Kosmet je amanet i juče i danas i sutra: Skup povodom 25 godina bombardovanja i 20 godina pogroma na KiM

Povodom obilježavanja 25 godina od bombardovanja i 20 godina od Martovskog pogroma na Kosovu i Metohiji, Mitropolija crnogorsko-primorska i Saborni hram Hristovog Vaskrsenja u Podgorici u subotu, 23. marta 2024. godine, organizovali su kosovsko-metohijsko veče u kripti Sabornog hrama. 

Tokom večeri održala se projekcija filma ,,Oteto Kosovo” češkog režisera Vaclava Dvoržaka, a sabranima se obratio i Miodrag Mišo Vujović, pisac, novinar, publicista i producent.

Prisjećajući se blaženopočivšeg mitropolita Amfilohija i njegove pomoći u tim teškim trenucima g. Vujović je rekao da je nepojmljivo danas, nakon okupacije i pogroma, govoriti o Kosovu i Metohiji a ne pomenuti dva čuvara Kosovskog zaveta Njegoša i mitropolita Amfilohija.

Njegov govor prenosimo integralno:

„Visokopresvećeni mitropolite, časni oci, dame i gospodo, uvaženi prijatelji, draga braćo i sestre, Pomoz Bog

Nepojmljivo je danas, nakon okupacije i pogroma, govoriti o Kosovu i Metohiji a ne pomenuti dva čuvara Kosovskog zaveta Njegoša i mitropolita Amfilohija.

Taj zavet blagorodnog čuvstva vekovima je nadahnjivao i kuražio naše pretke da istraju u borbi za slobodu. Naravno, i danas Mitropolija crnogorsko-primorska ima dostojnog egzarha Pećkoga trona.

Mi, iz ovih crnih brda ili nužnog smeštaja nepokorivosti, znamo i te kako dobro znamo, gde nam je kolijevka, ko nas je mlijekom zadojio i sa kojih se duhovnih vrela napajamo. Crna Gora kao nepokoriva zublja večne pomračine bila je i ostala duhovno ognjište u kome se nikada nije ugasio taj zavetni plamen Vidovdana i Gazimestana.

Kosmet je amanet i juče i danas i sutra. Sve do nekog novog Kumanova.

Neko će reći: to je mit. Fikcija, prošlost. Ili manimo se istorije i predrasuda. Gledajmo u budućnost.

Povest ne pominju podanici, izmećari Beča i Stambola. O čemu da pričaju? O zavetu timarenja carskih konja ili čuvanju sultanovih harema?
A zavet Vidovdana i Gazimestana je malu Crnu Goru uzdigao do golemih vrhova istorije. Stoga, da bi sačuvali sebe, čuvajmo svest o sebi. Svet se ubrzano menja, kao i početkom prošlog veka, kada smo Kumanovskom ili bitkom nad bitkama otvorili vrata slobode. Kroz ta vrata katapultirana su četiri carstva.

I danas se ljuljaju imperije.

„Ko izdrži, spasi će se“, govorio je blaženopočivši patrijarh Pavle.

Ostaće samo oni koji se ne kolebaju, ostali će se utopiti u kaljugu bezbožništva i besmisla.

U martu nam se svašta događalo. Od paljenja Pećke patrijaršije 1981, preko zločinačkog NATO bombardovanja iz 1999, do martovskog pogroma 2004. godine.

Te 2004, 7. marta, goreo je Hilandar. Ni njega kao nebeski presto Srbije nije zaobišao oganj zapaljen u Pećkoj patrijaršiji 16. marta 1981. godine, kao najava požara u kom će deceniju kasnije početi da gori jedna lepa i nesrećna zemlja.

Paljenje Pećke patrijaršije komunističke vlasti pokušale su da svale na monahinje, kako bi se koliko-toliko sačuvao privid zajedništva i gurnuo pod tepih bujajući albanski separatizam.

Iz istog razloga čuvari bratstva i jedinstva proglasili su da se, nesrećni i danas zaboravljeni, Đorđe Martinović, „samopovredio“ gurajući flašu u anus. Njega su Albanci na njivi nabili na kolac na čijem vrhu se nalazila razbijena pivska flaša. U silovanju istine učestvovali su ministar Saveznog SUP-a Stane Dolanc, general Petar Gračanin, te sam vrh policije i pravosuđa, čak je prećeno i dr Piteru Holiju, svetski priznatom hirurgu iz Londona, da se „ne meša u unutrašnje stvari Jugoslavije“. Profesor Holi je u izveštaju, nakon operacije Martinovića i ekspertize celokupne dokumentacije na klinici „Sent Džordž“ u Londonu, isključio svaku mogućnost samopovređivanja, navodeći da su nasilje izvele najmanje tri osobe.

U martu se na Kosovu i Metohiji, dogodio strašni pogrom Srba. Goreli su hramovi, spaljivane tapije, uništavana imovina malobrojnih Srba u enklavama. Teror, u direktnom prenosu Si-en-ena, nad ljudima i kulturnom baštinom hrišćanske Evrope, odvijao se pod budnim okom „međunarodne zajednice“, KFOR-a i UNMIK-a.

