Копривица: Хапшење Кнежевића је аутогол режима

Пише: Проф. др Драган Копривица

Свако, ко здраворазумски расуђује, повјеровао би да ће се, у времену европског пута Црне Горе, наћи у режимским структурама неко, ко ће хладне главе упозорити: „Немојмо правити штету највише самима себи слањем на робију једног професора српског језика, врсног пјесника, посланика Црногорског парламента, и уз то лидера једне опозиционе партије. Шта ће нам то, и како то правдати пред Европом и грађанима Црне Горе? Тако нешто је кратковидо и несмотрено, чисти аутогол за актуелну власт.“

Али хорско једноумље ДПС-а не трпи здраворазумско просуђивање и соло наступе, због чега би се управо као бумеранг то могло вратити партији на власти за предсједничке изборе. Ригидна одлука о хапшењу Кнежевића само је знак помрачења умова у режимским круговима који су изгубили осјећај мјере за стварност. Она је продукт слијепог реваншизма без остатка. Али се тиме превиђају очекивања да данашња Црна Гора, чувени „лидер у региону“, не би требало да тренира строгоћу пред домаћом и међународном јавношћу хапсећи пјеснике и политичке противнике због неубједљивог повода као што је гурање с полицајцем током насилног разбијања мирних демонстрација.
Овог пута закона се слијепо држе они из врха власти, који иначе већ годинама газе све законе и судове, као експозитуре режимских налога. То су управо они, чији се највиши државни интереси показују као њихови најнижи приватни интереси, у трци за харчењем Црне Горе, или онога што је од ње још могуће харчити.

Један број моћника режима вјероватно је стао на становиште да им је у свјетлу уласка у НАТО сад све дозвољено, па и тренирање строгоће преко сваке мјере. Неки сигурно задовољно трљају руке, и уз пакостан осмијех подсјећају да је Кнежевић прегласно говорио против власти, а тако нешто у „демократском“ Монтенегру мора подлећи монтираним процесима, па онда и робијом.

Како год, моћници из врха власти, који управљају судовима, тужилаштвом и полицијом, ријешили су да примјером Кнежевића „поуче“ грађане пред предсједничке изборе како ће проћи сви који се не диве дометима, више не млађане, него већ и времешне Монтенегро елите.

А кад год се изгуби осјећај мјере, лако долази до контраефекта, и стварања расположења у народу, неповољног по власт, посебно пред изборе. Грађане није препоручљиво баш претјерано зачикавати. Ниједна мудра власт претјерано не тестира грађански пркос, који може продуковати необичне резултате током гласања за предсједника Црне Горе. Ту треба поступати одмјерено, а не острашћено слати на робију представнике опозиције, интелектуалце и умјетнике. Народ, као народ, често је ћудљив, с непредвиђеним реакцијама кад дара преврши мјеру, па оловка почне да заокружује супротно очекиваном, нова имена и нове људе.

Режими, по чијем налогу у тамницу одлазе интелектуалци, писци и политички неистомишљеници, обично најављују крај самима себи. Нешто слично могло би се десити и ДПС-у, као политичком мастодонту, који се освјежава политичким ботоксима, али не толико да му се не препознаје већ огромна пређена политичка километража, након чега се доспијева и у старо гвожђе.

Уз све то иде и отужна, превазиђена режија владајуће партије да до потоње уре не саопшти име свог предсједничког кандидата, али је одушевљење јавности спласнуло и прије краја, а овацијама ни трага. Јер све то ипак личи на старе, већ овјештале трикове ДПС-а, на скупоцјену, а разбијену порцуланску вазну.

Притом, иако понеки опозиционари, или „опозиционари“, још вагају шта ће и куд ће, изгубљени у времену и простору, примјер проф. др Ђорђија Блажића нимало није насумичан. Блажић се мудро уздигао управо у тренутку кад је то морао учинити, и задобио симпатије прогресивног дијела грађана дајући свесрдну подршку Младену Бојанићу као предсједничком кандидату.

Треба имати у виду да Бојанић као личност и политичар нимало није за потцјењивање. Почео је одлично и одлучно, па би ова два прилога могао искористити и као мото своје предсједничке кампање. Стиче се јак утисак да је он личност, која може покренути устајалу режимску баруштину, и изненадити многе. Напросто, било је и вријеме да се појави.
Зато недовољно убједљиво звучи изјава Ђукановића да ће побиједити већ у првом кругу. Јер можда неће не само у првом, него ни у другом. Али видјећемо. Нек све иде својим путем, и мирно. Смјена власти се осјећа у ваздуху, и Црна Гора не смије пропустити шансу да крене напријед, са промјеном система вриједности и окоштале свијести у режимским бастионима одакле се наручују хапшења.
Током кампање за предсједничке, а и локалне изборе, Милан Кнежевић, пјесник, професор, посланик, и лидер ДНП-а, биће у затвору… Кампања партија, које подржавају Младена Бојанића, биће, с једне стране, ослабљена одсуством Кнежевића. Али и то одсуство, као хало-ефекат, може донијети на гласању одговор грађана какав режим понајмање жели, а већ реално очекује.

Кнежевић ће својом појавом и чином мирног одласка у затвор, да би личним примјером потпомогао мирну кампању Младена Бојанића, засигурно утицати на опредјељење бирача. А они тим прије виде куда их води садашња власт, која не преза ни од чега у хипнотичкој жељи да се одржи, а све друго јој је споредно и без значаја.

Уосталом, Бојанић има све изгледе да уједини опозицију и не само за предсједничке изборе, него и на дуже стазе. И већ се показује као права личност која ступа на политичку сцену у правом тренутку. Ко то не препозна, погријешиће исто на дуже стазе.

У двадесет првом вијеку у малој Црној Гори крећу инквизиторски прогони опозиционих лидера као 1948. године, уз Владино сељачко, примитивно поимање савременог тренутка у којем се налазимо. А премијер Марковић потпуно мирно објашњава грађанима Црне Горе у интервјуу за ТВЦГ да је Светозар Маровић напросто недоступан државним органима, као да је у Бразилу, или на Марсу, а не у дотичној Србији. Уз ово, Кнежевић је у затвору што је гурао полицајца, а лице, које је током гушења протеста опозиције ударило Кнежевића и нанијело му повреде, уопште није ни процесуирано до дана данашњег.

Овакви детаљи представљају класичне примјере двоструких аршина, и фарсичног завитлавања с правном државом Црном Гором, гдје све може, или не може, зависно од тога јеси ли уз власт или не. И зато, као у поеми Бећковића, коначно неко треба да оде и, као у вуненим временима, за све шта чини, премијера директно “пријави у Колашин”.

Режимски надобудни моћници, који су изгубили осјећај за вријеме и простор, треба да се замисле над чињеницом да им је један од опозиционих лидера, посланик, професор и пјесник, на робији. Блажић је напустио изборну трку дајући пуну подршку Младену Бојанићу, иза којег је стало више опозиционих партија него икад до сада: три партије ДФ-а, Демократе, УРА и СНП. По свему судећи, на изборима ће кандидату режима бити много компликовано. Па нек сад на вријеме разраде још један сценарио за државни удар број 2. Ваљаће им за ситуацију кад изгубе предсједничку трку.

У међувремену би требало да се ипак нађе нека здраворазумска особа чак и у врху режима, и наложи да се Кнежевић пусти са робије, да се Црна Гора до краја пред свијетом не брука као посљедња оаза диктатуре. Иако се сви позивамо на Марка Миљанова, у пракси се превиђа да треба сачувати друге од себе. Робијање Кнежевића ће највише коштати управо режим губљењем гласова и огорчењем поштених грађана.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: