naivnim posmatračima. Dakle, zaključujemo da je podrška, i to ne samo simbolična, stigla Hrvatskoj sa adresa država, privatnih korporacija i međunarodnih organizacija.Srbija nije povukla niti simbolične, a kamoli recipročno snažne udare ni diplomatskim niti obaveštajnim kanalima. Nikakve ekonomske pogodnosti, čak ni blagonaklono tapšanje SRJ nije izvukla a odbijanjem da stane iza svog stanovništva poslala je kontraproduktivnu poruku potencijalnim saradnicima. Potrebne su decenije dijametralno suprotnog pristupa da bi se ovo ispravilo.
Drugi ugao je fokusiran na hrvatsko-srpski odnos u sukobu i tu uočavamo suprotan hrvatski odnos od prikazanog srpskog prema sopstvenim ciljevima i metodima borbe.

S jedne strane Hrvatska je imala gotovo monolitnu poziciju u društvenom mnjenju i jasan cilj: nezavisna i etnički čista Hrvatska, što Tuđman nije ni tajio, proklamovavši za svoj cilj svođenje Srba na manje od 3%. Ovde možemo uočiti i elemente genocida s obzirom da etničko čišćenje nije stihijski, već sistematski sprovedeno, i potkrepljeno normativnim aktima poput Zakona o hrvatskom državljanstvu od 8.10.1991. godine kojim državljanstvo dodeljuje pripadnicima hrvatskog etniciteta, dok drugima predstoji ponižavajuća procedura o dokazivanju ,,lojalnosti hrvatskoj državi, izričito prihvatanje hrvatske kulture, odricanje od srpskog državljanstva“. 17.10.1991. predsednik Vlade Josip Manolić donosi odluku da svi Srbi koji rade u Vladi moraju do 16 časova istog dana ,,isprazniti pisaće stolove i napustiti zgradu, s tim da se u istoj ne pojavljuju“. Kulminacija genocidnih namera jeste Zakon o dopuni Zakona o Vladi Hrvatske kojim je Vlada snabdevena ovlašćenjima da može preduzimati SVE mere protiv tzv ,,neposlušnih općina“,tj. opština sa srpskom većinom.

Pošto smo izložili normativni aspekt nastupajućeg genocidnog odnosa prema sopstvenom stanovništvu, usmerićemo se na konkretne akte koji su vezani za Oluju. Sastanak na kojem je Oluja neposredno isplanirana održao se 31. jula 1995. na Brionima i na njemu je predsednik Tuđman izneo strateški cilj ,,da Srbi praktično nestanu“. Ovo bi se izvršilo neselektivnim artiljerijskim udarima po civilnim objektima sa pešadijskim probojem simultano sa propagandnim dejstvom kojim će se stanovništvo usmeravati ka koridorima usmerenim ka Srbiji. Krunski dokaz možemo izvući iz sastavnog dela vojne dokumentacije, tzv. Topničkih dnevnika (evidencije ciljeva pri artiljerijskoj paljbi). Indikativno je što Hrvatska nije dopustila njihovu upotrebu pri procesu protiv generala Gotovine i Markača pred Haškim tribunalom. Ovakva prljava igra nije završena izgonom Srba iz Krajine, samo je nastavljena drugim sredstvima. Spektar je širok.

Institucionalno se sprečava povratak civila, onemogućava se vraćanje imovine (nominalno neprikosnovenog prava u EU). Treba istaći i suptilnije, ali jednako efikasne i neprincipijelne metode zabrane ćiriličnih tabli u mestima gde Srbi imaju kvotu koja im to omogućava (Vukovar) i zastrašivanja neosnovanim hapšenjem ne pri prvom, već pri trećem ulasku u RH, čime se postiže efekat straha među povratnicima. Šta Srbija može? Na Srbiji je da nikada ne učestvuje u hrvatskom narativu o ,,Oluji“ jer on, pre svega, nije istinit. Srbija jednostavno, mora da izusti istinu: u pitanju je genocid i između nas stoje stotine hiljada proteranih, hiljade pobijenih i trajno osakaćenih, teško je proceniti koliko je nepokretne imovine uništeno i otuđeno, i što je možda najteže uništeni su kulturno-istorijski spomenici-naša groblja i crkve.
Ovaj osvrt bih završio konkretno-šta nam je činiti da se ,,Oluja“ nikada više ne ponovi? Neophodno je utvrditi jednostavan i dovoljno jasan simbol-kao što Holokaust ima Anu Frank a bombardovanje 1999. Milicu Rakić. Nažalost na Petrovačkoj cesti, koja je bila poprište zločina i u Drugom svetskom ratu koje je ovekovečio Branko Ćopić istoimenom pesmom (,,Nad cestom kruže grabljive ptice, tuđinski avioni. Po kamenjaru osniježenom čelična kiša zvoni…“) Tog, doslovno paklenog avgusta 1995. na Petrovačkoj cesti ubijeni su i Jovica Drča, star 6 godina, Nevenka Rajić, stara 9 godina, Žarko Rajić, star 9 godina, Darko Vuković, star 13 godina. Mnogima ne znamo ime. Svi oni moraju postati simbol ,,Oluje“ kako ne bi došlo do relativizacije ovog zločina. Da su naši roditelji intenzivnije iščitavali ,,Na Petrovačkoj cesti“ ,,Oluje“ ne bi bilo. Na nama je da tu grešku ispravimo. Ne moraju nas baš uvek vući za nos.

Na slici se vidi hrvatski vojnik koji u izbegličkoj koloni maltretira i ponižava srpsku staricu.