Корени И Развој Обавештајних Служби У Србији (1): Од Немањића До Обреновића

Пише: мс Александар Стојановић

Генезу обавештајног рада у Србији можемо објаснити кроз указивање на темељне карактеристике два периода – пре и после стицања независности и стварања српске државе у 19. веку. Први период је обележен обавештајним активностима спровођеним за рачун владара (пре свега, чланова династије Немањића), и њега одликују сва она својства типична за ту фазу у развоју обавештајног рада генерално. Под тим се пре свега мисли на одсуство ригидне организације ових активности, те својеврсни волунтаризам и импровизација у раду. У другој фази, са развојем саме државне структуре Србије, долази до полаке, али сигурне институционализације обавештајног рада.

Шпијунажа у немањићкој Србији

Историју Србије је обележио дисконтинуитет у државности. Након насељавања Балкана, Срби су вековима проширивали своју зону утицаја, која је врхунац досегла у 13. и 14. веку под династијом Немањића. Након територијалног врхунца, српску државу је снашло ропство под Турцима, које је окончано низом ратних и дипломатских похода током 19. века. Може се рећи да је српску историју обликовало ратовање, а како се војни маневри по правилу базирају на одређеном предзнању о снагама и положају противника, можемо рећи да је историја обавештајне делатности у Србији, поприлично дуготрајна, иако не сасвим истражена.

Премда не постоје писани извори о самом начину функционисања обавештајаца у средњовековној фази српског краљевства (у једном тренутку и царства), можемо претпоставити да су обавештајне активности (шпијунажа), спровођене онако како је то реализовано и другде у свету – кроз ангажовање даровитих појединаца од владаревог поверења, кроз врбовање и потплаћивање особља супарничких дворова, као и коришћење других извора и носиоца података, па били они крчмари, рибари, свештеници, слуге на дворовима или чланови трговачких каравана. Једноставно, имајући у виду да је немањићка Србија скоро непрекидно била у оружаном сукобу (што кроз одбрамбене ратове, што кроз “пограничне чарке” са Бугарском и Византијом, што кроз саме освајачке походе), те да су поједини властелини покушавали да откажу послушност врховном владару (ковали завере, често у дослуху са дворовима суседних земаља), реално је претпоставити да су поменути владареви даровити појединци (обавештајци и контраобавештајци) у тим догађајима имали истакнуту улогу.

Оно што знамо о току обавештајних активности у овом периоду, веже се за одредбе најважнијег правног акта средњовековне српске државе – Закона благовернога цара Стефана (познатијег под називом Душанов законик). Према Душановом законику, један од главних носилаца послова који би се данас могли поистоветити са полицијским и безбедносно-обавештајним, био је кефалија (ћефалија, кепалија).

Кефалија је био градски поглавар, управник жупе и кнез у граду, а обављао је војне и цивилне послове. Са својим помоћницима, одржавао је ред и поредак, обезбеђивао поштовање закона, издавао наредбе у вези са одржавањем реда, принудно извршавао судске одлуке, постављао страже на путевима у циљу безбедности путника, штитио имовину, водио истраге и утврђивао чињенично стање, хапсио и затварао осумњичене у циљу њихове предаје суду, а понекад их и лично кажњавао. За све прекршаје којима се нарушава успостављени поредак и ремети мир, кефалија је имао право да изриче казне.

Дакле, радило се о улози која је обухватала више активности – од истражних и криминалистичких, преко процесних, безбедносних до џелатских. Због тога, погрешно је кефалије третирати као обавештајце у савременом смислу те речи, већ као почетну, рудиментарну фазу у развоју ових активности код нас.

Устаници

Након вишевековног ропства под Турцима, почетком деветнаестог века, сазрели су услови да Срби отпочну борбу за ослобођење и формирање властите државе. Отприлике у доба када почиње савремена историја Србије, формирањем институција неопходних за функционисање устаничке државе, долази и до активнијег и систематичнијег обавештајног и безбедносног рада, што ће (после одређеног временског периода) довести до формирања првих специјализованих служби које ће се бавити тим пословима.

Првим српским устанком, отпочела је устаничка борба за ослобођење од турске власти. Овај период карактерише, поред осталих процеса, и интензивна и разноврсна обавештајно-извиђачка, контраобавештајна и противсубверзивна дејства српских устаника – активности које су, наравно, у то време биле познате под другачијим називима, али које на супстанцијалном нивоу одговарају савременом значењу ових термина.

Ова дејства нису била институционализована у модерном смислу речи. Србија 19. века није имала организовану обавештајну службу, већ су извиђачке делатности (још увек) обављали за то погодни појединци, били они из редова устаника или народа. Дакле, може се рећи да се радило о архаичној фази у генези обавештајног рада, али то није представљало сметњу да та и таква извиђачка делатност заначјно помогне српској војсци у ширењу устанка.

Вође устаника су приликом припрема за напад на турске војнике, чадоре и позиције, поступали опрезно и смишљено. Настојали су да посредством шпијуна, осматрањем и извиђањем прикупе поуздане информације о непријатељу, које су умешно користили за груписање устаничких јединица и извођење напада. Истоветан поступак примењивали су приликом извођења дефанзивних дејстава ради онемогућавања непријатеља да продре на ослобођену територију. Иако је тежиште обавештајне делатности устаника било у захвату фронта, ради откривања јачине, распореда и планова турске војске, огроман значај је придаван шпијунажи у свим окупираним српским земљама, првенствено врбовањем агената на терену и убацивањем у турску позадину, саслушавањем избеглица из крајева под турском влашћу и заробљеника. Поред спровођења активности у офанзивном, ослободилачком делу устанка, српске главешине су се бојале унутрашњих слабости и потказивања од стране потчињених, тако да је борба против шпијунаже, односно, савременом терминологијом речено, контраобавештајна делатност, била у развоју.

