Koprivica: Samo se Srbima osporava pravo na ujedinjenje

“Srpski put“, knjiga filosofa Časlava Koprivice, publici je predstavljena promocijom u Beogradu. Međutim, svestan da je 500 strana priličan obim – Koprivica u razgovoru za portal Fakti daje „prečice“ do najvažnijih poglavlja koja argumentuju kojim putem, od ove tačke gde smo sada, treba da idemo nadalje kao narod, da bi taj put prvo postao, a potom i ostao – srpski.

I da bi posledično doveo do onoga što Koprivica smatra jedinim ispravnim i održivim rešenjem srpskog nacionalnog pitanja – do zajedničke države Srba.

Knjiga obuhvata publicističke, stručne i naučne tekstove koje je autor, inače profesor na Fakultetu političkih nauka Beogradskog univerziteta, napisao u poslednjih dvadeset godina. Nacionalne, angažovane tekstove, počeo je da objavljuje od NATO bombardovanja, pa i „Srpski put“ počinje pričom o NATO agresiji 1999.godine.

– U knjigu je uključeno samo ono što je izdržalo test istinitosti. A vreme je, kao Njegoševo majstorsko rešeto, odlučilo šta se od svakodnevnih događaja seli na marginu, a šta će biti trajno i postati istorija i tredicija. Meni je bilo važno da u svakodnevnim događajima, od kojih će samo neki postati ta istorija, razlučim nevažno od onoga što će za nas predstavljati šansu ili opasnost. Knjiga je trebalo da se zove „istinonalikovanje“. Platon u „Državi“ kaže da o stvarima koje ne mogu biti dovedene u stanje postojanosti i jasnoće ne može biti znanja nego samo varljivo mnjenje, a dnevna politika i jeste takva da sam hteo da odmah kažem čitaocima da ovo može biti istinonalikovanje. Međutim, trudio sam se da pružim što istinitiju sliku, i zato sam neke tekstove napisao specijalno za „Srpski put“, kao što je tekst o Gavrilu Principu i tekst o duhovnom smislu Republike Srpske, kaže Koprivica.

Koje istine su za srpsku naciju i državu najvažnije?

– Udarni deo je Kosovo i Metohija, jer i danas bijemo tu bitku. Na žalost, to pretežno radimo u Beogradu, protiv onih koji žele da predaju našu prapostojbinu. Kosovski zavet nas konstituiše. Tradicija Kosovskog boja je ono što stoji u jezgru duhovnog genotipa srpskog naroda i što u njemu ostaje bili mi verujući ili ne, saglašavali se sa Lazarevom kletvom (i onim da je lepše i poginuti neto biti živ na strani nepravde) ili čak i ako ne držimo mnogo do toga. Ako smo Srbi, čak i gledano samo formalno a ne mnogo pretenciozno, onda je Kosovo u nama. Ako ne u dušama, onda u ploti.

Ako bismo pokušali da se odreknemo Kosova – a razgrančenje Srbije od same sebe je upravo to – onda to ne bi bio samo međunarodno-pravni akt samoporicanja Srbije, već i duhovno samoporicanje. Srbi mogu da ostanu Srbi ako nemaju kontrolu na KiM, ali ako ga se u sebi odreknu, KiM bi delovalo kao kancer na nas. Ne možemo iščupati kosovsko pamćenje, a da ostanemo isti narod. Tada bi ono što nas konstituiše, za nas postalo strano telo i desila bi se jeziva autoimuna reakcija: da nas ubija ono što je pranaše. Ono što treba da nas čuva i da nas drži – to bi nam došlo glave.

Ne bismo mogli da opstanemo ni realno politički, ako bismo se duhovno odrekli KiM. Nema ničega praktičnijeg od načela i nema ničega realnijeg od duha, ako je to zaista duh. A kosovski zavet je to.

Druga istina je da ne smemo da odustanemo od nastojanja da uspostavimo državu koja odgovara našem realnom etničkom prostiranju i samorazumevanju. Država treba da faktički odgovara onome što je duhovno stanje jednoga naroda. Zaboravili smo da je prva srpska prestonica u jugoistočnoj Evropi bila Skadar. To danas, na žalost, ne figuriše u našem srpskom samorazumevanju. Ali, figurišu i Srpska i Crna Gora!

Ako govorimo o konsolidaciji srpskog naroda, jedini provereni oblik za to je pravljenje srpske države koja odražava realnosti jednog naroda ili makar njegove samosvesti. Ako su nas u poslednja dva veka mnogo koštali pokušaji da uredimo našu državu, pre svega da joj damo odgovarajuće granice, treba da se setimo kako je izgledao život srpskog naroda kada nije imao srpsku državu – pod turskim ropstvom, Austrougarskom i kako danas izgleda život Srba na postjugoslovenskim teritorijama van Srbije i Republike Srpske.

Onda ćemo shvatiti da nam nije država kriva zbog naših napora da stvorimo državu, već je to što nismo uspeli da stvorimo državu razlog naše velike patnje. Treba da na svaki način nastojimo da stvorimo svoju državu, jer je i najgora vlastita država mnogo bolja od tuđinske (naročito one koja Srbe percipira kao neprijatelje).

Republika Srpska je više puta bila dovođena u vezu direktne trgovine povodom Kosova i Metohije. Ali, opet tu dajemo svoje za svoje…

– Dodik je u nekoliko izjava – srećom, prestao je da ih daje – sledio politiku predsednika Vučića koja može voditi amputaciji bar dela KiM. Međutim, mi smo jedan narod i jedna nacija i zato se pitanje Kosova i Metohije tiče svih Srba na svim iskonskim srpskim teritorijama. Tiče se Srba i u Hercegovini, Bosni i Crnoj Gori.

Dodik bi trebalo da se više uključi u rešavanje pitanja Kosova i Metohije?

– Da! To je jedna stvar, a drugo je da je opasno povlačiti paralele, jer je ideja Zapada da nam otme Kosovo a Republiku Srpsku ne samo da neće pustiti da se ujedini sa Srbijom, nego hoće da je uguše.

Zapad se ne drži samo geopolitičkih nego i starih georeligijskih stereotipa koje je stvorio Vatikan: da limes mora ostati na Drini i da ni jedna srpska država ne sme biti zapadno od Drine. Pogledajmo kontinuitet u imperijalno nesvesnom: Vatikan, katolička Austrougarska, protestantska Nemačka – odnosno Drugi Rajh, a onda Amerika i Velika Britanija danas tretiraju pravoslavne Slovene na osnovu stereotipa iz srednjeg veka.

Sve i da Zapad hoće da pristane na trgovinu, mi ne smemo trgovati svojim za svoje. Ustav Srbije i Rezolucija 1244 kažu da je Kosovo i Metohija sastavni deo Republike Srbije. Tačka. Može da se razgovara samo o kompromisu sa pobunjenim kosmetskim Šiptarima unutar Ustava Srbije. Bilo kakav kompromis da se napravi sa pobunjenim Albancima, on ne sme da ograničava suverenitet Srbije u bilo kojem ključnom elementu.

Stalno se zaboravlja da je do otcepljenja BiH došlo i protivno Ustavu SFRJ i Ustavu same BiH koji je važio dok je ona bila u sastavu Jugoslavije. BiH je tvorevina nastala ustavnim nasiljem i zločinom protiv mira koji su izvršili Hrvati Bosne i Hercegovine na nagovor Zapada. Pošto je to tako, mi treba da imamo na umu da srpski narod u BiH, koji je bio definisan kao konstitutivni narod sa pravom veta, nije iskoritio svoje pravo na samoopredeljenje i da je Dejtonski aranžman – nešto što je privremeno. On je bio samo način da se zaustavi rat.

Predsednik Dodik je rekao da, ako bi se ikada menjalo ime Republike Srpske, to može biti samo u Republika Srpska – Zapadna Srbija. Tamo očigledno postoje politički kapaciteti i narodni potencijal u skladu sa vašom koncepcijom o srpskoj državi u granicama srpske samospoznaje. Kako procenjujete integrativne šanse?

– Tu su nam izgledi najveći. Ako bismo se ujedinili, to više ne bi bio isti narod. Prošle godine sam objavio knjigu o filosofiji sporta. Sport je duhovni fenomen. Kod sportiste je važno kakvo vam je telo. Veličina države je veličina tela naroda. A telo utiče na duh. Nije isto stanje duha u Srbiji pre Balkanskih naroda i posle, posle poraza u ratu sa Bugarima i posle pobede 1913-te. Stvari se naročito menjaju ako ne samo potučete protivnika, nego i proširite teritoriju. Ne govorim o imperijalizmu, već o sjedinjenju istog naroda koji je podeljen neprirodnim granicama koje su neke druge imperije nama veštački iscrtale. Ključno je da ne odustajemo.

I da se vratim na pitanje o najvažnijim istinama: treća istina je da je ključni akt u borbi za ujedinjenje, koja je na višem nivou zapravo borba za pravdu – duhovna borba. Ako pristanemo da Kosovo nije naše, stvarno će postati tuđe. Ako ne postoji osećaj da treba da se sjedinimo, onda Republika Srpska neće postati deo zajedničke srpske države. Isto važi i za Crnu Goru kao matičnu srpsku državu.

