Kosanović: Spomenik višedecenijske obmane

Piše: Borislav Kosanović

Takozvane kosovske vlasti najavile su postavljanje spomenika Ademu Jašariju u južnom delu Kosovske Mitrovice povodom obeležavanja godišnjice samoproglašenja nezavisnosti. Potez kojim se svakako rukovodstvo na čelu sa teroristom Kurtijem ruga u lice Srbima na Kosovu i Metohiji, ali i celoj Srbiji. Ipak, ono što je zanimljivije u tom činu je, koliko se time isti rugaju kosovskim Albancima?

Da smo navikli na razna nepočinstva od završetka rata i okupacije Kosova i Metohije, navikli smo, ovo je samo još jedno u nizu ukoliko se obistini. Mnogo više boli nebriga srpske vlasti za svoj narod koji je poslednja brana opstanku Srbije kao države. Saučesništvo za sve ono što se događa od 2000. pa do danas više je nego očigledno kroz učešće svih vlasti koje su se smenjivale u ovih 24 godine. Možda izdaja nikada nije bila očiglednija nego što je to danas, pa time i ne čudi tolika samovolja i divljanje Aljbina Kurtija i njegove klike.

Jedan terorista, a verujem da je opšte poznato da je pomenuti uhapšen kao član terorističke UČK, a potom bezumnim potezom tadašnjih vlasti pušten na slobodu, i ne može ništa drugo da čini osim da veliča one kojima se divio i čiji je put sledio. Godinama je severni deo Kosovske Mitrovice odolevao svemu i stajao kao bedem prema divljaštvu sa druge strane Ibra, pa će tako uskoro da se simbolično, ako je verovati najavama, oči u oči nađu i car Lazar i terorista, Adem Jašari. Gledaće se preko Ibra i odmeravati za neka buduća vremena najavljujući neminovno. I ništa tu nije čudno, vazda je fukara stajala naspram junaka, čikajući i izazivajući dok ne dođe trenutak za svođenje računa. A do tog trenutka valja se prisetiti ko je ta fukara i kakvi joj tragovi smrde nečovještvom.

U prvom pasusu ovog teksta postavilo se pitanje koliko se spomenik jednoj fukari ruga kosovskim Albancima. Sudeći po mnogima koji su život provodili u Drenici devedesetih godina pošteno živeći u državi u kojoj su rođeni, ruga se i blati naširoko i naveliko.

Adem Jašari, potonja teroristička ikona, čovek je koji je oružje uzeo u ruke od najmlađih dana. Nepismen i neobrazovan, osuđen na dno društvene lestvice, mogao je jedino svoje mesto da pronađe u kriminogenom miljeu i odatle da nedelima krči svoj put. Čovek koji je bio doušnik, svojom rukom ili svojim naređenjem presudio je desetinama i desetinama poštenih Albanaca, ostavljajući njihove domove zavijene u crno. Brojni spiskovi dobijeni od bliskih pojedinaca sa srpske strane alavim na novac i privilegije, čišćeni su danonoćno, pogotovo u godinama koje su prethodile ratu i okupaciji. Neretko su i članovi porodica bili likvidirani, a brojne prijave otmica žena i devojaka Albanki ostale su bez pozitivnog epiloga u fiokama policijskih stanica u Srbici i Glogovcu, dok su nesrećne žene danima silovane i korišćene za zabavu klana Jašari da bi kasnije završavale u trgovini ljudima i lancu prostitucije. Njegove žrtve bili su i drugi šiptarski kriminalci čijeg se postojanja trebalo rešiti u borbi za čeonu poziciju u trci za primat u trgovini drogom, oružjem i ljudima. Pod krinkom borbe za slobodu, mnogo krvi nevinih Albanaca proliveno je zahvaljujući današnjem šiptarskom heroju.

Na stranu to što su brojni srpski policajci stradali na Kosovu i Metohiji, što je srpski narod žestoko terorisan i ubijan, proterivan, glavno je da se od osobe odgovorne za zločinjenje i prema svom narodu, isti tom narodu potura kao neko vredan slavljenja.

Logično je da oni koji nisu kao narod postojali na Kosovu i Metohiji, već su doleteli kao horda i divlje pleme, nemaju koga drugog da biraju. Logično je da oni koji do pritiska iz Beča nisu imali imena i države do pre samo sto i kusur godina nemaju znamenje, pa je tako i logično da im se istorija svodi na lobiste i zločince. One koji su odobravali i one koji su izvršavali. U prilog tome govore brojne ulice i trgovi širom okupirane teritorije. Takozvanim vlastima heroji i znamenite ličnosti su Bil Klinton, Vilijam Voker, Madlen Olbrajt, Ričard Holbruk, pa naposletku i pomenuti Adem Jašari i drugi mrtvi teroristi.

Spomenik čoveku koji je za života napadao isključivo iz zasede, sa leđa i na kvarno, palio manastire i svetinje tuđe vere, krio se za suknjom i gurao žene i decu kada je došao sudnji dan suočen sa Jedinicom za specijalne operacije i istinskim borcima MUP-a Srbije, završiće u tami baš kao i on sam.

Do tad neka se ceri kao kakva avet pred junakom Lazarom, sve dok ne dođe dan za svođenje računa tamo gde prst cara pokazuje, ka Gazimestanu, gde je sve počelo i gde će se sve završiti.

I nijedna sila tada, bila ona briselska, vašingtonska ili u vidu namesnika iz Beograda Kristofera Hila, neće biti dovoljna da nadjača silu Božiju i pravednu.