U martu u Hagu osviće mrtav Milošević, u Beogradu je streljan Đinđić. Prvi je pravno demaskirao laži o Srbima, obesmišljavajući farsu zvanu Haški tribunal, drugi je pokušao da se osamostali od domaće mafije i međunarodne familije. Zajedničko im je što su i jedan i drugi imali autoritarnu narav, loše saradnike i očajne procene.

U martu je počela NATO agresija, zločinačko bombardovanje jedne suverene države u srcu Evrope. Ubijanje naroda koji je u dva svetska rata desetkovao svoju populaciju boreći se protiv sila Osovine u Prvom i nacističke Nemačke i njenih saveznika u Drugom svetskom ratu. Saveznici su mu vratili bombama po glavi, da bi gazde crnih fondova stvorile narko-državu u srcu Evrope. General Vesli Klark, glavnokomandujući NATO alijansom u vreme agresija na SRJ, zaposeda eksploataciju uglja na Kosovu i Metohiji. Madlen Olbrajt, državni sekretar SAD i glavni ratni jastreb dobija telekomunikacije. Klintonovi su pragmatičniji i tokove prljavog novca transferišu preko svoje fondacije. Bio je to, kažu NATO generali, privatni rat Olbrajtove i klana Klintonovih protiv Srba.

Boravio sam na Kosmetu kada je gorelo i 1999. i 2004.

Sećam se uplašenih sestara u Deviču i radosti u njihovim suznim očima kada su ugledale patrijarha Pavla. Sećam se oskrnavljenih fresaka na kojima su bajonetima ispisali UČK. Zatekli smo polomljen kivot Svetog Joanikija Devičkog. Ova svetinja je pet godina kasnije u velikom pogromu izgorela do temelja, zajedno sa mnogim hramovima, među kojima su Sveti Arhangeli, Bogorodica Ljeviška, Crkva Svetog Đorđa, Hrista Spasa, Svete Nedelje… sve bogomolje iz 14. i 15. veka u Prizrenu, gde je istu sudbinu doživela i Prizrenska bogoslovija.

Tog juna 1999. vozili smo se prema Deviču. Sećam se kolone vojske koja se povlačila i nadobudnog kapetana uznemirenog zbog mog fotoaparata. Nije bilo svejedno kada je vitlao pištoljem zašto fotografišem kolonu vojnu, ali je reakcija blaženopočivšeg vladike Atanasija bila munjevita. On je sa par reči razoružao nadobudnog oficira. Ja sam želeo da fotografijom ilustrujem izveštaj o povlačenju vojske. Ali su se na kamionima nalazila bela tehnika i ostali plen iz albanskih kuća. Ni to se ne sme prećutati.

Na Kosmetu i širom sveta danas uz istinu strada jedino sirotinja. Sirotinja nema naciju.

Sećam se Belog Polja kod Peći i Marice Mirić, mučenice koju su silovali a zatim masakrirali na očigled stare i nepokretne majke. Nemojmo zaboraviti kosovskog Sinđelića Miloša Ćirkovića, koji je svoju glavu žestoko oročio i naplatio. Kfor je imao nameru da ga izvuče. Ali je i on, kao major Tepić i vojnik Stojadin Mirković na Bedeniku kod Bjelovara, ostao na braniku svoga doma.

Sećam se susreta u Prištini svjatejšeg patrijarha Pavla, koji je bez pratnje u staroj „opel askoni“ Grade Stanića 17. juna stigao u Gračanicu. Noć pre vladika Artemije je iz Prizrena došao u svetu zadužbinu kralja Milutina. Spremala se treća seoba Srba sa Kosmeta.
„Moramo izdržati“, smirivao je patrijarh prisutne.

Prvi susret imao je već sledećeg dana u Prištini sa komandantom Kfora Majklom Džeksonom. Upoznali smo njegovog kapelana, pastora Anglikanske crkve gospodina Džejmsa koji će, fasciniran patrijarhom Pavlom, postati naš saputnik u obilasku spržene srpske zemlje.
Patrijarh Pavle nije prihvatio da ga voze u blindiranom borbenom vozilu, nego je istim prevozom nastavio put po Kosovu i Metohiji.

Neću zaboraviti scenu kada smo, krećući se iz Deviča prema Pećkoj patrijaršiji, tog 19. juna 1999. upali u zasedu UČK-a. Istrčali smo iz automobila i zalegli pored puta, a patrijarh Pavle je stajao kao sveća moleći se dok su meci fijukali oko njega. Vojnici Kfora iz pratnje brzo su reagovali i nije došlo do tragedije. Ali sam ostao ubeđen da se molio Gospodu da večno ostane tu u Srbici u kojoj odavno nema Srba.

U Pećkoj patrijaršiji zatekli smo blaženopočivšeg mitropolita Amfilohija i italijanskog generala Kabiđozua koji se zavetovao mitropolitu da će Pećka patrijaršija i Visoki Dečani biti branjeni do poslednjeg italijanskog vojnika.
Ni generala ni njegove vojnike, od kojih su se neki krstili u Dečanima, ne smemo zaboraviti.

„A svi smo pozvani da činimo saglasno zvanju onoliko koliko možemo i koliko nam je Bog dao“, govorio je patrijarh okupljenom narodu u porti Pećke patrijaršije.

“Šta nam je činiti. Gde ćemo? Kuće nam gore? Teroristi ubijaju?” – vapio je narod.

Patrijarh, potamneo od bola, tiho je izgovorio:

„Niko nas nije milovao. Turci su skoro pet vekova zulumćarili. Ali smo izdržali. Moramo i sada izdržati. Da su naši preci bežali, odavno nas na ovim prostorima ne bi bilo.“

Slična scena se tih dana dogodila u Velikoj Hoči. Pola stanovnika je već otišlo. Ostatak, pokoleban događajima i povlačenjem vojske, već je bio spreman na seobu.

Okupljenima kod Vinice cara Dušana obratio se blaženopočivši episkop Atanasije Jevtić u svom britkom stilu. Narod gnevan traži autobuse, masa se komeša:

„Nema povlačenja – moramo izdržati. Ako tako budemo uzmicali, nigde se nećemo zaustaviti“, grmeo je svjatejši vladika. Narod se umirio. Mukla tišina.

Neću nikada zaboraviti razgovor međunarodnog guvernera Peći, izvesnog Sika iz Indije, čijih se kurtoaznih pola sata upoznavanja sa mitropolitom Amfilohijem pretvorilo u višečasovni razgovor, da bi se na kraju gost obratio domaćinu:

„Hvala Vam što ste mi mnogo toga razjasnili. Vi svojim bićem svedočite Hrista. Da su se tako ponašali osvajači, možda bi danas Indija bila hrišćanska.“

Tako je, pozdravljajući se sa mitropolitom, rekao guverner Peći, ne skrivajući svoje predrasude o situaciji na Kosmetu.

Nikada neću zaboraviti Ljubišu Spasića koji je goloruk godinama branio svoj dom u Obiliću. Od 1999. do 2004. godine imao je 19 napada. Bacali su bombe, prebijali ga, pljačkali, dva puta ranjavali iz vatrenog oružja, ali do kraja života nije uzmicao sa svoga ognjem i mržnjom sprženog ognjišta. Takvih primera je, nažalost, na pretek.

Ko zaboravio, Bog ga zaboravio!

ZAVET

Zavetovah se
Caru Lazaru
Jefimiji bolnoj
Na njenom daru
Pohvali knezu
U zlatnom vezu
“Strašnoga bola
otmene joj duše”

Zavetovah se
Kralju Milutinu
I Jeleni majci od Anžujskog roda,
Ona je znala da
Srbi s’ pesmom ginu
I seljak, i vitez plemićkog roda

Zavetovah se
Mojim Dečanima, Ljeviškoj kojoj se ogleda i divi zenica oka
I Arhangelima ranjavanim rušenjem i požarima!
Na koje i danas nasrće stoka!

Zavetovah se Deviču mržnjom opkoljenom
I molitvama Svetog Joanikija Devičkog
Nad čijim se kivotom
Drznik bezočni sa manjem u ruci ukoči
Volim svetu Gračanicu
I Simonidine iskopane oči
I Prizren carski da se ne preskoči

Zavetovah se božurima koji sa nama i iščezavaju
Ili cvetaju tamo gde nas najviše ima
Na nebesima i prostranim nebesnim poljima

Zavetovah se Pećkoj patrijaršiji
Stolici prvojerarskoj,
Arseniju Sremcu nasledniku Svetog Save
Zavetovah se velikom svecu
Na Gazimestanu sam upalio sveću Vidovdanu
I Milici knjeginji i carici koja u jednom danu
Sahrani gospodara i braću
Zavetovah se Velikoj Hoči, i onomad spaljenom Zočištu
I Banjskoj kojoj fale
ktitorske mošti
I Vučitrn svoju postojbinu volim i obezglavljenu Đakovicu
Prištinu bez Srba
Umiruću Vitomiricu
Kapu bez glave i grba na glavi
Ko zaboravi Bog ga zaboravio

Zavetovah se kletvi Lazarevoj
Malo izmenjenoj i uvek našoj
Ko se god drznuo da nam zavet i svetu zemlju otuđi il’ proda
Prisilno, voljno il nevoljno
Ne ostalo od njega poroda
Kandilo mu se navek ugasilo
U izdaji oba Vuka zamenio
Sve tražio ništa ne našao
Odlazio nigde ne stizao
U paklu mu duša pucketala
Najmilije svoje sahranjivo
Sve mu kunem i mrtvo i živo
Ne ide samo zemlja i teritorija, zadužbine i svetinje
Idu vekovi – nebo – istorija
Idemo i mi u nestanak
I zaborav u kome se samo ne zaboravlja izdaja.“