Povest se ubrzava i 2014. godine niko nije pretpostavio da će Krim postati deo Rusije. Ne živimo više u unilateralizmu, a Amerika nema više moć koju je nekada imala niti će je imati, jer sada postoji i treći igrač – Kina. Uz tendenciju da se pojave još neki globalni igrači. Možemo da zaključimo da će Amerika sve više gubiti pozicije u Evropi i da će od naše duhovne i fizičke snage zavisiti kako ćemo i da li ćemo urediti pitanje svoje egzistencije na primeren način. Ako ne budemo bili spremni – to se neće desiti. A prilika za to da se srpsko pitanje na teritoriji bivše Jugoslavije reši može da se pojavi brže nego što možemo da zamislimo.

Kako prepoznati tu priliku. Dačić je rekao da je sad prilika za dogovor sa Albancima jer je Amerika promenila poziciju, prvo je govorila „priznajte Kosovo“, a sad „dogovorite se, pa priznajte Kosovo“!

– Zapad i Amerika žure jer znaju da gube pozicije i pokušavaju da završe stvari dok se faktičko stanje na terenu još više ne promeni na štetu SAD.

Da li sad već govorite o promeni unutar Evrope, o kojoj će svedočiti i rezultat evrospkih izbora?

– Zapadna Evropa je mahom protiv nas. Ono što možemo da očekujemo kao povoljnu tendenciju je jačanje Rusije. Ako budemo imali dovoljno snage i pameti, a pre pameti, da shvatimo ono što je očigledno: jedini ko se može založiti za nas je Rusija. Neće Rusija raditi uvek ono što bismo mi hteli, ali prema nama nikad neće biti neprijatelj. Može da ne pomogne, ali neće odmagati. A oni koji su sa druge strane Evrope, oni će uvek nastojati da nam budu protivnici.

Naivno je i moralno odbojno da ljude držite za imbecile ovakvim zaključcima da je sada `pravi trenutak`. Jeste, ali za Šiptare i Ameriku. Za nas je pravo vreme sa de odupremo. Stvari će sve više ići ka prilici da završimo posao kako treba: da KiM reintegrišemo u ustavno-pravni poredak Srbije.

Kako ćemo prepoznati taj trenutak?

– Kako zna košarkaš ili fudbaler da može da postigne poen. Istorijske prilike nisu tako očigledne, ali ako imate verodostojnu elitu, onda ćete stalno voditi aktivnu politiku pritiskanja. Jer, šta znači zamrznuti konflikt? Znači pritiskanje ilegalnih vlasti sastavljenih od terorista na Kosovu i Metohiji. Kad upirete, u jednom trenutku ćete osetiti da je otpor sa druge strane popustio.

Američki i ruski predsednik stalno ponavljaju da se sa teroristima ne pregovara i ne pregovaraju. Zašto mi pregovaramo sa teroristima?

– Zato što smo od 5. oktobra 2000. godine dobili vlasti koje su ili direktno pod kontrolom Amerike, ili su angloamerikanci našli način da ih kontrolišu. Jedan od prvih poteza posle 2000. godine je bio zahtev za prijem u UN. To je sramotan potez, mi smo bili zemlja osnivač…

Amerika je izabrala, ne Rugovu, nego je zajedno sa Nemačkom koja je osnovala OVK, izabrala teroriste, bivše gangstere i mafijaše, da od njih naprave politički faktor. Od početka je trebalo zauzeti principijelan stav. U Rambujeu smo mogli reći da je Tači čovek sa poternice i da sa njim nema pregovora. Mi i danas možemo to da kažemo.

Ko to treba da izgovori? Da li se čeka da Rusija kaže da se sa teroristima ne pregovara?

– Mi to treba da kažemo prvi. Rusija može da nas podrži. Ali to mi treba da kažemo. I da kažemo da ne postoji nikakava Srpska lista i poslanici u nelegalnoj prištinskoj skupštini. Teroristi i ubice, trgovci srpskim organima treba da nam budu sagovornici?!

Setimo se kako je Hrvatska stalno govorila o reintegraciji „okupirane teritorije“, iako je to bila teritorija na kojoj su Srbi živela od vajkada. Milošević je posle Oluje predao teritoriju zapadnog Srema i Baranje, koja nikada nije bila u Hrvatskoj. Hrvatska je tad govorila da neće da pregovara sa „teroristima“- srpskim policajcima. Mi stvarno imamo posla sa teroristima i krvoločnim ubicama. Uvek se može reći da sa njima nećemo dalje da razgovaramo.

Zapad je postavio takvu konselaciju da pregovori sa normalnim Albancima, neteroristima, uopšte nisu u izgledu. Njihovi favoriti su ubice. Zato uskoro neće doći do kompromisa i pre će se pojaviti prilika da mi faktički povratimo kontrolu nad Kosovom i Metohijom nego da se vode pregovori. Vučić i Dačić govore da Zapad neće da povuče priznanje. Ali, šta to nas briga? Ovde se radi o našoj glavi! Mi možemo da povratimo kontrolu nad prostorom KiM iako oni i dalje to budu priznavali kao nekakvu „Kosovu“.

Treba da pokažemo da smo istrajniji. Za nas ne treba da bude nepromenjiva veličina to da su oni priznali KiM, nego da je Kosovo i Metohija – Srbija. I da čekamo priliku da tome upodobimo faktičko stanje.

Šta bi nam sad moglo pomoći u tome? Snaženje Republike Srpske?

– Svako snaženje srpskog faktra na bivšem jugoslovenskom prostoru bi nam pomoglo. To se vidi na kontraprimeru: da nije bilo nasilnog ocepljenja Crne Gore 2006. ne bi bilo moguće da Kosovo proglasi nezavisnost 2008.

Na sličan način utiče jačanje Republike Srpske i Srba u Crnoj Gori. Beograd mora da u Briselu, Moskvi i Vašingtonu postavi srpsko pitanje u Crnoj Gori. Ali toga nema jer se ovde sarađuje sa Milovim tajkunima. Predsednik Vučić nije rekao nikad ni jednu lošu reč protiv Mila Đukanovića i to je vrlo indikativno. Dok govori oštre reči na račun vlasti Hrvatske, ponekad na račun muslimanskih vlasti u BiH, dotle na račun vlasti u Crnoj Gori Srbija zvanično ništa ne govori. Iako se crnogorske vlasti bezočno odnose prema Srbima i SPC, pa govore i o velikosrpskoj opasnosti i u međunarodnim forumima glasaju povodom Kosova protiv interesa Srbije. Prvo se to pitanje mora postaviti u Beogradu, pa u međunarodnim forumima. Za nas je odlučujuće da vratimo pozicije na teritoriji bivše Jugoslavije: Crne Gore i Republike Srpske.

Da li nam je za to potrebna podrška spolja?

Da, pri čemu je jedini kandidat Rusija.

Ali, to neko treba da traži?

– Ne samo da traži, nego da to traži verodostojno. Da ne bude da se Rusiji obraćamo samo kada nam je teško, da se zahvaljujemo za veto na britanski rezoluciju, ali da onda Rusiji kažemo da nema diplomatskog imuniteta za nekoliko službenika koji rade u korist Srbije u humanitarnom centru u Nišu. A taj imunitet imaju vojnici NATO pakta prema sporazumima koje su sa Natovcima potpisali i Vučić i Tadić. Ne treba da budemo licemerni prema Rusiji i da od nje očekujemo da nam ona uvek bude prijatelj, dok smo mi nepredvivljiv partner.

Predsednik Srbije je na forumu u Minhenu rekao da mi treba da budemo predvidljiv partner za Zapad. Mi treba da budemo predvidljiv partner za svoje sto postotne saveznike, a to su Rusi. A da ne šurujemo njima iza leđa sa Zapadom oko nečasnh pogodbi, a da se Rusije setimo kada smo ugroženi.

Kako izgleda naš opstanak od devedesetih? Tako što stalno gubimo pozicije! Geopolitički, ne samo populaciono, nestajemo. Nismo u fazi konsolidacije, nego nestajanja. To se zaustavlja samo uz pomoć Rusije, tako što ćemo reći Zapadu: Rusija je naš saveznik, a sa vama možemo sarađivati samo tako da nas to ne ugrožava i da nije suprotno našim interesima.

Da li saradnja Srbije sa NATO šteti srpsko-ruskim odnosima? Srbija bi uskoro trebalo da potpiše IPAP plus kojim se još proširuje saradnja sa NATO i to u vreme ozbiljnog zaoštravanja odnosa Alijanse i Ruske Federacije na evropskom kontinentu. Da li to stalno širenje saradnje može da bude deo taktike u strategiji vojne neutralnosti ili je izraz jakog pritiska Zapada na srpsku vlast, prevashodno predsednika države?

– Ako bi se Kosovo rešilo razgraničenjem, to ne samo da bi omogućilo da okupirano Kosovo i Metohija postane članica UN i deo Velike Albanije, nego bi i tada Šiptari, po nalogu sa Zapada, nastavili sa ekspanzivnim pretenzijama. I onda bi se «razumni Vučić, naš novi Miloš Obrenović» (Miloš Obrenović je stvorio državu, nije je uništavao), pojavio kao neko ko bi spasao Srbiju od zlih Albanaca tako što bi je učlanio u NATO pakt. Pa bi se reklo: „Grčka bi bila zbrisana, Turci bi je uništili, ali pošto je u NATO paktu, to se ne dešava; evo, i mi moramo u NATO pakt, da nas velika Albanija ne bi progutala“. Bojim se da bi jedan od prvih koraka posle prepuštanja Kosova i Metohije Velikoj Albaniji i dobijanja stolice u UN, Srbija postala članica NATO pakta.