Да у томе има истине, на врло илустративан и бруталан начин, говори 24. члан Карађорђевог Законика, у коме стоји: „Који би се Србин уфатио и осведочио да тајно води разговор са Турцима и пријатељство, то јест шпијунлук, да Турцима доказује и род своје издае, таи да се каштигуе да му се пребију обе ноге на два места и обе руке, и тако жив да се дигне на коло и да се не скине док кост трае“.

Сломом Првог српског устанка, пропали су и напори у стварању државних органа од стране устаника у том периоду. Наговештај креирања специјализованих служби које ће се бавити пословима који се традиционално вежу за опус рада обавештајних и безбедносних служби био је прекинут поразом устаника. Међутим, затишје је кратко трајало, тако да је две године након слома Првог, подигнут и Други српски устанак.

Кнез Милош Обреновић је, током своје прве владавине (1815-1839), чинио озбиљне напоре да створи јаку државну структуру. Препознајући државне и самоуправне интересе као своје сопствене, формирао је обавештајно-безбедносну службу чији је задатак био да одржи и учврсти његов режим, како од спољних војних и политичких чинилаца, тако и од унутрашњих противника. Ова служба је била у надлежности органа управне службе. Истовремено, обавештајне задатке извшавала су друга поверљива и плаћена лица, посебне кнежеве (државне) комисије, нека врста установе вишег управног ранга, или посебно одређена лица и службе чија је спољна делатност била прикривена неупадљивим називима или је била подвођена под обележја приватне, махом трговачке службе.

Дакле, можемо рећи да су темељи обавештајно-безбедносног система Србије стварани пре на визионарски него на нарочито систематичан и испланиран начин. То, наравно, не представља ни проблем, нити разлог за чуђење, ни у још мањој мери, ниподаштавање. Властодршци, пре свих Карађорђе и Милош Обреновић, своју политичку интуицију су објективизовали и тако што су схватили важност прикупљања података о државним непријатељима који су долазили споља, али и о политичким противницима који су им претили изнутра.

Иако је тешко рећи који је био примарни мотив Карађорђу и Милошу Обреновићу да се посвете формирању првобитних обавештајних и контраобавештајних служби (безбедност младе српске државе или властито одржање на власти), треба истаћи да они представљају најважнију карику у генези српског државног апарата, а самим тим и обавештајног система.

Тренд неуједначеног развоја српских обавештајних служби је настављен и у данима након формалног стицања независности на Берлинском конгресу 1878. године.

Након Берлинског конгреса

Како су дипломатски напори српских власти биле све успешније, слобода да властито уређује своју државу, за Србију је била све већа, да би, и званично, Србија постала независна на Берлинском конгресу 1878. године. Отприлике у то доба, дошло је до значајних промена у устројству српског државног апарата, као и до реорганизације органа безбедности.

До 1876. године за војну шпијунажу и контрашпијунажу било је надлежно Опште војно одељење Министарства војног Кнежевине Србије. Те године је успостављен Генералштаб и формирана модерна војнообавештајна служба под називом Извештајни одсек. Законом о устројству Војске Краљевине Србије (1883) и Уредбом (1884), измењена је структура Генералштаба. Обавештајно одељење организовано је у два одсека: унутрашњи и спољни. Спољни одсек представљао је типичну војнообавештајну службу, док је унутрашњи одсек Оперативног одељења био надлежан за контраобавештајну заштиту Војске Краљевине Србије.

Цивилни обавештајно-безбедносни послови први пут су институционално организовани Законом о допуни и измени устројства Централне државне управе из 1899. године. Овим законом је у склопу Министарства унутрашњих дела формирано Одељење за поверљиве полицијске послове, са задатком „да се стара за одржавање унутрашњег државног поретка и опште земаљске безбедности“, док је „делокруг рада овог одељења обухватао обавештајне и контраобавештајне послове, сузбијање антидржавне пропаганде и хајдучије, супротстављање тероризму, корупцији и друго. Указом краља Александра Обреновића, послови овог Одељења прешли су 1900. године у надлежност Полицијског одељења при Министарству унутрашњих послова.

По ономе што се зна и што је, делом и наведено у претходним редовима, може се закључити да је био потребан скоро читав век (рачунајући да почетак нововековне српске историје представља избијање Првог српског устанка) да дође до какве-такве институционализације цивилног обавештајног рада у Србији, и то поменутим Законом о допуни и измени устројства Централне државне управе из 1899. године. Наравно, ту чињеницу треба посматрати у складу са духом времена – у ком је политичка пракса била у већој мери утемељена на обичајном праву, него позитивно-правним изворима. Ипак, чињеница јесте да су обавештајне и контраобавештајне активности биле посматране пре свега кроз војну призму, те су на тај начин, током овог периода, махом биле и организоване.

Са таквим обавештајно-безбедносним апаратом, Србија је дочекала године балканских ратова и Првог светског рата, као и стварања Југославије.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: